Tuesday, October 30, 2012
Wednesday, November 23, 2011
Italija, kako sam je ja video
Božić – da, Nova Godina – ma nema veze... Tako je to ovde u Kanadi. Božić je toliko veliki da sve ostalo što se dešava posle Haloweena, a pre martovskog raspusta, praktično nema nikakvog značaja u svetu trgovine i marketinga, pa se tako može reći da ni ne postoji. Verovatno je to bilo moje najveće razočarenje kada sam se doselio u Toronto. Mislim, stvarno... Doći iz Srbije gde se slave čak dve Nove Godine, te nemati niti jednu poštenu – avaj!
E, pa, neće da može!
Još od moje prve godine u Torontu napravili smo tradiciju slavljenja tzv. Srpske Nove Godine, naučili naše prijatelje da se ljube tri puta, te da očekuju da im i sledeće godine priredimo dobru klopu i provod.
Tako smo i prošle godine ušli u prazničnu sezonu, radujući joj se i pripremajući se za nju. Znali smo da ćemo biti na Kubi za vreme Srpske Nove Godine, pa smo tradicionalno slavlje prebacili na okupljanje za katolički Božić. Budući da slavlje nije bilo „srpsko“, odlučili smo da ga okrečimo u „talijansko“. Nikakav poseban razlog za to, samo se desilo. Slušali smo kancone, pili italijanko vino i espreso, jeli bolonjeze, milaneze, pice, brusketu...
Prošle godine sam u Srbiji bio u aprilu. Volim proleće u kući mojih roditelja, volim miris proleća i atmosferu prolećnog spremanja. Još uvek mogu da se u mislima prebacim u moju malu sobu na spratu roditeljske kuće, u prve nedelje lepog vremena s proleća, kada je moja majka otvarala prozore na celom spratu i pravila promaju da istera iz kuće zle duhove zime. Prala je buđ iz ćoškova predsoblja koje nismo grejali, i spremala se da kuću ufarba u mirise „Polikolora“ iz providne plastične kese od 1 kg.
U duhu starih vrmena, prošlogodišnjeg aprila spremao sam i premeštao knjige, i tako odvojio nekoliko koje sam namerio da ponesem svojoj kući u Toronto. „Istorija Starog Rima“ bila je jedna od njih.
Upravo tako su počele moje pripreme za put u Italiju. Ustvari, tako sam se ja nesvesno pripremao za taj put. A onda mi je u februaru stigla ponuda od Alitalije koju nisam mogao da odbijem... Budući da Valerija, moja prijateljica i drugarica iz srednje škole, živi sa svojom porodicom u Rimu, ona mi je takođe bila važan izvor informacija. Na put smo se spremali Dejan i ja, ali su nam pretili da će tamo da nam se pridruže i Tibika i Lena, i moji kumovi, i Dragana, i Čvoro... Ispostavilo se da je većina tih pretnji bila samo izraz dobre volje, ali ne i inicijative – naravno, teško je organizovati 10-ak ljudi sa različitim tovarima na leđima da se nađu u stranoj zemlji u isto vreme, a da ni sahrana ni venčanje nisu uključeni u priču. Ipak, sama ideja je bila vredna pokušavanja.
Nekih šest meseci sam proveo u pripremama. Čitao sam knjige, učio i položio početnički kurs italijanskog, posetio nebrojene internet stranice o Italiji, njenoj istoriji, umetnosti i hrani... I da ponovo idem prvi put u Italiju, opet bih sve to radio, mada sada znam da informacije na bar 80% veb stranica koje sam isčitao ustvari nisu obnavljane dugo vremena, da i one koje su obnavljane ne donose tačne informacije i da čak ni Guglove mape za Rim nisu ispravne. Sve ove netačnosti mi iz stana u Torontu ne izgledaju preterano važne, ali su tamo, na terenu, bile veoma frustrirajuće.
* * *
Ne mogu sa sigurnošću da kažem šta je odigralo presudnu ulogu u mojoj odluci da posetim Italiju. Možda je to bila njena bogata antička istorija i fascinantno arheološko nasleđe. Takođe su velike šanse da je to bila njena srednjevekovna uloga u formiranju moderne zapadne civilizacije. Ni hrana i vino ne mogu da se zaobiđu kao mogući razlog za obilazak Italije. Ili možda priroda - mora, reke, planine, ravnice, vulkani... Imajući sve to u vidu, planiranje vremena je bilo veoma važno za ovo putovanje. Iako ne ažuran, baš tu mi je internet veoma pomogao.
Toronto je trebalo da napustimo u 5 popodne, i tu se već pokazala uzaludnost mog planiranja vremena. Naime, u Rim je trebalo da sletimo negde oko 7.20 sledećeg jutra, da se dokopamo grada i hotela do nekih 10, i da onda lagano doručkujemo i krenemo u Vatikan gde smo imali karte za ulazak u 1 popodne.
Poletanje je bilo pomereno za tri sata zbog uragana nad Njufinlendom.
Kada smo se dokopali centra grada još smo bili neupućeni u netačnost Guglovih mapa Rima. Na svu sreću smo ustanovili da je naš hotel bio mnogo bliži glavnoj železničkoj stanici i glavnom čvoru linija metroa nego što smo očekivali na osnovu informacija i mapa pokupljenih sa interneta. Zahvaljujući tome smo i uspeli da se sa svega 10 minuta zakašnjenja nacrtamo u Vatikanu. Budući da smo ulaznice kupili unapred (sreća ili ne) preskočili smo predugačak red oko zidina Vatikana, i gotovo u jednom potezu se našli unutar Vatikanskih Muzeja.
Muzeji Vatikana su neverovatna zbirka koju su pape sakupljale i dobijale na poklon vekovima. Moglo bi se diskutovati o načinima na koje su pojedini umetnički predmeti dospeli ovamo, ali je definitivno tačno da bi veliki broj umetnina koje su sada u Vatikanu odavno bile uništene i nestale da ih neko i nekada nije doneo ovamo.
U nebrojenim odajama se nižu zbirke moderne umetnosti, nadgrobni antički spomenici, starohrišćanski sarkofazi, starovekovne skulpture, srednjevekovne slike, nakit, proizvodi etrurske kulture, strogrčke slikane vaze, stare geografske karte, tapiserije, komadi crkvenog nameštaja, mozaici, freske... Imati pred sobom Rafaelove slike iz mladosti i one iz zrele faze, već je dovoljan razlog za posetu. Videti u prirodnoj veličini Laokonovu grupu, razlog ekstra. Praksitelovog Hermesa, Belvederskog Apolona, Hadrijanovu ili Periklovu bistu... A tu je i Sikstinska kapela. Mikelanđelo je proveo nekoliko godina oslikavajući je, a meni će trebati večnost da je zaboravim.
U muzejima Vatikana smo proveli nekih 4 sata, popili najgori italijanski espreso i napravili bezbroj fotografija, te, još uvek se nadajući da ćemo ispuniti plan za prvi dan posete Rimu, krenuli put Bazilike sv. Petra. Crkva sama po sebi na mene nije ostavila preterano jak utisak (ne podcenjujem arhitekturu i enterijer, ne zaboravljam Pijetu...), ali pogled sa vrha kupole zaista jeste. Penjanje stepenicama na vrh građevine zaista je bio doživljaj. Pogled sa kupole na grad Rim, a posebno pogled na trg ispred bazilike, zaista su vredni zauzimanju prostora na bilo kom hard-drajvu – napravili smo preko 600 fotografija tog prvog dana u rimu!
I tako smo proveli još dva sata, te ustanovili da smo zakasnili za posetu Tvrđavi sv. Anđela.
Posle kraćeg odmora u hotelu, odlučili smo da potražimo večeru.
Metroom smo se pomerili neke dve stanice do Španskog trga, i tako ispunili još jedan zadatak turiste u Rimu. Španske stepenice – precrtane. Bila je subota, bilo je nešto posle 11 uveče i temperatura je bila oko 25 stepeni. Masa mladih ljudi, raspričanih i raspevanih, sa flašama i laserima u rukama... Mnogo vesela slika, koja se na naše razočarenje nije ponovila kada smo drugog puta došli ovamo.
Pjaca Navona nas nije ostavila ravnodušnima sa svoje tri fontane, a na Pjaci di Trevi, samo jedna fontana je bila dovoljna da nas raspameti. Ovu fontanu smo obilazili nekoliko puta u različito doba dana, i ni jednom nismo imali lak zadatak probijajući se kroz gomile ljudi koji su došli da je vide. To je ona fontana u koju treba da baciš novčić ukoliko želiš da se vratiš u Rim. Mi smo već tada imali rezervisanu hotelsku sobu za sledeći put u Rim, tako da nismo bacali novčiće preko već upotrebljene kreditne kartice.
Odatle smo krenuli peške u obilazak grada i završili na Pjaci Rotonda, ispred Hadrijanovog Panteona. Tih dana sam kao volpejper na računaru imao upravo sliku Panteona, i znajući šta sve ta građevina predstavlja u istoriji, umetnosti i arhitekturi, nije bilo srećnijeg posetioca trga od mene. Tamo smo i večerali: fetućine i bolonjeze, sve sa korpom hleba koju nismo naručili (uz pastu?!), a koja nam je uredno naplaćena. Čaša odličnog kjantija je bol nepravednog uzimanja para umanjila i učinila nevažnim.
Posle večere smo krenuli u poteru za đelatom. I stvarno mi nije jasno zašto ostatak sveta ne pravi sladoled na isti način? Ustvari to i nije sladoled – jer, ukus đelata osetiš prvo u ustima, pa negde u grlu, a na kraju i u stomaku. I to nije bilo kakav ukus, ili trag ukusa nečega iz imena poslastice. To je eksplozija ukusa upravo onog delikatesa koji se pominje na kartici ispred činije u frižideru. Ako naručiš krušku, dobićeš ukus kruške. Tačka. I nema garnirunga, krišaka narandže, kandiranih trešanja ili čokolade da prikriju nepostojanje ukusa običnog sladoleda. Čisto zadovoljstvo i ništa više. U ćemu je problem ostatka sveta kada ne može da uvidi i usvoji superiornost đelata?!
* * *
Крајем 60-их година првог века, град Рим је и даље био главни град највеће империје старог века. Већ више од једне деценије државом је владао Нерон који је био више познат по раскалашности у приватном животу, него по владарским достигнућима. Уствари, и то што је као владалац урадио, било би боље да није – сваки његов потез као да је био предодређен да повреди и унизи некога, а будући да је био владар, сваки његов акт је дотицао хиљаде људи.
После пожара из 64.г. центар Рима је био готово потпуно уништен. Нерон је ситуацију искористио да би кренуо са градњом ''Рима лепшег од Рима''. Да би могао да финфнсира тај пројекат, наметнуо је нове порезе римским држављанима и провинцијама. Тако је изазвао низ устанака широм царства. Плашећи се да би генерали које је слао да умире устанике могли да освоје власт, Нерон је за те послове бирао људе који су били не претерано омиљени. Тако је за угушење устанка у Јудеји послао генрала Веспазијана. Е, баш тај Веспазијан је после Неронове смрти и три цара која су се сменила за годину дана, 69. године успео да посатане царем.
Будући генерал, кажу да је Веспазијан био суров и сиров човек, али праведан и оштрога ума. Још из студентских дана се сећам анегдота о Веспазијану. Познато је да су римски цареви проглашавани боговима по смрти. Записано је да је Веспазијан на самртној постељи цинично прокоментарисао: ''Чини ми се да постајем Бог''. Ето, такав је човек био.
Дошавши на власт стицајем срећних или већ каквих околности, схватио је да мора да обезбеди и свој и животе својих наследника. У том циљу је правилно кренуо да гради своју популарност у народу, не међу сенаторима и осталим политичарима. Пречица до популарности је била - дати народу оно што му нјавише треба: хлеба и игара! Период мира после владавине Нерона и наследника му, омогућавао је пристојно снабдевање храном, тако да је тај задатак био успешно обављен. Други део плана је био везан за, што би се данашњим језиком рекло, ентертејнмент индустрију. Најразвијенија грана те индустрије у доба римске царевине биле су гладијаторске и друге ''сценске'' борбе.
У Риму је већ постојало неколико институција које су пружале ову врсту забаве, али се Веспазијан одлучио да народу Рима, као захвалницу али и залог за будућу љубав, поклони дар над даровима, амфитеатар над амфитеатрима - Колосеум. Да би овековечио своју династију у настајању (династија Флавијеваца), званично име које је дао Колосеуму било је Амфитеатар Флавијеваца. Касније је Колосеум био познат и као Титов Амфитеатар.
Локација за Колосеум је свакако требала да буде негде на територији коју је Нерон изабрао за његово ''пролепшавање'' Рима. Место не ком је Нерон градио његов Златни Двор, није било погодно због нагиба терена, простор јужније од њега је био заузет Клаудијевим храмом, и једино преостало место је било дно оближњег језера.
И тако је и било. Први надљудски подухват, исушивање језера, успешно је обављен.
Нерон је државну касу испразнио до те мере да је остварење овог пројекта било угрожено и пре него што је почело. Да би успео у свом подухвату, Веспазијану је у помоћ притекла Талија, те је баш у то време његов син Тит завршио рат у Јудеји сломом Јерусалима. Постоји прича о 30.000 јеврејских заробљеника који су робовским радом изградили Колосеум, али је много вероватније да су они продани у ропство после допремања у Рим, те да је тим новцем Колосеум уствари и финансиран – поред новца од јерусалимског храма.
Двеста педесет хиљада тона камена. Мноооого цигле. Бетон.
И да Колосеум не изгледа како изгледа, саме информације о утрошеном материјалу би биле импресивне. Оно ште је још импресивније је што је сав тај материјал стављен заједно и још увек тако стоји – и није се срушио под сопственом тежином. Оно што је омогућило изградњу оваквог објекта пре две хиљаде година је римски геније који је створио архитектонски елеменат лук и грађевински материјал бетон. Лукови су преко централног камена у луку преносили тежину горње конструкције на остале делове лука и спуштали је на стубове, заобилазећи празан простор који је већ својом ''празноћом'' смањивао масу конструкције. Бетон је са друге стране, сам по себи лакши од камена, омогућавао да се испуне и премосте простори неправилних облика. И тако је изградња ове хале једино и била могућа.
План Колосеума је базиран на 8 кругова који се нижу од најмањег и најближег сцени, до највишег и спољњег. Спољни круг је начињен од 80 лукова, изнад којих се налази још 80, па и трећи ниво од 80 лукова. Доњи ниво лукова је висок 7 метара, а следећа два су нешто нижа. Изнад ова три нивоа лукова налазе се још два ''спрата'', начињена од лакшег камена и цигле.
Унутрашњи кругови лукова су били носачи седишта и плафон за ходнике и којекакве одаје. Различите собе су имале за улогу да удоме робове који су радили на одржавању објекта, као и продукцији представе, затим да удоме гладијаторе, осуђенике на смрт који ће бити погубљени у представи, звери, опрему за гладијаторе... Што се тиче ходника, осим што су служили као комуникација између одаја и сцене, доводили су и публику у амфитеатар. Архитекте су имале на уму да тих 50-ак хиљада гледалаца морају да буду смештени и ''избачени'' из арене у кратком року. Колосеум је имао 70-ак врата за публику и свака врата су водила публику у одређени сектор гледалишта. Није било забуне, сваки ниво гледалишта је био предодређен за само један сталеж римског друштва, само одређени ходници су мводили до тог сектора, само се на одређена врата улазило у те ходнике, и само су одређене карте омогућавале да се уђе на та врата... На крају представе, било је потребно око пола сата да се Колосеум испразни.
После 10 година владавине Веспазијан је умро и наследио га је његов син Тит. Пошто изградња Колосеума није била завршена, Тит је обећао да ће за годину дана инаугуристати споменик своме оцу. Тако је и било. Прве игре су у Амфитеатру Флавији организоване 80-е године, трајале су 100 дана и каже се да је у само једном дану било убијено око 5000 дивљих животиња! Да су имали Бритни Спирс да их својим разводом и сатаратељством над децом забавља тих 100 дана, све те животиње и силни људи су могли да буду спашени – авај.
Временомм су се стари и млади Стари Римљани заситили ове забаве, те је након само 10-ак година сцена морала да буде реновирана. Титов брат и наследник Домицијан је практично наново изградио сцену, поставивши је на постоље од лавиринта ходника и лифтова на чекрке. Животиње и људи су држани у ћелијама испод сцене, и лифтовима дизани ка отворима на ''поду'' арене. На тај начин, гладијатор у арени, као и публика у гледалишту, нису могли ни наслутити у ком моменту, из ког дела арене и колико животиња или људи ће се прикључити борби. Занимљиво, нема шта!
А ако ни то није било довољно, сцена је преплављивана водом и у таквом базену су се приказивале поморске битке бродова! Кажу да је још у Титово време (не маршала Тита, него цара Тита), ово било могуиће, али ни дан данас нема поузданих археолошких података о водонепропусности материјала у арени.
* * *
Pre nekih 17 vekova u Nišu je rođen Konstantin, budući Konstantin Veliki. On je rimskom carstvu doneo ponovno ujedinjenje, a evropskoj civilizaciji Hrišćanstvo kao zvaničnu religiju. Ima li većeg ponosa nego kada u stranom svetu nabasaš na nešto veliko I lepo što se pripisuje tvom zemljaku.
Toliko o Konstantinovom slavoluku.
A potom šetnja forumima, carskim I rimskim… I da nikada ne prošetam antičkim gradom, to bi bilo dovoljno. I Avgustova kuća, I Livijina kuća. Potom Titov Slavoluk, Maksencijeva Bazilika, Vestin hram, Kloaka Maksima, Saturnov hram, Slavoluk Septimija Severa…
Crne sandale još neoprene od forumskog peska.
* * *
Poznavati nekoga u nepoznatom gradu je velika prednost. Taj neko možda zna neki dobar restoran. A možda I njen muž deli istu ljubav prema istoriji I arheologiji kao ti. Možda zna neke lepe lokacije u rođenom gradu koje ti ne bi ni potražio da si ostavljen samom sebi. Hvala Valeriji, Andrei I Adriju za predivno septembarsko veče. I one divne “krofnice”.
* * *
Nekih 50-ak kilometara van Rima, u neposrednoj blizini Tivolija, rimski car Hadrijan je kasnih 20-ih godina drugog veka napravio sebi odstupnicu I carsku rezidenciju u pravom smislu reči. Kompleks se sastojao od nekoliko palata, bazena, hramova, grčke biblioteke, latinske biblioteke, nekoliko fontana, bezbroj skulptura… Nakon buke i gužve u Rimu car je mogao da u miru palate prati svoje misli i donosi odluke važne za vascelu imperiju. Od momenta kada se iskrcaš iz autobusa za Tivoli I kreneš ka vili, I ti, običan smrtnik, možeš da osetiš veličinu te carske tišine I mirnoće. A samo sat vremena ranije si se nalazio u turistima okovanom Rimu!
Drvoredi jablanova, ogromni ogradni zidovi, veliki otvoreni prostori… Bazen okružen skulpturama, a tamo u daljini Serapisov hram. Komplikovana arhitektura malog kružnog pozorišta sa bazenom I lukovima. Vežbališta. Mozaici I kolonade. Masline. I ti, običan I savremen, na dvoru rimskog imperatora.
Iskustvo koje ni zlatnom Master karticom ne može da se plati.
* * *
Opet nam se desilo da nam zbog obilja lepih utisaka vreme iscuri, te smo u za taj dan planiranoj Ostiji uspeli samo da vidimo more i zbog vetra, koji takođe nismo planirali, ostali samo nekih sat vremena. U ovom gradu koji je u antičko vreme bio glavna luka prestonice Carstva trebalo je da vidimo ostatke koje je još Musolini iskopao da bi se hvalio pred svetom u vreme nikada održane Svetske Izložbe u Rimu 1942. Kažu da se tamo može hodati ulicama antičkog grada, videti zgrade u njihovoj punoj veličini, ušetati u pravi rimski hram... Eto, to smo ostavili za neku sledeću posetu Rimu.
* * *
Plan je bio da u Rimu u toku prve posete ostanemo tri i po dana, pa da se posle skoro tronedeljnog boravka u Srbiji, na putu za Torontо, vratimo u Italiju na nova 3 dana. Taj „i po“ dan u prvoj turi boravka u Rimu je došao veoma brzo.
Imali smo pre podne za šetnju po gradu. Ono što je na mene ostavilo najveći utisak u Rimu je činjenica da od bilo koje atrakcije u „večnom gradu“ do sledeće prelepe fontane, interesantne zgrade, znamenite skulpture ili arheološkog spomenika ne moraš da ideš dalje od dve susedne ulice – u ma kom pravcu. To jutro mi je bilo najlepši deo prvog dela puta u Italiju. Šetali smo ulicama grada, gledali izloge i uživali u slobodi i dokolici koju savremeni Rim nudi u izobilju. Čak smo kupili po koju sitnicu, popili espreso i pojeli panini. Eto. I to je deo posete Italiji.
* * *
Tamo gde je trebalo da odemo još prvog dana prvog dolaska u Rim, završili smo prvog dana drugog dolaska! Tvrđava sv. Anđela!
Kastel Sent Anđelo se nalazi na zapadnoj obali Tibra, i njenu izgradnju je naredio još Hadrijan. U pitanju je tvrđava kružne osnove povezana mostom sa drugom obalom reke, a svojim zidinama zaštićena od ostatka sveta sa kopna. Hadrijan ju je napravio kao svoj mauzolej, ali je tokom vremena menjala svoje funkcije. U njoj su sahranjeni i neki drugi rimski imperatori, pape su se sklanjale u nju pod pretnjama kojekakvih neprijatelja i uzurpatora, a u poslednje vreme čak se i nekakavi umetnici smatraju rezidentima iste. Prostor je impresivan kako spolja tako i iznutra. Centralni cilindar koji je trebao da čuva grobnu ćeliju i dalje postoji, ali je sama ćelija nedostupna javnosti. Na gornjem spratu se nalaze papske rezidencije ukrašene slikama i rezbarijama. Pogled sa vrha tvrđave je bio nezaboravan. Za svaki slučaj, da ne bih testirao svoju memoriju, napravio sam i nekolicinu fotografija odozgo, i na njima se zaista vidi da je pogled bio nezaboravan.
* * *
Još prethodne večeri smo otišli na obližnju glavnu železničku stanicu i kupili povratne karte za Firencu, te proverili odakle voz za Firencu polazi. Ujutro smo na vreme stigli na stanicu, te se uputili ka vozu. Voz koji smo tražili naravno da je bio na poslednjem koloseku, koji je sam po sebi bio uvučen za dužinu jedne desetokolne kompozicije od ostatka stanice. I kada smo napokon, 5 minuta pred polazak voza, stigli do istog, na volšeban način smo saznali da je to ustvari lokalni voz za Firencu a da se naš voz nalazi na susednom koloseku, koji je – za dužinu jedne desetokolne kompozicije u suprotnom smeru od onog u kom smo do tada išli! Trk!
Putovanje brzim vozom koji ide brzinom od nekih 260 km na sat je bilo zaista prijatno. I ne mogu reći da li mi je prijatniji bio put u Firencu ili iz Firence, da li mi je bilo lepše da gledam izlazak Sunca ili njegov zalazak!
U Firencu smo stigli rano ujutro i odlučili da pre svega odemo na kafu i nekakav dorućak. Doručak je bio ni manje ni više nego na samom trgu gde je i gradska katedrala poznatija kao Duomo. Tada smo je prvi put videli. Bila je prelepa okićena senkama susednih zgrada koje je pravilo jutarnje Sunce. Ipak, nismo je posetili tada, nego smo se odlučili da prvo stanemo u red i kupimo karte za Galeriju Akademije. I tako smo mi stigli u Firencu, prvi put u životu, na samo jedan dan, i od tog jednog dana proveli više od sat vremena čekajući u redu da kupimo ulaznice za muzej! Dobro, ne bilo koji muzej! U ovom se čuva originalna statua Davida koju je Mikelanđelo klessao od 1501. do 1504. I jeste impresivan, i jeste vredan čekanja.
Iz Galerije smo krenuli u kraću šetnju do početne stanice florntinskog turističkog autobusa. Turistički autobusi pokrivaju dve ture. Jedna tura ide kroz grad, ali joj je akcenat na poseti malog naselje Fiesole koje se nalazi na brdu iznad grada. Druga pokriva sve znamenitosti gradskog jezgra. Prvo smo išli da obiđemo okolinu grada. Pogled na brdo sa jablanovima i vilama bogatih umetnika iz 18-og i 19-og veka je zaista bio očaravajući, ali ni upola impresivan kao pogled na grad sa vrha brda. Ture se poklapaju na izvesnom broju stanica, i mi smo odlučili da gradsku turu uzmemo na drugoj obali reke Arno, na mestu gde se nalazi bronzana kopija Davida, na ne tako malom Mikelanđelovom Malom Trgu. Ni pogledu odavde ne može se zameriti ništa. A potom smo prošli pored vrtova Boboli, pored Ponte Vekija, galerije Ufici i mnogih drugih interesantnih i za istoriju važnih objekata. U blizini crkve Santa Kroče smo se iskrcali sa autobusa i krenuli u otkrivanje te neverovatne građevine. Unutar ove crkve nalaze se grobovi izuzetnih ljudi koji su promenili istoriju grada, kontinenta i sveta. Tu su sahranjeni Mikelanđelo, Makijaveli, Dante, Galilej i Rosini. Uskoro bi pored ovih velikana mogle da se nađu i kopije fresaka iz Mileševe...
Na mestu male crkve Santa Reparata leta gospodnjeg 1296-og započela je gradnja crkve Santa Maria del Fiore, poznatije kao Duomo. Iako je katedrala postala prepoznatljiva po svojoj mermernoj oplati dodatoj u toku 1800-tih, njena lepota leži u dizajnu koji je osmislio arhitekta Bruneleski. Stil u kome je urađena oplata na Duomu je kopiran i za susednu zgradu Krstionice, te Đotov Zvonik. Turstima je omogućeno da se penju i u kupolu Duoma i na vrh Zvonika. Ja sam se odlučio za Zvonik iz jednog jedinog razloga: da sam se popeo na Kupolu, ne bih mogao da odozgo vidim istu. A to je pogled koji ne bih propustio ni za šta: nakon penjanja uz nekih 400 stepenika, čoveku se kao na dlanu daje cela Firenca sa okolinom...
Za kraj smo ostavili trg na kom je originalno 1504. Mikelanđelo postavio Davidovu statuu, trg na kome se uz Davidovu kopiju mogu videti i Silovanje Sabinjanki i Kentaur – Pjaca dela Sinjoria.
* * *
U vreme kada je opera kao oblik scenske umetnosti nastajala, publika je stajala tokom cele predstave, orkestar je obično brojao 10-ak muzičara, a ni pevački ansambl nije imao više članova. U današnje vreme, operske predstave su veoma često performansi sa vrhinskom produkcijom bez ikakve improvizacije i imalo prostora za omašku. Teško je naći izvorni oblik opere, kada se opera pretvorila u vrhunski šou biznis. Teško, ali ne i nemoguće. Još tokom prve posete Rimu, počeo sam potragu za integralnom verzijom Travijate u nekom malom rimskom pozorištu, očekujući da će da mi se desi baš to gledanje ne-fensi varijante Verdijevog blokbastera. I desilo se! U malom pozorištu u ulici Duo Marćeli, u neposrednoj blizini Španskih stepenica, odgledali smo i odslušali Travijatu. Istina, nisam morao da stojim tokom cele predstave (avaj!), ali je sve ostalo bilo „kao nekada“.
* * *
Od svih mojih prijatelja koji su pretili da će nam se pridružiti u Rimu, samo je Čvoro i ispunio tu pretnju.
Posle celog dana u Firenci, operske predstave i lagane kiše, eto nas na Španskim stepenicama, u ponoć, čekajući gosta iz Beograda! I onda se on pojavio! Baš sam bio srećan što je uspeo da se organizuje i da nam se pridruži. Mi smo bili veoma umorni posle neverovatno uzbudljivog dana, tako da nismo mnogo šetali te večeri, ali smo proveli neko vreme zajedno radujući se Rimu i druženju.
Jutro je stiglo pre nego što je bilo ko hteo. Posle espresa i pršute na čabati, krenuli smo ka Muzeju Leonarda da Vinčija da vidimo izložbu o velikim mašinama koje je on skicirao i za neke od njih čak pravio modele. Videli smo njegov tenk, gramofon, model kuće, „cipele“ za hodanje po vodi, bicikl... Mnogo interesantno jutro!
Budući da smo bili u blizini Kampo de Fiori, odšetali smo do tog trga na kom je onih dana Cezar ubijen. Nedeljom ujutro se na ovom trgu dešava pijaca, pa smo se i time pozabavili. Na kraju smo iscrpljeni od sunca, leonardovih izuma i skupih začina odlučili da nešto pojedemo u jednoj od lepih restoranskih bašta baš tu na trgu. Izabrali smo mesto na kom smo, ne svojom voljom, već voljom svemoćnih i ne preterano hitrih konobara, proveli narednih dva i po sata. Hrana nije bila loša.
A potom smo krenuli u dugu šetnju istočnom obalom Tibra, pored Are Pakis, preko Kaprija na drugu obalu reke... Odatle smo se spustili do Boka dela Veritas, pa na Cirkus Maksimus. Kada sam razmišljao o dolasku u Rim, imao sam samo dve stvari koje sam morao da vidim: Koloseum i Cirkus Maksimus. Iako je Cirkus u današnje vreme samo poljana sa ostatkom tribina, nisam se osećao razočaranim – naprotiv, bio sam presrećan što sam ispunio davnašnju želju da posetim ovo mesto. Poljana je bila pusta, ali su se u mojoj glavi čuli točkovi dvokolica i letvoroprega, njištanje konja, navijanje publike... Ni Master kartica, ni Viza...
Potom smo se, prolazeći pored ostataka akvedukta, prošetali do Koloseuma. Prvog puta kada smo bili kod Koloseuma nisam video skoro ništa zbog toga što je bila noć i što nisam mogao da poverujem da sam se ustvari nalazio tamo. Drugog puta sam bio preokupljen razgledanjem, fotografisanjem, sakupljanjem informacija. Tek kada sam šetao sa Čvorom sam imao priliku da uživam u Koloseumu. Stvarno je bio i jeste kolosalan – u svakom pogledu!
Veče smo proveli šetajući po gradu, gledajući fontane i zgrade. I spremajući se za povratak u Toronto.
* * *
Put se završio, fotografije su sređene, misli sortirane. I kako sve to da sumiram, a da ne budem grub? Meni je trebalo skoro 40 godina da stignem do Rima, ali je celo iskustvo vredelo i dvostruko dužeg čekanja. Ko nije bio u Rimu, mora to da uradi bar jednom u životu.
Da li ću se vraćati u Rim? Pa ne verujem da ću planirati novi put specijalno u Rim, ali ako se zadesim tamo, potpuno sam siguran da ću ponovo uživati!
Sunday, August 7, 2011
Италија, Рим, Колосеум
Крајем 60-их година првог века, град Рим је и даље био главни град највеће империје старог века. Већ више од једне деценије државом је владао Нерон који је био више познат по раскалашности у приватном животу, него по владарским достигнућима. Уствари, и то што је као владалац урадио, било би боље да није – сваки његов потез као да је био предодређен да повреди и унижи некога, а будући да је био владар, сваки његов акт је дотицао хиљаде људи.
После пожара из 64.г. центар Рима је био готово потпуно уништен. Нерон је ситуацију искористио да би кренуо са градњом ''Рима лепшег од Рима''. Да би могао да финфнсира тај пројекат, наметнуо је нове порезе римским држављанима и провинцијама. Тако је изазвао низ устанака широм царства. Плашећи се да би генерали које је слао да умире устанике могли да освоје власт, Нерон је за те послове бирао људе који су били не претерано омиљени. Тако је за угушење устанка у Јудеји полао генрала Веспазијана. Е, баш тај Веспазијан је после Неронове смрти и три цара која су се сменила за годину дана, 69. године успео да посатане царем.
Будући генерал, кажу да је Веспазијан био суров и сиров човек, али праведан и оштрога ума. Још из студентских дана се сећам анегдота о Веспазијану. Познато је да су римски цареви проглашавани боговима по смрти. Записано је да је Веспазијан на самртној постељи цинично прокоментарисао: ''Чини ми се да постајем Бог''. Ето, такав је човек био.
Дошавши на власт стицајем срећних или већ каквих околности, схватио је да мора да обезбеди и свој и животе својих наследника. У том циљу је правилно кренуо да гради своју популарност у народу, не међу сенаторима и осталим политичарима. Пречица до популарности је била - дати народу оно што му нјавише треба: хлеба и игара! Период мира после владавине Нерона и наследника му, омогућавао је пристојно снабдевање храном, тако да је тај задатак био успешно обављен. Други део плана је био везан за, што би се данашњим језиком рекло, ентертејнмент индустрију. Најразвијенија грана те индустрије у доба римске царевине биле су гладијаторске и друге ''сценске'' борбе.
У Риму је већ постојало неколико институција које су пружале ову врсту забаве, али се Веспазијан одлучио да народу Рима, као захвалницу али и залог за будућу љубав, поклони дар над даровима, амфитеатар над амфитеатрима - Колосеум. Да би овековечио своју династију у настајању (династија Флавијеваца), званично име које је дао Колосеуму било је Амфитеатар Флавијеваца. Касније је Колосеум био познат и као Титов Амфитеатар.
Локација за Колосеум је свакако требала да буде негде на територији коју је Нерон изабрао за његово ''пролепшавање'' Рима. Место не ком је Нерон градио његов Златни Двор, није било погодно због нагиба терена, простор јужније од њега је био заузет Клаудијевим храмом, и једино преостало место је било дно оближњег језера.
И тако је и било. Први надљудски подухват, исушивање језера, успешно је обављен.
Нерон је државну касу испразнио до те мере да је остварење овог пројекта било угрожено и пре него што је почело. Да би успео у свом подухвату, Веспазијану је у помоћ притекла Талија, те је баш у то време његов син Тит завршио рат у Јудеји сломом Јерусалима. Постоји прича о 30.000 јеврејских заробљеника који су робовским радом изградили Колосеум, али је много вероватније да су они продани у ропство после допремања у Рим, те да је тим новцем Колосеум уствари и финансиран – поред новца од јерусалимског храма.
Двеста педесет хиљада тона камена. Мноооого цигле. Бетон.
И да Колосеум не изгледа како изгледа, саме информације о утрошеном материјалу би биле импресивне. Оно ште је још импресивније је што је сав тај материјал стављен заједно и још увек тако стоји – и није се срушио под сопственом тежином. Оно што је омогућило изградњу оваквог објекта пре две хиљаде година је римски геније који је створио архитектонски елеменат лук и грађевински материјал бетон. Лукови су преко централног камена у луку преносили тежину горње конструкције на остале делове лука и спуштали је на стубове, заобилазећи празан простор који је већ својом ''празноћом'' смањивао масу конструкције. Бетон је са друге стране, сам по себи лакши од камена, омогућавао да се испуне и премосте простори неправилних облика. И тако је изградња ове хале једино и била могућа.
План Колосеума је базиран на 8 кругова који се нижу од најмањег и најближег сцени, до највишег и спољњег. Спољни круг је начињен од 80 лукова, изнад којих се налази још 80, па и трећи ниво од 80 лукова. Доњи ниво лукова је висок 7 метара, а следећа два су нешто нижа. Изнад ова три нивоа лукова налазе се још два ''спрата'', начињена од лакшег камена и цигле.
Унутрашњи кругови лукова су били носачи седишта и плафон за ходнике и којекакве одаје. Различите собе су имале за улогу да удоме робове који су радили на одржавању објекта, као и продукцији представе, затим да удоме гладијаторе, осуђенике на смрт који ће бити погубљени у представи, звери, опрему за гладијаторе... Што се тиче ходника, осим што су служили као комуникација између одаја и сцене, доводили су и публику у амфитеатар. Архитекте су имале на уму да тих 50-ак хиљада гледалаца морају да буду смештени и ''избачени'' из арене у кратком року. Колосеум је имао 70-ак врата за публику и свака врата су водила публику у одређени сектор гледалишта. Није било забуне, сваки ниво гледалишта је био предодређен за само један сталеж римског друштва, само одређени ходници су мводили до тог сектора, само се на одређена врата улазило у те ходнике, и само су одређене карте омогућавале да се уђе на та врата... На крају представе, било је потребно око пола сата да се Колосеум испразни.
После 10 година владавине Веспазијан је умро и наследио га је његов син Тит. Пошто изградња Колосеума није била завршена, Тит је обећао да ће за годину дана инаугуристати споменик своме оцу. Тако је и било. Прве игре су у Амфитеатру Флавији организоване 80-е године, трајале су 100 дана и каже се да је у само једном дану било убијено око 5000 дивљих животиња! Да су имали Бритни Спирс да их својим разводом и сатаратељством над децом забавља тих 100 дана, све те животиње и силни људи су могли да буду спашени – авај.
Временомм су се стари и млади Стари Римљани заситили ове забаве, те је након само 10-ак година сцена морала да буде реновирана. Титов брат и наследник Домицијан је практично наново изградио сцену, поставивши је на постоље од лавиринта ходника и лифтова на чекрке. Животиње и људи су држани у ћелијама испод сцене, и лифтовима дизани ка отворима на ''поду'' арене. На тај начин, гладијатор у арени, као и публика у гледалишту, нису могли ни наслутити у ком моменту, из ког дела арене и колико животиња или људи ће се прикључити борби. Занимљиво, нема шта!
А ако ни то није било довољно, сцена је преплављивана водом и у таквом базену су се приказивале поморске битке бродова! Кажу да је још у Титово време (не маршала Тита, него цара Тита), ово било могуиће, али ни дан данас нема поузданих археолошких података о водонепропусности материјала у арени.
За сада још нема фотографија да пропрате текст, али од септембра...
После пожара из 64.г. центар Рима је био готово потпуно уништен. Нерон је ситуацију искористио да би кренуо са градњом ''Рима лепшег од Рима''. Да би могао да финфнсира тај пројекат, наметнуо је нове порезе римским држављанима и провинцијама. Тако је изазвао низ устанака широм царства. Плашећи се да би генерали које је слао да умире устанике могли да освоје власт, Нерон је за те послове бирао људе који су били не претерано омиљени. Тако је за угушење устанка у Јудеји полао генрала Веспазијана. Е, баш тај Веспазијан је после Неронове смрти и три цара која су се сменила за годину дана, 69. године успео да посатане царем.
Будући генерал, кажу да је Веспазијан био суров и сиров човек, али праведан и оштрога ума. Још из студентских дана се сећам анегдота о Веспазијану. Познато је да су римски цареви проглашавани боговима по смрти. Записано је да је Веспазијан на самртној постељи цинично прокоментарисао: ''Чини ми се да постајем Бог''. Ето, такав је човек био.
Дошавши на власт стицајем срећних или већ каквих околности, схватио је да мора да обезбеди и свој и животе својих наследника. У том циљу је правилно кренуо да гради своју популарност у народу, не међу сенаторима и осталим политичарима. Пречица до популарности је била - дати народу оно што му нјавише треба: хлеба и игара! Период мира после владавине Нерона и наследника му, омогућавао је пристојно снабдевање храном, тако да је тај задатак био успешно обављен. Други део плана је био везан за, што би се данашњим језиком рекло, ентертејнмент индустрију. Најразвијенија грана те индустрије у доба римске царевине биле су гладијаторске и друге ''сценске'' борбе.
У Риму је већ постојало неколико институција које су пружале ову врсту забаве, али се Веспазијан одлучио да народу Рима, као захвалницу али и залог за будућу љубав, поклони дар над даровима, амфитеатар над амфитеатрима - Колосеум. Да би овековечио своју династију у настајању (династија Флавијеваца), званично име које је дао Колосеуму било је Амфитеатар Флавијеваца. Касније је Колосеум био познат и као Титов Амфитеатар.
Локација за Колосеум је свакако требала да буде негде на територији коју је Нерон изабрао за његово ''пролепшавање'' Рима. Место не ком је Нерон градио његов Златни Двор, није било погодно због нагиба терена, простор јужније од њега је био заузет Клаудијевим храмом, и једино преостало место је било дно оближњег језера.
И тако је и било. Први надљудски подухват, исушивање језера, успешно је обављен.
Нерон је државну касу испразнио до те мере да је остварење овог пројекта било угрожено и пре него што је почело. Да би успео у свом подухвату, Веспазијану је у помоћ притекла Талија, те је баш у то време његов син Тит завршио рат у Јудеји сломом Јерусалима. Постоји прича о 30.000 јеврејских заробљеника који су робовским радом изградили Колосеум, али је много вероватније да су они продани у ропство после допремања у Рим, те да је тим новцем Колосеум уствари и финансиран – поред новца од јерусалимског храма.
Двеста педесет хиљада тона камена. Мноооого цигле. Бетон.
И да Колосеум не изгледа како изгледа, саме информације о утрошеном материјалу би биле импресивне. Оно ште је још импресивније је што је сав тај материјал стављен заједно и још увек тако стоји – и није се срушио под сопственом тежином. Оно што је омогућило изградњу оваквог објекта пре две хиљаде година је римски геније који је створио архитектонски елеменат лук и грађевински материјал бетон. Лукови су преко централног камена у луку преносили тежину горње конструкције на остале делове лука и спуштали је на стубове, заобилазећи празан простор који је већ својом ''празноћом'' смањивао масу конструкције. Бетон је са друге стране, сам по себи лакши од камена, омогућавао да се испуне и премосте простори неправилних облика. И тако је изградња ове хале једино и била могућа.
План Колосеума је базиран на 8 кругова који се нижу од најмањег и најближег сцени, до највишег и спољњег. Спољни круг је начињен од 80 лукова, изнад којих се налази још 80, па и трећи ниво од 80 лукова. Доњи ниво лукова је висок 7 метара, а следећа два су нешто нижа. Изнад ова три нивоа лукова налазе се још два ''спрата'', начињена од лакшег камена и цигле.
Унутрашњи кругови лукова су били носачи седишта и плафон за ходнике и којекакве одаје. Различите собе су имале за улогу да удоме робове који су радили на одржавању објекта, као и продукцији представе, затим да удоме гладијаторе, осуђенике на смрт који ће бити погубљени у представи, звери, опрему за гладијаторе... Што се тиче ходника, осим што су служили као комуникација између одаја и сцене, доводили су и публику у амфитеатар. Архитекте су имале на уму да тих 50-ак хиљада гледалаца морају да буду смештени и ''избачени'' из арене у кратком року. Колосеум је имао 70-ак врата за публику и свака врата су водила публику у одређени сектор гледалишта. Није било забуне, сваки ниво гледалишта је био предодређен за само један сталеж римског друштва, само одређени ходници су мводили до тог сектора, само се на одређена врата улазило у те ходнике, и само су одређене карте омогућавале да се уђе на та врата... На крају представе, било је потребно око пола сата да се Колосеум испразни.
После 10 година владавине Веспазијан је умро и наследио га је његов син Тит. Пошто изградња Колосеума није била завршена, Тит је обећао да ће за годину дана инаугуристати споменик своме оцу. Тако је и било. Прве игре су у Амфитеатру Флавији организоване 80-е године, трајале су 100 дана и каже се да је у само једном дану било убијено око 5000 дивљих животиња! Да су имали Бритни Спирс да их својим разводом и сатаратељством над децом забавља тих 100 дана, све те животиње и силни људи су могли да буду спашени – авај.
Временомм су се стари и млади Стари Римљани заситили ове забаве, те је након само 10-ак година сцена морала да буде реновирана. Титов брат и наследник Домицијан је практично наново изградио сцену, поставивши је на постоље од лавиринта ходника и лифтова на чекрке. Животиње и људи су држани у ћелијама испод сцене, и лифтовима дизани ка отворима на ''поду'' арене. На тај начин, гладијатор у арени, као и публика у гледалишту, нису могли ни наслутити у ком моменту, из ког дела арене и колико животиња или људи ће се прикључити борби. Занимљиво, нема шта!
А ако ни то није било довољно, сцена је преплављивана водом и у таквом базену су се приказивале поморске битке бродова! Кажу да је још у Титово време (не маршала Тита, него цара Тита), ово било могуиће, али ни дан данас нема поузданих археолошких података о водонепропусности материјала у арени.
За сада још нема фотографија да пропрате текст, али од септембра...
Wednesday, May 25, 2011
Ottawi u pohode
Za nekoga ko voli da putuje kao što ja volim, svakodnevni život je ustvari intermeco između dva putovanja. Budući da je intermeco po prirodi stvari kratak period vremena između dva dela glavnog toka neke celine, trebalo bi da čovek tu pauzu iskoristi za predah. Ali ne, u mom slučaju, taj odmor se koristi isključivo za planiranje sledeće stanice. Dobro, ne isključivo, provedem ja par minuta dnevno i radeći, nekoliko momenata spavajući i nešto sati hraneći se, ali “viši cilj“ je vazda negde tu u atmosferi...
Od kada sam došao u Kanadu, svakako mi je izazov obilaženje silnih prostranstava kojima su nekada tumarali ovdašnji „Indijanci“, prelepih reka, jezera i okeana kojima su plovili Vikinzi (i svi pre i posle njih), šuma koje su počeli da desetkuju još Francuzi, a nasledili ih i ostali dođoši... (O skitanju po planinama i predelima okovanim severom, nisam imao, niti imam, snove - samo po koju moru). I dalje mi je većina tih planova neostvarena, a glavni krivac tome je istina da je u Kanadi pristupačnije putovati na Karibe nego kroz sopstvenu zemlju. Recimo, za cenu karte vozom od Atlantika do Pacifika, koje traje par dana, možeš da priuštiš dvonedeljno krstarenje Mediteranom... To može da zvuči kao izgovor za nepomeranje iz mesta, ali i kao jedan od lepših ciljeva za daleku budućnost, kada mi ponestane snage za duge šetnje ulicama „neosvojenih“ gradova.
Otava je bila jedan od gradova koje sam želeo da posetim odavno, ali mi se redovno nešto drugo, važnije i povoljnije, isprečavalo na putu do nje. I tako je bilo sve do ovogodišnjeg uskrsa. Nisam želeo da ostanem u Torontu, a imao sam samo tri dana na raspolaganju. Ove godine proleće nam je stiglo sa zakašnjenjem, tako da vreme nije bilo za odlazak na nekakvu plažu, a finansijski mi se nije uklapao neki veliki put između januarske Kube i septembarsko-oktobarske Italo-Srbije. I onda su kockice počele da se sklapaju: moji prijatelji (oni pravi, koji imaju i kola) su bili voljni da kao rođeni Kanađani pokažu nama dođošima lepote državne prestonice; od jednog klijenta (i prijatelja) sam dobio nagradni vaučer za hotel; internet mi je pomogao da odlučim šta sve ću da vidim... I tako smo se obreli na putu!
Imajući u vidu da je Otava udaljena nekih 350 kilometara od Toronta, smatramo to nevelikom distancom za severnoameričke uslove. Vreme je bilo ni toplo, ni hladno (nešto manje od 20 stepeni), ali suvo – takoreći savršeno za put. Krenuli smo oko 9 ujutro sa planom da doručkujemo u Kingstonu, na pola puta do Otave, i da napravimo pauzu u regiji poznatoj kao Thuosand Islands. I tako i bi.
Kingston je grad poznat po centralnom i najbolje obezbećenom kanadskom zatvoru, ali je na mene ostavio utisak kao naselje sa neverovatnim brojem izuzetno lepih privatnih kuća. Posebno su impresivne, kako veličinom, tako i stilom, one uz jezero Ontario. Čini mi se da nisam video ni jednu kuću koja mi se nije svidela.
Iako je bio praznični vikend, pronašli smo otvoreno interesantno mesto za doručak – lokalna pekara, sa organskom i drugom „kao iz domaće kuhinje“ hranom, te sa spratom na kom se nalazilo nešto između kafeterije i restorana. Kapućino im je bio odličan, kao pravi italijanski, a peciva – prste da poližeš! Sve je bilo servirano u lepom i jednostavnom posuđu, sa mnogo stila, uključujući za svakog različitu platnenu salvetu (na mene su one ostavile najveći utisak). Sve u svemu, nabasali smo na zaista dobro organizovan restorančić, i istinski uživali u prvoj avanturi na ovom putovanju.
Posle doručka smo krenuli ka Hiljadi Ostrva.
Na Reci Svetog Lorensa, na delu gde ona predstavlja granicu između Sjedinjenih Država i Kanade, smestila se oblast poznata kao Thousand Islands. Od momenta kada smo iz Kingstona izašli na obalu St. Lawrence River, rečna ostrva su krenula da se ređaju u velikom broju. Većina od njih nisu velika, sa dovoljno prostora za po jednu manju ili veću kuću i manje dvorište. Prizor je izgledao nestvarno. Trava između autoputa i reke još neozelenela, u daljini kuće na ostrvima, između nas i njih voda i obalska trska... A ostrva se nižu i nižu, sve dok se autoputem ne odvojismo od reke i ne krenusmo na sever ka Otavi. Impresivno.
Kada smo stigli u Otavu, imali smo šta i da vidimo. Em je Westin Hotel u kom smo bili smešteni bio odličan, em nam je soba bila još i bolja: jedan zid sobe je bio u staklu, i pokazivao nam prelepu zgradu Parlamenta, te između Parlamenta i našeg hotela, još lepši Chateau de Laurie, hotel izgrađen u art dekou.
Grad Otava nastao je na obali reke Otava, na ostacima domorodačkog naselja naroda Kičesipi iz grupe Algonkvin Indijanaca. Kičesipi su sebi ime dali po Velikoj Reci, Kičesipi, današnjoj reci Otava. Oni su tamo živeli vekovima, a današnje ime i reke i grada potiče od plemena Otavazi, koje je nastanjivalo oblast nekih 10 godina posreedovajući u trgovini krznima nakon što su Irokezi proterali Algonkvine.
Nakon što je 1759. Nova Francuska došla do svog kraja, te Britanci zavladali oblašću, trgovci iz ostatka Amerike počinju da pokazuju pretenzije za ovaj deo zemlje. To je negde bio i jedan od razloga za rat između Kanade i Sjedinjenih Država 1812. godine. Posle tog rata, da bi se obezbedila vodena veza između Montreala i zapadnog dela zemlje, odlučeno je da se iskopa Rido Kanal u dužini od nekih 200 kilometara. Za izgradnju je bio zadužen izvesni Poručnik Džon Baj, koji se smatra jednim od idejnih tvoraca izgleda buduće prestonice.
Godine 1857. kraljica Viktorija je odlučila da Otava postane prestonica kanadskog domena, pa se već 1859. počinje sa izgradnjom zgrade parlamenta.
Tako je 1867. Otava postala prestonica konfederacije sačinjene od Nove Škotske, Novog Brunsvika i delova današnjih Kvebeka i Ontarija.
Pored svakodnevnih polotičkih potresa koji drmaju jednu prestonicu, dva su velika požara upisana u istoriju Otave.
Aprila 1900. godine, požar iz susednog Hala (Gatinoa) se verovatno potpomognut vetrom, preko mosta prebacio u Otavu i hiljade učinio beskućnicima.
Obnova još nije bila završena a novi požar je Februara 1916. buknuo u Čitaonici Centralnog bloka u zgradi parlamenta. Vatra se brzo širila zahvaljujući gomilama čuvanih novina, te prelepim drvorezima i drvenom konstrukcijom same građevine. Za divno čudo, centralna biblioteka je sačuvana.
I tako, trudeći se da sačuva kanadsku tradiciju, Otava živi pomalo usporen život prestonice. Iako u gradu sa okolinom živi više od 900.000 ljudi, grad sam po sebi ne pruža mnogo izvora za zabavu. Većina naših aktivnosti su bile vezane za politiku i istoriju, a nije da ne umemo i drugačije da provodimo vreme.
U Otavi su smeštene rezidencije Premijera Kanade i kanadskog Generalnog Guvernera. Svi znaju šta je uloga premijera (ma kako ga voleli ili ne voleli), a sada znamo i gde živi – ha! Mnogo jači utisak na mene je ostavila rezidencija Generalnog Guvernera (po kanadskom sistemu, Generalni Guverner je izaslanik kanadskog šefa države, tj. Kanadske Kraljice, koja je onako uzgred i kraljica Engleske, Škotske i još nekih zemalja), okružena prelepim parkom i memorijalom posvećenom važnim momentima iz kanadske istorije. Na tom mestu sam se zapitao zašto Srbija i slične zemlje sa mnogo dužom i događajima bogatijom istorijom ne mogu da prezentuju svoju priču na ovako rečit severnoamerički način – veoma jednostavan i prikladan spomenik koji mora da se vidi, da mu se rečima ne bi oduzela magija.
Zgrada kanadskog parlamenta je predivno zdanje, sačinjeno od Centralnog, Isatočnog i Zapadnog bloka. Na sredini prednjeg dela centralnog bloka je čuveni Toranj Mira, s vidikovcem i Memorijalnom kapelom (u kojoj su knjige sa imenima svih u ratovima poginulih Kanađana). Deo Centralnog bloka je i prelepa Parlamentarna biblioteka, sa izvanrednim drvenim mobilijarom i podom urađenim od tri vrste drveta. Arhitektura biblioteke je imperijalna kako u estetskom, tako i u konceptualnom smislu, ovenčana stojećom statuaom kraljice Viktorije od belog mermera.
Centralni blok je sedište Senata i Predstavničkog doma Kanade. Obe sale su prelepe i obe svojom dekoracijom i arhitektonikom pokazuju koje su osobenosti ovih domova.
Ispred Tornja Mira je večiti plamen, čija večnost je u noćnim satima obezbeđena pripadnicima Kraljevske Konjičke Policije.
Nekoliko je razloga zbog kojih sam još ranije hteo da posetim Otavu. Svakako je među prvima na listi bio Parlament, tu je potom bio i Festival Lala, ali i Muzej Civilizacije.
Zima koja je zadesila Kanadu prošle godine nije bila preterano hlanda, ali je bila nezapamćeno duga. To je i glavni krivac zašto nismo prisustvovali ovogodišnjem Festivalu Lala, iako je Uskrs pao na kraj aprila. Naime, sredinom prošlog veka holandska princeza Julijana je tokom posete Otavi dobila trudove i porođaj je ne planirano počeo na kanadskoj teritoriji. Iz meni nepoznatih razloga, kanadski parlament je tada proglasio mesto porođaja holandskom teritorijom, te se beba „rodila na holandskom tlu“! U zahvalnost za ovaj akt, holandska kraljevska kuća svake godine šalje 2 miliona lala u Otavu, i taj događaj se obeleđava kao Festival Lala.
Muzej Civilizacije je bio jedan od mojih najvećih pokretača za put u Otavu, ali su moja očekivanja bila veća nego ono što sam dobio. Svakako sam bio impresioniran i postavkom i kolekcijom vezanom za pre-evropske stanovnike Kanade, ali mi je ostatak muzeja više izgledao kao las-vegaske kulise, nego kao muzej. U redu, sve što sam video bilo je na mestu, edukativno i u ruku zabavno, ali sam ja izgleda malo konzervativniji kada se razmatra organizacija muzeja. Ako se ova opaska i čini kao lični pristup, onda sam svakako potpuno objektivan ako kažem da je muzej trebao da se zove Muzej kanadske civilizacije, a ne Muzej civiliozacije – tamo nisam imao priliku da vidim gotovo ništa drugo osim artefakata iz severnog dela Severne Amerike.
Nacionalna Galerija Kanade je ostavila mnogo veći utisak na mene arhitekturom zgrade nego samom kolekcijom, ali sam veoma srećan što sam imao priliku da uživo vidim Harisove Iceberg, kao i skulpturu Cezar prelazi Rubikon ( http://www.gallery.ca/en/see/collections/artwork.php?mkey=52752 ). U samu zgradu Galerije je inkorporirana mala Rido kapela sa neogotskim tankim metalnim stubovima, koja je mirom i duhovnošću na mene ostavila izuzetan utisak.
Iskoristio sam priliku da obiđem i deo Kanadske Kraljevske Kovnice Novca, te u ruci držim zlatnu polugu vrednu oko 600.000 dolara, i kupim neke suvenire i poklone. Probao sam nešto francuskih peciva u pekari u kojoj je pre mene bio i Obama (ja video fotografije!), večerao u Engleskom Pabu, plivao u art-deko bazenu iz kasnih dvadesetih prošlog veka... Ustvari, baš mi je bilo lepo u Otavi.
Od kada sam došao u Kanadu, svakako mi je izazov obilaženje silnih prostranstava kojima su nekada tumarali ovdašnji „Indijanci“, prelepih reka, jezera i okeana kojima su plovili Vikinzi (i svi pre i posle njih), šuma koje su počeli da desetkuju još Francuzi, a nasledili ih i ostali dođoši... (O skitanju po planinama i predelima okovanim severom, nisam imao, niti imam, snove - samo po koju moru). I dalje mi je većina tih planova neostvarena, a glavni krivac tome je istina da je u Kanadi pristupačnije putovati na Karibe nego kroz sopstvenu zemlju. Recimo, za cenu karte vozom od Atlantika do Pacifika, koje traje par dana, možeš da priuštiš dvonedeljno krstarenje Mediteranom... To može da zvuči kao izgovor za nepomeranje iz mesta, ali i kao jedan od lepših ciljeva za daleku budućnost, kada mi ponestane snage za duge šetnje ulicama „neosvojenih“ gradova.
Otava je bila jedan od gradova koje sam želeo da posetim odavno, ali mi se redovno nešto drugo, važnije i povoljnije, isprečavalo na putu do nje. I tako je bilo sve do ovogodišnjeg uskrsa. Nisam želeo da ostanem u Torontu, a imao sam samo tri dana na raspolaganju. Ove godine proleće nam je stiglo sa zakašnjenjem, tako da vreme nije bilo za odlazak na nekakvu plažu, a finansijski mi se nije uklapao neki veliki put između januarske Kube i septembarsko-oktobarske Italo-Srbije. I onda su kockice počele da se sklapaju: moji prijatelji (oni pravi, koji imaju i kola) su bili voljni da kao rođeni Kanađani pokažu nama dođošima lepote državne prestonice; od jednog klijenta (i prijatelja) sam dobio nagradni vaučer za hotel; internet mi je pomogao da odlučim šta sve ću da vidim... I tako smo se obreli na putu!
Imajući u vidu da je Otava udaljena nekih 350 kilometara od Toronta, smatramo to nevelikom distancom za severnoameričke uslove. Vreme je bilo ni toplo, ni hladno (nešto manje od 20 stepeni), ali suvo – takoreći savršeno za put. Krenuli smo oko 9 ujutro sa planom da doručkujemo u Kingstonu, na pola puta do Otave, i da napravimo pauzu u regiji poznatoj kao Thuosand Islands. I tako i bi.
Kingston je grad poznat po centralnom i najbolje obezbećenom kanadskom zatvoru, ali je na mene ostavio utisak kao naselje sa neverovatnim brojem izuzetno lepih privatnih kuća. Posebno su impresivne, kako veličinom, tako i stilom, one uz jezero Ontario. Čini mi se da nisam video ni jednu kuću koja mi se nije svidela.
Iako je bio praznični vikend, pronašli smo otvoreno interesantno mesto za doručak – lokalna pekara, sa organskom i drugom „kao iz domaće kuhinje“ hranom, te sa spratom na kom se nalazilo nešto između kafeterije i restorana. Kapućino im je bio odličan, kao pravi italijanski, a peciva – prste da poližeš! Sve je bilo servirano u lepom i jednostavnom posuđu, sa mnogo stila, uključujući za svakog različitu platnenu salvetu (na mene su one ostavile najveći utisak). Sve u svemu, nabasali smo na zaista dobro organizovan restorančić, i istinski uživali u prvoj avanturi na ovom putovanju.
Posle doručka smo krenuli ka Hiljadi Ostrva.
Na Reci Svetog Lorensa, na delu gde ona predstavlja granicu između Sjedinjenih Država i Kanade, smestila se oblast poznata kao Thousand Islands. Od momenta kada smo iz Kingstona izašli na obalu St. Lawrence River, rečna ostrva su krenula da se ređaju u velikom broju. Većina od njih nisu velika, sa dovoljno prostora za po jednu manju ili veću kuću i manje dvorište. Prizor je izgledao nestvarno. Trava između autoputa i reke još neozelenela, u daljini kuće na ostrvima, između nas i njih voda i obalska trska... A ostrva se nižu i nižu, sve dok se autoputem ne odvojismo od reke i ne krenusmo na sever ka Otavi. Impresivno.
Kada smo stigli u Otavu, imali smo šta i da vidimo. Em je Westin Hotel u kom smo bili smešteni bio odličan, em nam je soba bila još i bolja: jedan zid sobe je bio u staklu, i pokazivao nam prelepu zgradu Parlamenta, te između Parlamenta i našeg hotela, još lepši Chateau de Laurie, hotel izgrađen u art dekou.
Grad Otava nastao je na obali reke Otava, na ostacima domorodačkog naselja naroda Kičesipi iz grupe Algonkvin Indijanaca. Kičesipi su sebi ime dali po Velikoj Reci, Kičesipi, današnjoj reci Otava. Oni su tamo živeli vekovima, a današnje ime i reke i grada potiče od plemena Otavazi, koje je nastanjivalo oblast nekih 10 godina posreedovajući u trgovini krznima nakon što su Irokezi proterali Algonkvine.
Nakon što je 1759. Nova Francuska došla do svog kraja, te Britanci zavladali oblašću, trgovci iz ostatka Amerike počinju da pokazuju pretenzije za ovaj deo zemlje. To je negde bio i jedan od razloga za rat između Kanade i Sjedinjenih Država 1812. godine. Posle tog rata, da bi se obezbedila vodena veza između Montreala i zapadnog dela zemlje, odlučeno je da se iskopa Rido Kanal u dužini od nekih 200 kilometara. Za izgradnju je bio zadužen izvesni Poručnik Džon Baj, koji se smatra jednim od idejnih tvoraca izgleda buduće prestonice.
Godine 1857. kraljica Viktorija je odlučila da Otava postane prestonica kanadskog domena, pa se već 1859. počinje sa izgradnjom zgrade parlamenta.
Tako je 1867. Otava postala prestonica konfederacije sačinjene od Nove Škotske, Novog Brunsvika i delova današnjih Kvebeka i Ontarija.
Pored svakodnevnih polotičkih potresa koji drmaju jednu prestonicu, dva su velika požara upisana u istoriju Otave.
Aprila 1900. godine, požar iz susednog Hala (Gatinoa) se verovatno potpomognut vetrom, preko mosta prebacio u Otavu i hiljade učinio beskućnicima.
Obnova još nije bila završena a novi požar je Februara 1916. buknuo u Čitaonici Centralnog bloka u zgradi parlamenta. Vatra se brzo širila zahvaljujući gomilama čuvanih novina, te prelepim drvorezima i drvenom konstrukcijom same građevine. Za divno čudo, centralna biblioteka je sačuvana.
I tako, trudeći se da sačuva kanadsku tradiciju, Otava živi pomalo usporen život prestonice. Iako u gradu sa okolinom živi više od 900.000 ljudi, grad sam po sebi ne pruža mnogo izvora za zabavu. Većina naših aktivnosti su bile vezane za politiku i istoriju, a nije da ne umemo i drugačije da provodimo vreme.
U Otavi su smeštene rezidencije Premijera Kanade i kanadskog Generalnog Guvernera. Svi znaju šta je uloga premijera (ma kako ga voleli ili ne voleli), a sada znamo i gde živi – ha! Mnogo jači utisak na mene je ostavila rezidencija Generalnog Guvernera (po kanadskom sistemu, Generalni Guverner je izaslanik kanadskog šefa države, tj. Kanadske Kraljice, koja je onako uzgred i kraljica Engleske, Škotske i još nekih zemalja), okružena prelepim parkom i memorijalom posvećenom važnim momentima iz kanadske istorije. Na tom mestu sam se zapitao zašto Srbija i slične zemlje sa mnogo dužom i događajima bogatijom istorijom ne mogu da prezentuju svoju priču na ovako rečit severnoamerički način – veoma jednostavan i prikladan spomenik koji mora da se vidi, da mu se rečima ne bi oduzela magija.
Zgrada kanadskog parlamenta je predivno zdanje, sačinjeno od Centralnog, Isatočnog i Zapadnog bloka. Na sredini prednjeg dela centralnog bloka je čuveni Toranj Mira, s vidikovcem i Memorijalnom kapelom (u kojoj su knjige sa imenima svih u ratovima poginulih Kanađana). Deo Centralnog bloka je i prelepa Parlamentarna biblioteka, sa izvanrednim drvenim mobilijarom i podom urađenim od tri vrste drveta. Arhitektura biblioteke je imperijalna kako u estetskom, tako i u konceptualnom smislu, ovenčana stojećom statuaom kraljice Viktorije od belog mermera.
Centralni blok je sedište Senata i Predstavničkog doma Kanade. Obe sale su prelepe i obe svojom dekoracijom i arhitektonikom pokazuju koje su osobenosti ovih domova.
Ispred Tornja Mira je večiti plamen, čija večnost je u noćnim satima obezbeđena pripadnicima Kraljevske Konjičke Policije.
Nekoliko je razloga zbog kojih sam još ranije hteo da posetim Otavu. Svakako je među prvima na listi bio Parlament, tu je potom bio i Festival Lala, ali i Muzej Civilizacije.
Zima koja je zadesila Kanadu prošle godine nije bila preterano hlanda, ali je bila nezapamćeno duga. To je i glavni krivac zašto nismo prisustvovali ovogodišnjem Festivalu Lala, iako je Uskrs pao na kraj aprila. Naime, sredinom prošlog veka holandska princeza Julijana je tokom posete Otavi dobila trudove i porođaj je ne planirano počeo na kanadskoj teritoriji. Iz meni nepoznatih razloga, kanadski parlament je tada proglasio mesto porođaja holandskom teritorijom, te se beba „rodila na holandskom tlu“! U zahvalnost za ovaj akt, holandska kraljevska kuća svake godine šalje 2 miliona lala u Otavu, i taj događaj se obeleđava kao Festival Lala.
Muzej Civilizacije je bio jedan od mojih najvećih pokretača za put u Otavu, ali su moja očekivanja bila veća nego ono što sam dobio. Svakako sam bio impresioniran i postavkom i kolekcijom vezanom za pre-evropske stanovnike Kanade, ali mi je ostatak muzeja više izgledao kao las-vegaske kulise, nego kao muzej. U redu, sve što sam video bilo je na mestu, edukativno i u ruku zabavno, ali sam ja izgleda malo konzervativniji kada se razmatra organizacija muzeja. Ako se ova opaska i čini kao lični pristup, onda sam svakako potpuno objektivan ako kažem da je muzej trebao da se zove Muzej kanadske civilizacije, a ne Muzej civiliozacije – tamo nisam imao priliku da vidim gotovo ništa drugo osim artefakata iz severnog dela Severne Amerike.
Nacionalna Galerija Kanade je ostavila mnogo veći utisak na mene arhitekturom zgrade nego samom kolekcijom, ali sam veoma srećan što sam imao priliku da uživo vidim Harisove Iceberg, kao i skulpturu Cezar prelazi Rubikon ( http://www.gallery.ca/en/see/collections/artwork.php?mkey=52752 ). U samu zgradu Galerije je inkorporirana mala Rido kapela sa neogotskim tankim metalnim stubovima, koja je mirom i duhovnošću na mene ostavila izuzetan utisak.
Iskoristio sam priliku da obiđem i deo Kanadske Kraljevske Kovnice Novca, te u ruci držim zlatnu polugu vrednu oko 600.000 dolara, i kupim neke suvenire i poklone. Probao sam nešto francuskih peciva u pekari u kojoj je pre mene bio i Obama (ja video fotografije!), večerao u Engleskom Pabu, plivao u art-deko bazenu iz kasnih dvadesetih prošlog veka... Ustvari, baš mi je bilo lepo u Otavi.
Sunday, November 28, 2010
Индијана Џонс и Град Греха
Од када смо 2007. купили кућу у Манро улици, скоро свакодневно у крају виђамо аутобусе коцкарница из Нијагаре и из Берија. И иако је повратна карта од наше куће до казина јефтинија од повратне вожње градским превозом у Торонту, требало нам је три године да се одлучимо и кренемо на 1 сат далек пут „коцкарским аутобусом“ до Нијагаре. Тада сам први пут у животу крочио у праву коцкарницу. Наравно да нисам добио велике паре, нити сам осетио „коцкарски занос“, али сам свакако изгубио „част“. Дакле, не претерано вредно искуство ѕа мене.
После тог првог пута, одлазили смо истим тим коцкарским аутобусом на Нијагару у још неколико наврата, али не коцкања, већ других активности ради. И сваког пута нам је било лепо, било да смо само одшетали до водопада, присуствовали отварању зимског фестивала, куповали фаџ или посећивали ботаничку башту.
Е баш ти други саджаји су ме привлачили и Лас Вегасу, Граду Греха.
Сваке године за мој рођендан трудимо се да организујемо некакво краће путовање. Будући да смо ове године на путовањима провели пет недеља, овај рођендански пут требао је да буде заиста кратак. Имали смо неколико опција, али је превалио Вегас као релативно близа, али и топла дестинација.
Ако је и било неке сумње типа „да ли смо у правом авиону?“, свакако није било сумње „да ли смо слетели на прави аеродром“ – чим изађеш из авиона, на вратима аеродромске зграде те дочекају слот машине!
Лас Вегас је највећи град у америчкој држави Невада. Ова држава нема излаз на море и сматра се америчким западом. Једна је од највећих произвођача злата у региону. Већи део Неваде је пустиња, а њена највећа природна атракција је чувени Белики Кањон. Од не природних атракција посебно су интересантне Хувер брана и град Лас Вегас. Да будем прецизнији, не сам град Вегас, већ онај део градске општине који се по катастру зове Рај, или Парадајз (не поврће парадајз него, енглески пара...)
Није да ми је драго да разбијам људима илузије, али оно што је свету познато као Град Греха, као што рекох, уствари и није Лас Вегас већ тај Paradise. Уствари, ни цео Парадајз није оно што се зове Вегасом, већ само део Лас Вегас Булевара између Авеније Сахара и Улице Расел, тзв. Стрип. Од големог града греха, спадосмо на део улице једног предграђа! Не звучи као изазов, зар не?
Лас Вегас је основан у првој деценији 20-ог века, а легализацијом коцке 1939. изградња града је добила на замаху. Нови талас у узлету града се чудно поклапа са Кастровим срамним одузимањем Кубе америчком џет-сету. Убрзо после тога, већина послова у Вегасу бива стрпана у легалне оквире. И поред тога, Град Греха убрзо почиње да се помиње као нај у овом и нај у оном погледу. Ево на пример од 25 највећих хотела у свету 19 се налази у Вегасу, 18 на Стрипу! Највећа скулптура у западној хемисфери се налази баш тамо – то је више од 500 тона бронзе у скулптури лава испред МГМ Гранд хотела који се колико знам не налази у власништву нити Саше Поповића, нити Лепе Брене.
Значај Стрипа је првенствено у томе што се на њему дешава живот туристичког Вегаса 24 сата на дан. Улице су претрпане људима подједнако у 2 по поноћи и 9 ујутро. А није ни чудо, пошто се у неких 30-ак хотела и казина свакодненвно сливају реке гостију. Редовне туре до Вегаса су обично 4 или 5 дана, и обухватају неколико дана пре викенда и викенд, или викенд и неколико дана после. Због тога је пут у Вегас доступан већини становника Северне Америке. Е сада, колико то људи дође у Вегас? Па, вероватно је довољно рећи да хотели више ни не почињу да се граде с једном зградом у пројекту – аутоматски граде бар две. А као што знамо, није све у величини!
Већина хотела је лоцирана на Стрипу, или у његовој непосредној близини. Због величине хотела, шетња и обилазак атракција ипак узимају доста времена. Добра страна Вегаса је одлична организација пешачког саобраћаја. У тих 5-6 километара Стрипа постоји по 6 аутомобилских саобраћајних трака у оба смера. Јасно је да је саобраћај веома густ и опасан. Да би се избегле „непријатности“, за пешаке су направљени многобројни надвожњаци. Е сада, да дебели амерички и други свет не би трошио калорије пењући се уз степенице, цео град је исповезиван покретним тракама и покретним степеницама! Небројеним покретним степеницама! Када бих све покретне степенице које сам видео у претходних 38 година и 364 дана скупио на једном месту, ни онда их не би било довољно да надмаше број оних које сам видео у Вегасу.
Свим хотелима на Стрипу је заједничко то што имају вееееелики број хотелских соба и казина. Оно што привлачи госте у поједине хотеле су различите „теме“. Тако је рецимо за вечитог студента археологије невероватан изазов да спава у пирамиди која је саставни део хотела „Луксор“. Дакле, тема Луксора је стари Египат. Оригинална зграда хотела је била Пирамида (касније је дозидана још једна кула). Улазни део у хотел је велика Сфинга са главом Фараона, а испред ње је постављен и Обелиск који поред хијероглифа има и име хотела на себи. Уз понеки рељеф и пар статуа, ето раја за аматера-египтолога. Ако ти та квази наука не представлја никакав изазов, у хотелу је стална поставка изложбе „Тело“ на којој се посетиоци уче анатомији, а експонати су права телеса некада живећих људи. За мало конзервативније госте, тренутно се у хотелу налази и поставка о Титанику. Титаник је био велики брод на ком је погинуо Леонардо ди...
Ако си више заинтересован за културу и архитектуру југоисточне Азије, Манделеј Беј је право место за тебе. Друга велика предност овог хотела је огроман акваријум назван „Станиште ајкула“. Поред „обичног“ акваријума са ајкулама, ту су и ваљкасти тунели-акваријуми, акваријум са медузама и акваријум са рибама-лавовима, базен са ражама и фантастична поставка која представља олупину потопљеног брода – ти као туриста се налазиш у њој, док је око тебе море са ајкулама, корњачама и другим морским неманима.
Рај за поштоваоце лика и дела Џонија Карипског Депа је „Острво са благом“ (Treasure Island). Тамо су се потрудили, па осим архитектонске декорације, гусарску тему подупиру и пригодним спектаклом. Наиме, испред улаза у хотел се налази вештачко језеро (што није реткост у Вегасу), где се неколико пута сваке вечери дешава двобој између модерних амазонки и пирата, и где сваке вечери један те исти брод буде потопљен једнак број пута. Не бих рекао да сам уживао у шоуу, ал` сам преживео.
„Венецијанац“, или нама ближе „Млечанин“, је инспирисан Великим Каналом и трговима Венеције. За нешто мало пара гондолијери ће да те провозају Каналом, а без пара можеш да уживаш у фасадама, трговима и мостовима предивног италијанског града у сред Америке.
Италија из другог временског периода је била инспирација за још један огроман хотелски комплекс – Цезарову Палату. Архитектонски инспирисана епохом римског царства, те скулптурално и сликама украшена детаљима из истог периода, Цезарова Палата је невероватно искуство. Једна од највећих концертних хала у Вегасу, Колосеум, се налази у овом хотелу. „Forum Shops“ је тржни центар у ком можеш наћи најлуксузније производе најелитнијих брендова – од Луја Вутона до Гучија и назад. Копија прелепе античке фонтане, Августове статуе и Пантеона саставни су део овог комплекса.
Преко пута се налази „Париз“ – тргови, ресторани, кафићи и бутици француских мегабрендова: све је ту укључујући и називе улица на француском. Врх Ајфеловог торња је била одлична позорница за рођенданско славље, и још боље гледалиште за шоу на оближњој Белађијевој музичкој фонтани.
„Белађио“ је веома отмен и одмерен хотел. Оно што га чини посебним у овом мору хотела су његова ботаничка башта, уметничка галерија, галерија скулптура Сунчаног Циркуса и свакако Музичка Фонтана. Између Стрипа и главне зграде хотела се налази повеће вештачко језеро, и оно је позорница за свакодневне спектакле Музичке Фонтане. Почев од поднева на сваких пола сата (у вечерњим сатима сваких 15 минута) се организују представе водоскока које прате популарне музичке теме. Погледали смо их бар 10 и свака је била одлична на разлчичит начин. Гледали смо их са стране, из централне позиције, са Белађијем у позадини, са Паризом у позадини, дању, са ноћним светлима, са Ајфеловог торња – није нам се десио лош перформанс.
Хотел и казино „Мираж“ је изграђен још 1989. и од тада плени својом тропском шумом у самом предворју. Нешто касније су чувени амерички забављачи Рој и Зигфрид овде направили своју базу с белим лавовима, белим тигровима и сивим делфинима. Прави рај! У Миражовом језеру се сваке вечери дешава „ерупција вулкана“ коју треба да види свако ко дође да потврди себи како је Вегас престоница кича – ово је свакако највећи аргумент за такво гледиште. По мени је то ипак био изузетак у мору одмерених и са стилом урађених програма.
„Фламингос“ је један од најстаријих хотела на Стрипу. Уз сталне реновације и доградње добро се држи и у окружењу из 2010-е године. Његов адут је тропски парк са палмама, језерима и камењарима. Од животњских врста ту су наравно ружичасти фламингоси, разне патке, аустралијски црни лабудови (мањи и лепши од обичних црних лабодова) и прелепи црноврати лабудови. Права позорница за рођендански ручак: ресторан је огромним стаклом одељен од малопре описаног раја, а наш сто се налазио тик уз стакло...
Постоји још једно поље на ком се хотели боре за привлашечење туриста. Сваке вечери се на Стрипу одржава велики број разноразних представа. Организују се концерти, монодраме, stand-up комедије, циркуске представе, имитаторски перформанси... Већина ових програма је урађена у веома високој продукцији.
Као добри Канађани, ми смо у Вегас отишли само из разлога да подржимо канадског бизнисмена у успону и власника Cirque du Soleil, Гаја Лалибертеа. Сунчани Циркус је у Вегасу заступљен гомилом представа. Ту су „Љубав“ посвећена Битлсима, „Вива Елвис“ посвећен Вегасу и Елвису, „О“, „Ка“, „Мистерија“, „Zoomanity“ и „Сан“. Ми смо погледали две последње са ове листе.
„Зуменити“ је шоу који се дешавао у хотелу „Њујорк, Њујорк“. Још у Торонту смо одлучили да ћемо погледати ову провокативну представу која се рекламира као „сензуална страна Цирка ду Солеи“. И била је то. Шоу се поиграва сексуалношћу и сензуалношћу на веома пристојан али и даље заводљив и провокативан начин. Уз неколико маљих плесних тачака, нешто скечева и доста акробатике, два сата пролете „о час посла“ остављајући те отворених уста. Пре него што смо погледали „Сан“, ову представу смо сматрали најбољом представом Сунчаног Циркуса.
А онда смо погледали „Сан“ ( на француском: Le Reve)! И добро је што смо „Ле Рев“ видели на крају нашег боравка у Вегасу, пошто после ове представе све остало изгледа као представа првака поводом Првог Маја. Ле Рев је ултимативна представа због које је хотел Вин направио специјалан театар. Позорница је базен кружног облика. У базену су инсталиране платформе које се померају испод воде, у нивоу воде и издижу се неких 5-6 метара изнад воде. У базену постоје делови који су стога погодни за пливање и роњење, али и они који нису. Због тога је све време представе у базену ангажовано 18 професионалних ронилаца са боцама кисеоника и маскама који помажу артистима да се снађу у води. Представа се дешава у води, на платформама, али и у ваздуху. Артисти глуме, плешу, пливају, скачу у воду, раде акробације у води и ваздуху, певају и свирају. Око њих је ангажовано 85 техничара, што електричара, што техничара сцене, што фризера, кројача и мајстора за брзе поправке треће врсте. Кажу да је за 68 уметника који наступају у шоуу потребно око 1200 комада костима за једну представу. Од 2086 седишта, не посотоји једно лоше место у гледалишту пошто су сва смештена око кружне „сцене“. Боје су предивне, музика је одлична, прича је заокружена, перформанси су феноменални! Ултимативни шоу који мора да се види бар једном у животу! Пошто мени треба мало више да укапирам ствари, ја ћу морати да је видим још једаред.
И тако смо направили огромну грешку посетивши Вегас тако рано у нашим животима, јер – куда ићи за следећи рођендан, а провести се боље него у Вегасу?!
http://vivaldigardenlandscaping.com/LasVegas2010.aspx
После тог првог пута, одлазили смо истим тим коцкарским аутобусом на Нијагару у још неколико наврата, али не коцкања, већ других активности ради. И сваког пута нам је било лепо, било да смо само одшетали до водопада, присуствовали отварању зимског фестивала, куповали фаџ или посећивали ботаничку башту.
Е баш ти други саджаји су ме привлачили и Лас Вегасу, Граду Греха.
Сваке године за мој рођендан трудимо се да организујемо некакво краће путовање. Будући да смо ове године на путовањима провели пет недеља, овај рођендански пут требао је да буде заиста кратак. Имали смо неколико опција, али је превалио Вегас као релативно близа, али и топла дестинација.
Ако је и било неке сумње типа „да ли смо у правом авиону?“, свакако није било сумње „да ли смо слетели на прави аеродром“ – чим изађеш из авиона, на вратима аеродромске зграде те дочекају слот машине!
Лас Вегас је највећи град у америчкој држави Невада. Ова држава нема излаз на море и сматра се америчким западом. Једна је од највећих произвођача злата у региону. Већи део Неваде је пустиња, а њена највећа природна атракција је чувени Белики Кањон. Од не природних атракција посебно су интересантне Хувер брана и град Лас Вегас. Да будем прецизнији, не сам град Вегас, већ онај део градске општине који се по катастру зове Рај, или Парадајз (не поврће парадајз него, енглески пара...)
Није да ми је драго да разбијам људима илузије, али оно што је свету познато као Град Греха, као што рекох, уствари и није Лас Вегас већ тај Paradise. Уствари, ни цео Парадајз није оно што се зове Вегасом, већ само део Лас Вегас Булевара између Авеније Сахара и Улице Расел, тзв. Стрип. Од големог града греха, спадосмо на део улице једног предграђа! Не звучи као изазов, зар не?
Лас Вегас је основан у првој деценији 20-ог века, а легализацијом коцке 1939. изградња града је добила на замаху. Нови талас у узлету града се чудно поклапа са Кастровим срамним одузимањем Кубе америчком џет-сету. Убрзо после тога, већина послова у Вегасу бива стрпана у легалне оквире. И поред тога, Град Греха убрзо почиње да се помиње као нај у овом и нај у оном погледу. Ево на пример од 25 највећих хотела у свету 19 се налази у Вегасу, 18 на Стрипу! Највећа скулптура у западној хемисфери се налази баш тамо – то је више од 500 тона бронзе у скулптури лава испред МГМ Гранд хотела који се колико знам не налази у власништву нити Саше Поповића, нити Лепе Брене.
Значај Стрипа је првенствено у томе што се на њему дешава живот туристичког Вегаса 24 сата на дан. Улице су претрпане људима подједнако у 2 по поноћи и 9 ујутро. А није ни чудо, пошто се у неких 30-ак хотела и казина свакодненвно сливају реке гостију. Редовне туре до Вегаса су обично 4 или 5 дана, и обухватају неколико дана пре викенда и викенд, или викенд и неколико дана после. Због тога је пут у Вегас доступан већини становника Северне Америке. Е сада, колико то људи дође у Вегас? Па, вероватно је довољно рећи да хотели више ни не почињу да се граде с једном зградом у пројекту – аутоматски граде бар две. А као што знамо, није све у величини!
Већина хотела је лоцирана на Стрипу, или у његовој непосредној близини. Због величине хотела, шетња и обилазак атракција ипак узимају доста времена. Добра страна Вегаса је одлична организација пешачког саобраћаја. У тих 5-6 километара Стрипа постоји по 6 аутомобилских саобраћајних трака у оба смера. Јасно је да је саобраћај веома густ и опасан. Да би се избегле „непријатности“, за пешаке су направљени многобројни надвожњаци. Е сада, да дебели амерички и други свет не би трошио калорије пењући се уз степенице, цео град је исповезиван покретним тракама и покретним степеницама! Небројеним покретним степеницама! Када бих све покретне степенице које сам видео у претходних 38 година и 364 дана скупио на једном месту, ни онда их не би било довољно да надмаше број оних које сам видео у Вегасу.
Свим хотелима на Стрипу је заједничко то што имају вееееелики број хотелских соба и казина. Оно што привлачи госте у поједине хотеле су различите „теме“. Тако је рецимо за вечитог студента археологије невероватан изазов да спава у пирамиди која је саставни део хотела „Луксор“. Дакле, тема Луксора је стари Египат. Оригинална зграда хотела је била Пирамида (касније је дозидана још једна кула). Улазни део у хотел је велика Сфинга са главом Фараона, а испред ње је постављен и Обелиск који поред хијероглифа има и име хотела на себи. Уз понеки рељеф и пар статуа, ето раја за аматера-египтолога. Ако ти та квази наука не представлја никакав изазов, у хотелу је стална поставка изложбе „Тело“ на којој се посетиоци уче анатомији, а експонати су права телеса некада живећих људи. За мало конзервативније госте, тренутно се у хотелу налази и поставка о Титанику. Титаник је био велики брод на ком је погинуо Леонардо ди...
Ако си више заинтересован за културу и архитектуру југоисточне Азије, Манделеј Беј је право место за тебе. Друга велика предност овог хотела је огроман акваријум назван „Станиште ајкула“. Поред „обичног“ акваријума са ајкулама, ту су и ваљкасти тунели-акваријуми, акваријум са медузама и акваријум са рибама-лавовима, базен са ражама и фантастична поставка која представља олупину потопљеног брода – ти као туриста се налазиш у њој, док је око тебе море са ајкулама, корњачама и другим морским неманима.
Рај за поштоваоце лика и дела Џонија Карипског Депа је „Острво са благом“ (Treasure Island). Тамо су се потрудили, па осим архитектонске декорације, гусарску тему подупиру и пригодним спектаклом. Наиме, испред улаза у хотел се налази вештачко језеро (што није реткост у Вегасу), где се неколико пута сваке вечери дешава двобој између модерних амазонки и пирата, и где сваке вечери један те исти брод буде потопљен једнак број пута. Не бих рекао да сам уживао у шоуу, ал` сам преживео.
„Венецијанац“, или нама ближе „Млечанин“, је инспирисан Великим Каналом и трговима Венеције. За нешто мало пара гондолијери ће да те провозају Каналом, а без пара можеш да уживаш у фасадама, трговима и мостовима предивног италијанског града у сред Америке.
Италија из другог временског периода је била инспирација за још један огроман хотелски комплекс – Цезарову Палату. Архитектонски инспирисана епохом римског царства, те скулптурално и сликама украшена детаљима из истог периода, Цезарова Палата је невероватно искуство. Једна од највећих концертних хала у Вегасу, Колосеум, се налази у овом хотелу. „Forum Shops“ је тржни центар у ком можеш наћи најлуксузније производе најелитнијих брендова – од Луја Вутона до Гучија и назад. Копија прелепе античке фонтане, Августове статуе и Пантеона саставни су део овог комплекса.
Преко пута се налази „Париз“ – тргови, ресторани, кафићи и бутици француских мегабрендова: све је ту укључујући и називе улица на француском. Врх Ајфеловог торња је била одлична позорница за рођенданско славље, и још боље гледалиште за шоу на оближњој Белађијевој музичкој фонтани.
„Белађио“ је веома отмен и одмерен хотел. Оно што га чини посебним у овом мору хотела су његова ботаничка башта, уметничка галерија, галерија скулптура Сунчаног Циркуса и свакако Музичка Фонтана. Између Стрипа и главне зграде хотела се налази повеће вештачко језеро, и оно је позорница за свакодневне спектакле Музичке Фонтане. Почев од поднева на сваких пола сата (у вечерњим сатима сваких 15 минута) се организују представе водоскока које прате популарне музичке теме. Погледали смо их бар 10 и свака је била одлична на разлчичит начин. Гледали смо их са стране, из централне позиције, са Белађијем у позадини, са Паризом у позадини, дању, са ноћним светлима, са Ајфеловог торња – није нам се десио лош перформанс.
Хотел и казино „Мираж“ је изграђен још 1989. и од тада плени својом тропском шумом у самом предворју. Нешто касније су чувени амерички забављачи Рој и Зигфрид овде направили своју базу с белим лавовима, белим тигровима и сивим делфинима. Прави рај! У Миражовом језеру се сваке вечери дешава „ерупција вулкана“ коју треба да види свако ко дође да потврди себи како је Вегас престоница кича – ово је свакако највећи аргумент за такво гледиште. По мени је то ипак био изузетак у мору одмерених и са стилом урађених програма.
„Фламингос“ је један од најстаријих хотела на Стрипу. Уз сталне реновације и доградње добро се држи и у окружењу из 2010-е године. Његов адут је тропски парк са палмама, језерима и камењарима. Од животњских врста ту су наравно ружичасти фламингоси, разне патке, аустралијски црни лабудови (мањи и лепши од обичних црних лабодова) и прелепи црноврати лабудови. Права позорница за рођендански ручак: ресторан је огромним стаклом одељен од малопре описаног раја, а наш сто се налазио тик уз стакло...
Постоји још једно поље на ком се хотели боре за привлашечење туриста. Сваке вечери се на Стрипу одржава велики број разноразних представа. Организују се концерти, монодраме, stand-up комедије, циркуске представе, имитаторски перформанси... Већина ових програма је урађена у веома високој продукцији.
Као добри Канађани, ми смо у Вегас отишли само из разлога да подржимо канадског бизнисмена у успону и власника Cirque du Soleil, Гаја Лалибертеа. Сунчани Циркус је у Вегасу заступљен гомилом представа. Ту су „Љубав“ посвећена Битлсима, „Вива Елвис“ посвећен Вегасу и Елвису, „О“, „Ка“, „Мистерија“, „Zoomanity“ и „Сан“. Ми смо погледали две последње са ове листе.
„Зуменити“ је шоу који се дешавао у хотелу „Њујорк, Њујорк“. Још у Торонту смо одлучили да ћемо погледати ову провокативну представу која се рекламира као „сензуална страна Цирка ду Солеи“. И била је то. Шоу се поиграва сексуалношћу и сензуалношћу на веома пристојан али и даље заводљив и провокативан начин. Уз неколико маљих плесних тачака, нешто скечева и доста акробатике, два сата пролете „о час посла“ остављајући те отворених уста. Пре него што смо погледали „Сан“, ову представу смо сматрали најбољом представом Сунчаног Циркуса.
А онда смо погледали „Сан“ ( на француском: Le Reve)! И добро је што смо „Ле Рев“ видели на крају нашег боравка у Вегасу, пошто после ове представе све остало изгледа као представа првака поводом Првог Маја. Ле Рев је ултимативна представа због које је хотел Вин направио специјалан театар. Позорница је базен кружног облика. У базену су инсталиране платформе које се померају испод воде, у нивоу воде и издижу се неких 5-6 метара изнад воде. У базену постоје делови који су стога погодни за пливање и роњење, али и они који нису. Због тога је све време представе у базену ангажовано 18 професионалних ронилаца са боцама кисеоника и маскама који помажу артистима да се снађу у води. Представа се дешава у води, на платформама, али и у ваздуху. Артисти глуме, плешу, пливају, скачу у воду, раде акробације у води и ваздуху, певају и свирају. Око њих је ангажовано 85 техничара, што електричара, што техничара сцене, што фризера, кројача и мајстора за брзе поправке треће врсте. Кажу да је за 68 уметника који наступају у шоуу потребно око 1200 комада костима за једну представу. Од 2086 седишта, не посотоји једно лоше место у гледалишту пошто су сва смештена око кружне „сцене“. Боје су предивне, музика је одлична, прича је заокружена, перформанси су феноменални! Ултимативни шоу који мора да се види бар једном у животу! Пошто мени треба мало више да укапирам ствари, ја ћу морати да је видим још једаред.
И тако смо направили огромну грешку посетивши Вегас тако рано у нашим животима, јер – куда ићи за следећи рођендан, а провести се боље него у Вегасу?!
http://vivaldigardenlandscaping.com/LasVegas2010.aspx
Saturday, August 28, 2010
New York, New York
I napokon mi se desio Njujork. Tačnije - Njujork Siti.
Spremao sam se za taj poduhvat već više od godinu dana. Prethodni pokušaj mi je propao nekih mesec dana pred planiralni polazak, ali sam već tada znao kuda ću i kako ići čim se dokopam Jedinog Pravog Metropolisa. Mapa je još od februara stajala na zidu, druga (plastificirana) spremna u fascikli za put, knjige o Njujorku na sve strane po kući, na računaru „bukmarkovane“ stranice o ovome i onome u Njujorku... Rečju, bio sam spreman!
Odlučili smo da iz Toronta krenemo autobusom. Nekoliko je razloga za to. Kao prvo, uštedom na razlici u ceni avionske i autobuske karte bili smo u stanju da provedemo jedan dan više u Njujorku. Kao drugo, po iskustvu prijatelja koji su se odlučili za avionski prevoz (uzimajući u obzir put od kuće do aerodroma, dva sata koja treba da odčamiš na aerodromu, sam let i sat i nešto u transferu od aerodroma do grada), ne bismo uštedeli bog zna koliko vremena leteći. Kao treće, u autobusu smo imali nešto manje od deset sati za spavanje, a to nam je mnogo značilo posebno u povratku kada smo već bili iscrpljeni od četiri neverovatna dana u glavnom gradu države Njujork.
Četvrti razlog za izbor autobusa nama nije bio presudan pošto nismo ni znali za njega , ali je po snazi argumentacije verovatno najvažniji. To je pogled na grad iz Nju Džersija kada se približavaš Linkoln tunelu kojim ispod reke Hadson ulaziš u Njujork. Kako bi to lepo „Mastercard“ rekao – neprocenjivo!
Budući da smo u Njujorku odlučili da provedemo samo četiri dana, i da smo imali predstavu koliko je isti veliki, shvatili smo da nemamo dvoljno vremena za lagani obilazak grada. Kupili smo paket koji je uključivao razlgedanje centra grada, dela grada oko Central Parka, Bruklin, noćno razgledanje grada, krstarenje rekom Hadson i posetu vidikovcu na Rokfeler Centru. Sličnu stvar smo uradili kada smo bili u Čikagu, i opet smo potvrdili da je to pravi način da u par dana dobiješ sliku o nepoznatom gradu. Ova razgledanja grada su obično organizovana u otvorenim autobusima na sprat, pa još ako imaš sreće da ti turistički vodič bude iskusan i da ume da prenese to svoje iskustvo – ceo događaj je ustvari neverovatan audio-vizuelni šou! Budući da sam bio spreman za Njujork, čini mi se da bih i bez vodiča uživao u prizorima grada koji su proletali pored autobusa.
Grad Njujork je podeljen na pet gradskih opština u kojima živi oko 8,5 miliona ljudi. Centralna gradska opština je Menhetn, a od severa ka jugu se ređaju Bronks, Kvins, Bruklin i Stejten Ajlend. U gradu žive potomci doseljenika iz Evrope, Azije, Afrike i Latinske Amerike. Svaka etnička populacija donela je sa sobom po nešto od svog nasleđa, i time obojila regije u kojima čini većinu stanovništva. Uz svaki socijalno poželjan doprinos zajednici, došao je bar po jedan ne tako poželjan. Imajući to u vidu, nije neobično u turističkim vodičima pronaći uputstva o tome gde i kada je „bezbedno“ ići po gradu. Budući da smo delove grada koji nisu Menhetn obilazili autobusom, nismo stekli utisak o nebezbednosti Njujorka, al’ priče kruže...
Menhetn smo imali priliku da pređemo uz duž i popreko, al’ samo na brzinu. Ukoliko bi smo hteli da ga obiđemo detaljnije trebalo bi nam najmanje 10 dana. Ceo Menhetn je sačinjen od Avenija koje se pružaju od juga ka severu i ulica koje se pružaju od centralne Pete Avenije istočno i zapadno. U donjem delu Menhetna ulice imaju imena, ali se negde od Midtauna nižu po brojevima. Nekako mi se čini da smo Gornji grad upoznali bolje, verovatno zbog njegove organizacije. Gornji grad je sagrađen oko Central Parka koji je omeđen Zapadnom Park Avenijom i Petom Avenijom, te 59-om i 110-om ulicom. Budući da Central park zauzima veliku površinu, lako je bilo urbanistički organizovati, a nama turistički obići ovaj deo grada. Neposredna blizina Parka iz svakog dela Gornjeng grada je neprocenjiva prednost za njegove stanovnike. I nije to jedina prednost. Gornji grad se može podičiti prelepom arhitekturom (pre premeštanja u Vašington većina ambasada je imala svoje zgrade baš ovde), ne malim brojem muzeja koji se nižu duž tzv „Muzejske milje“ (deo Pete Avenije), kao i lepim restoranima.
Central park je priča za sebe. I pre nego što sam se popeo na Vidikovac na Rokfeler Centru znao sam da je veliki, ali kada sam ga video svojim očima sa vidikovca, ostao sam bez komentara. Ako samo kažem da se prostire u dužini od nekih 60 poprečnih ulica, mislim da se stiče blaga predstava. Obilazak smo počeli od Jezera Džeki Onazis, i odatle se po kišnom danu spustili ka Metropoliten Umetničkom Muzeju (istočna strana parka u visini 80. ulice). Odatle smo se prošetali pored tzv. Kleopatrinog Obeliska, i onda se zbog kiše koja je počela sve jače da pada ukrcali na metro kod Američkog Muzeja za Prirodnu Istoriju (zapadna strana na nivou 77. ulice). Sledećeg dana smo se u obilazak parka uputili sa južne strane, te smo prošli kroz Zoološki vrt, obišli statue Hansa Kristijana Andersena (postavljena za decu čiji su roditelji stradali u napadu na Svetski Trgovinski Centar; tu svake subote glumci deci čitaju bajke), Alise iz zemlje čuda, te Balta (psa koji je u ledom izolovano naselje na Aljasci doneo lekove za dizenteriju), obišli još neka jezera, prešli nekoliko mostova i završili turu kod Metropolitenovog muzeja.
Metropiliten Umetnički Muzej je na mene ostavio najjači utisak u Njujorku. Sama zgrada sa svojim izložbenim kapacitetima, ali i bogatstvo zbirke umetničkih predmeta, su najlepše iznenađenje koje sam doživeo na ovom putovanju. Posebno sam bio impresioniran zborkom grčkih umetnina, skulputama iz rimskog doba, celom egipatskom zbirkom, ali i srednjevekovnim „trgom“ koji je rekonstruisan u jednoj od sala muzeja. Veoma impresivna, ali i kontroverzna je bila i postavka hrama iz Dendura, iz Egipta. Naime, kada je 1900-ih podignuta brana u Asuanu, nivo vode se podigao i ceo kompleks hramova je bio delimično ili totalno potopljen. Egipat je tada od međunarodne zajednice zatražio pomoć, Amerikanci su im poklonili nekih 16 miliona dolara i za tu svotu „dobili“ omanji hram iz Dendura. Kasnije je ukazom poredsednika SAD hram poklonjen Metropoliten Muzeju i sada stoji u veličanstvenoj ogromnoj sali sa celim staklenim zidom te omanjim bazenom u pročelju...
Američki Muzej za prirodnu istriju je tipičan prirodnjački muzej, ali sa takođe veoma interesantnim eksponatima i displejima. Meni je posebno interesantna bila sala u kojoj je prikazan biodiverzitet, ali i sala sa evolucijom hominida. Iako je bečki Prirodno Istorijski muzej imao odliočnu postavku na ovu temu, mislim da sam izložbom AMPI bio više fasciniran.
Donji Grad i Midtaun predstavljaju deo Menhetna južno od Central Parka. U Midtaunu se nalaze čuveni Tajms Skver, koji zaista nikada ne spava i vazda svetli (to je bila prva znamenitost koju smo u Njujorku posetili), većina brodvejskih pozorišta je ovde, ali i obeležja Njujorka kao što su Central Grand stanica, Rokfeler Centar, Krajsler zgrada, zgrada Biblioteke, te trgovačka 34. ulica i deo Pete Avenije.
Najvažnije tačke Donjeg grada su Empajer Stejt Bilding, Flet Ajron Bilding, te Vol Strit. Nekada se u ovom delu grada nalazio i Svetski Trgovinski centar.
Čuli smo čitavo more interesantnih priča o svim ovim objektima, a ja lično sam više bio zintersovan za svakodnevni život pojedinih četvrti. Da, uživo sam video njujoršku Malu Italiju, Kinesku četvrt, Soho, Noho, Grinvič vilidž, Čelsi, Kičen Hel, Tribeku...! A fotografisao sam se i sa skulpturom veselog bika na Vol Stritu! I iako nisam imao dovoljno vremena da istražim ove delove grada, sama činjenica da sam bio tamo, i video svojim očima ambijente iz tolikog broja filmova me čini srećnim. Kada smo kod filma, od jednog od vodiča sam čuo fantastičan podatak da je Njujork Siti na filmu razoren čak 64 puta – uključujući moj omiljeni put u „Planeti majmuna“!
Njujork na točkovima bio je zaista interesantan, al’ tek Njujork sa vode me je oborio sa nogu. Na brod smo se ukrcali u nivou 42. ulice i posle kraćeg puta ka severu rekom Hadson, smo se spustili skorz na jug do Elis ostrva i čuvene Statue Slobode. Lady Liberty je poklon Njujorku i Sjedinjenim Državama od Francuske i od momenta kada je postavljena predstavlja jedan od najprepoznatljivijih simbola grada i SAD uopšte. Pored Statue slobode, sa broda smo bili u prilici da posmatramo predivnu arhitekturu Donjeg grada (i Džersija), kao i mostove koji povezuju Menhetn i Bruklin preko Istočne reke. Od tri mosta (Viliamsburgovog, Menhetn i Bruklin), najveću pažnju turista privlači jedan od najdužih mostova u svetu, Bruklinski most.
Novost za mene je bila i činjenica da se u Njujorku odlično jede. Po preporuci prijatelja smo išli u nekoliko restorana, od kojih izdvajam dva. Na 44. ulici u neposrednoj blizini Brodveja se nalazi Italijanksi restoran „Carmine’s“. To je restoran koji služi hranu u tzv. porodičnom stilu – na sto donesu ovale koji služe 2-4 osobe, i ne samo da ih služe, nego ih i nahrane!
Drugi veoma interesantan, ali i veoma „fensi“ restoran koji mi je preporučen i koji preporučujem je „Tao“ . „Tao“ služi i prezentuje azijsku hranu – da nisam išao na Brodvej, ovaj restoran bi se mogao smatrati spektaklom, sam po sebi. Prigušena svetla, nenapadni esid-džez u pozadini, ogromni Buda ispred nas, fontane... I jelovnik je bio veoma interesantan: od japanske, preko kineske, tajlandske, vijetnamske i indijske kuhinje!
I naravno, poseta Njujorku ne bi bila kompletna bez posete Brodveju i njegovim pozorištima. Brodvej je ulica koja se poput Avenija prostire od Juga ka severu i celom svojom dužinom na Menhetnu ne menja ime. U svetu je poznat kao pozorišni distrikt Njujork Sitija. I jeste to, ali tu postoji i jedno malo objašnjenje. Brodvejskim pozorištom se smatraju čak i neka pozorišta koja se ne nalaze na samom Brodveju, ali zadovoljavaju kriterijume za kvalifikaciju za Tommy nagrade (npr. minimum 500 sedišta). Sa druge strane, neka manja pozorišta koja se nalaze na Brodvej ulici se smatraju ne-brodvjeskima baš zato što ne ispunjavaju te Tommy uslove. Mi smo odlučili da pogledamo dve predstave.
Prva koju smo pogledali je već klasik u pozorištima Severne Asmerike. To je Diznijeva produkcija „Kralj Lavova“. Ovo je bio moj prvi susret sa Brodvejom i bio sam zaista impresioniran. Ne toliko samom pozorišnom zgradom (Minskof teatar), već poredstavom samom: scenografijom, kostimima, glumcima, pevačima, iggračima. Pravi spektakl!
Druga predstava koju smo videli je ovogodišpnja produkcija „Obećanja, Obećanja“. To je komedija mjuzikl, za vreme koje smo se dva i po sata smejali i zabavljali više nego što se ceo Toronto zabavlja za 5 Novih Godina. Da stvar bude interesantnija, glavnu mušku ulogu je igrao jedan od mojih omiljenih komičara Šon Hejs. Da, ja sam video i Džeka Mekfarlanda!
Budući da sam u mom pisaniju stigao i do komedije, bilo bi najbolje da tu i stanem i ostavim eventulanog čitaoca u nasmejanom raspoloženju.
Završni komentar bi bio: jeste, svako ko kaže da Njujork mora da se vidi bar jednom u životu je u pravu!
PS: U Njujorku sam imao šansu da sretnem i moju drugaricu iz Beograda Sanju Kocevski te sam na tome veoma zahvalan. Hvala i Kocevskoj što je našla malo vremena za mene!
Spremao sam se za taj poduhvat već više od godinu dana. Prethodni pokušaj mi je propao nekih mesec dana pred planiralni polazak, ali sam već tada znao kuda ću i kako ići čim se dokopam Jedinog Pravog Metropolisa. Mapa je još od februara stajala na zidu, druga (plastificirana) spremna u fascikli za put, knjige o Njujorku na sve strane po kući, na računaru „bukmarkovane“ stranice o ovome i onome u Njujorku... Rečju, bio sam spreman!
Odlučili smo da iz Toronta krenemo autobusom. Nekoliko je razloga za to. Kao prvo, uštedom na razlici u ceni avionske i autobuske karte bili smo u stanju da provedemo jedan dan više u Njujorku. Kao drugo, po iskustvu prijatelja koji su se odlučili za avionski prevoz (uzimajući u obzir put od kuće do aerodroma, dva sata koja treba da odčamiš na aerodromu, sam let i sat i nešto u transferu od aerodroma do grada), ne bismo uštedeli bog zna koliko vremena leteći. Kao treće, u autobusu smo imali nešto manje od deset sati za spavanje, a to nam je mnogo značilo posebno u povratku kada smo već bili iscrpljeni od četiri neverovatna dana u glavnom gradu države Njujork.
Četvrti razlog za izbor autobusa nama nije bio presudan pošto nismo ni znali za njega , ali je po snazi argumentacije verovatno najvažniji. To je pogled na grad iz Nju Džersija kada se približavaš Linkoln tunelu kojim ispod reke Hadson ulaziš u Njujork. Kako bi to lepo „Mastercard“ rekao – neprocenjivo!
Budući da smo u Njujorku odlučili da provedemo samo četiri dana, i da smo imali predstavu koliko je isti veliki, shvatili smo da nemamo dvoljno vremena za lagani obilazak grada. Kupili smo paket koji je uključivao razlgedanje centra grada, dela grada oko Central Parka, Bruklin, noćno razgledanje grada, krstarenje rekom Hadson i posetu vidikovcu na Rokfeler Centru. Sličnu stvar smo uradili kada smo bili u Čikagu, i opet smo potvrdili da je to pravi način da u par dana dobiješ sliku o nepoznatom gradu. Ova razgledanja grada su obično organizovana u otvorenim autobusima na sprat, pa još ako imaš sreće da ti turistički vodič bude iskusan i da ume da prenese to svoje iskustvo – ceo događaj je ustvari neverovatan audio-vizuelni šou! Budući da sam bio spreman za Njujork, čini mi se da bih i bez vodiča uživao u prizorima grada koji su proletali pored autobusa.
Grad Njujork je podeljen na pet gradskih opština u kojima živi oko 8,5 miliona ljudi. Centralna gradska opština je Menhetn, a od severa ka jugu se ređaju Bronks, Kvins, Bruklin i Stejten Ajlend. U gradu žive potomci doseljenika iz Evrope, Azije, Afrike i Latinske Amerike. Svaka etnička populacija donela je sa sobom po nešto od svog nasleđa, i time obojila regije u kojima čini većinu stanovništva. Uz svaki socijalno poželjan doprinos zajednici, došao je bar po jedan ne tako poželjan. Imajući to u vidu, nije neobično u turističkim vodičima pronaći uputstva o tome gde i kada je „bezbedno“ ići po gradu. Budući da smo delove grada koji nisu Menhetn obilazili autobusom, nismo stekli utisak o nebezbednosti Njujorka, al’ priče kruže...
Menhetn smo imali priliku da pređemo uz duž i popreko, al’ samo na brzinu. Ukoliko bi smo hteli da ga obiđemo detaljnije trebalo bi nam najmanje 10 dana. Ceo Menhetn je sačinjen od Avenija koje se pružaju od juga ka severu i ulica koje se pružaju od centralne Pete Avenije istočno i zapadno. U donjem delu Menhetna ulice imaju imena, ali se negde od Midtauna nižu po brojevima. Nekako mi se čini da smo Gornji grad upoznali bolje, verovatno zbog njegove organizacije. Gornji grad je sagrađen oko Central Parka koji je omeđen Zapadnom Park Avenijom i Petom Avenijom, te 59-om i 110-om ulicom. Budući da Central park zauzima veliku površinu, lako je bilo urbanistički organizovati, a nama turistički obići ovaj deo grada. Neposredna blizina Parka iz svakog dela Gornjeng grada je neprocenjiva prednost za njegove stanovnike. I nije to jedina prednost. Gornji grad se može podičiti prelepom arhitekturom (pre premeštanja u Vašington većina ambasada je imala svoje zgrade baš ovde), ne malim brojem muzeja koji se nižu duž tzv „Muzejske milje“ (deo Pete Avenije), kao i lepim restoranima.
Central park je priča za sebe. I pre nego što sam se popeo na Vidikovac na Rokfeler Centru znao sam da je veliki, ali kada sam ga video svojim očima sa vidikovca, ostao sam bez komentara. Ako samo kažem da se prostire u dužini od nekih 60 poprečnih ulica, mislim da se stiče blaga predstava. Obilazak smo počeli od Jezera Džeki Onazis, i odatle se po kišnom danu spustili ka Metropoliten Umetničkom Muzeju (istočna strana parka u visini 80. ulice). Odatle smo se prošetali pored tzv. Kleopatrinog Obeliska, i onda se zbog kiše koja je počela sve jače da pada ukrcali na metro kod Američkog Muzeja za Prirodnu Istoriju (zapadna strana na nivou 77. ulice). Sledećeg dana smo se u obilazak parka uputili sa južne strane, te smo prošli kroz Zoološki vrt, obišli statue Hansa Kristijana Andersena (postavljena za decu čiji su roditelji stradali u napadu na Svetski Trgovinski Centar; tu svake subote glumci deci čitaju bajke), Alise iz zemlje čuda, te Balta (psa koji je u ledom izolovano naselje na Aljasci doneo lekove za dizenteriju), obišli još neka jezera, prešli nekoliko mostova i završili turu kod Metropolitenovog muzeja.
Metropiliten Umetnički Muzej je na mene ostavio najjači utisak u Njujorku. Sama zgrada sa svojim izložbenim kapacitetima, ali i bogatstvo zbirke umetničkih predmeta, su najlepše iznenađenje koje sam doživeo na ovom putovanju. Posebno sam bio impresioniran zborkom grčkih umetnina, skulputama iz rimskog doba, celom egipatskom zbirkom, ali i srednjevekovnim „trgom“ koji je rekonstruisan u jednoj od sala muzeja. Veoma impresivna, ali i kontroverzna je bila i postavka hrama iz Dendura, iz Egipta. Naime, kada je 1900-ih podignuta brana u Asuanu, nivo vode se podigao i ceo kompleks hramova je bio delimično ili totalno potopljen. Egipat je tada od međunarodne zajednice zatražio pomoć, Amerikanci su im poklonili nekih 16 miliona dolara i za tu svotu „dobili“ omanji hram iz Dendura. Kasnije je ukazom poredsednika SAD hram poklonjen Metropoliten Muzeju i sada stoji u veličanstvenoj ogromnoj sali sa celim staklenim zidom te omanjim bazenom u pročelju...
Američki Muzej za prirodnu istriju je tipičan prirodnjački muzej, ali sa takođe veoma interesantnim eksponatima i displejima. Meni je posebno interesantna bila sala u kojoj je prikazan biodiverzitet, ali i sala sa evolucijom hominida. Iako je bečki Prirodno Istorijski muzej imao odliočnu postavku na ovu temu, mislim da sam izložbom AMPI bio više fasciniran.
Donji Grad i Midtaun predstavljaju deo Menhetna južno od Central Parka. U Midtaunu se nalaze čuveni Tajms Skver, koji zaista nikada ne spava i vazda svetli (to je bila prva znamenitost koju smo u Njujorku posetili), većina brodvejskih pozorišta je ovde, ali i obeležja Njujorka kao što su Central Grand stanica, Rokfeler Centar, Krajsler zgrada, zgrada Biblioteke, te trgovačka 34. ulica i deo Pete Avenije.
Najvažnije tačke Donjeg grada su Empajer Stejt Bilding, Flet Ajron Bilding, te Vol Strit. Nekada se u ovom delu grada nalazio i Svetski Trgovinski centar.
Čuli smo čitavo more interesantnih priča o svim ovim objektima, a ja lično sam više bio zintersovan za svakodnevni život pojedinih četvrti. Da, uživo sam video njujoršku Malu Italiju, Kinesku četvrt, Soho, Noho, Grinvič vilidž, Čelsi, Kičen Hel, Tribeku...! A fotografisao sam se i sa skulpturom veselog bika na Vol Stritu! I iako nisam imao dovoljno vremena da istražim ove delove grada, sama činjenica da sam bio tamo, i video svojim očima ambijente iz tolikog broja filmova me čini srećnim. Kada smo kod filma, od jednog od vodiča sam čuo fantastičan podatak da je Njujork Siti na filmu razoren čak 64 puta – uključujući moj omiljeni put u „Planeti majmuna“!
Njujork na točkovima bio je zaista interesantan, al’ tek Njujork sa vode me je oborio sa nogu. Na brod smo se ukrcali u nivou 42. ulice i posle kraćeg puta ka severu rekom Hadson, smo se spustili skorz na jug do Elis ostrva i čuvene Statue Slobode. Lady Liberty je poklon Njujorku i Sjedinjenim Državama od Francuske i od momenta kada je postavljena predstavlja jedan od najprepoznatljivijih simbola grada i SAD uopšte. Pored Statue slobode, sa broda smo bili u prilici da posmatramo predivnu arhitekturu Donjeg grada (i Džersija), kao i mostove koji povezuju Menhetn i Bruklin preko Istočne reke. Od tri mosta (Viliamsburgovog, Menhetn i Bruklin), najveću pažnju turista privlači jedan od najdužih mostova u svetu, Bruklinski most.
Novost za mene je bila i činjenica da se u Njujorku odlično jede. Po preporuci prijatelja smo išli u nekoliko restorana, od kojih izdvajam dva. Na 44. ulici u neposrednoj blizini Brodveja se nalazi Italijanksi restoran „Carmine’s“. To je restoran koji služi hranu u tzv. porodičnom stilu – na sto donesu ovale koji služe 2-4 osobe, i ne samo da ih služe, nego ih i nahrane!
Drugi veoma interesantan, ali i veoma „fensi“ restoran koji mi je preporučen i koji preporučujem je „Tao“ . „Tao“ služi i prezentuje azijsku hranu – da nisam išao na Brodvej, ovaj restoran bi se mogao smatrati spektaklom, sam po sebi. Prigušena svetla, nenapadni esid-džez u pozadini, ogromni Buda ispred nas, fontane... I jelovnik je bio veoma interesantan: od japanske, preko kineske, tajlandske, vijetnamske i indijske kuhinje!
I naravno, poseta Njujorku ne bi bila kompletna bez posete Brodveju i njegovim pozorištima. Brodvej je ulica koja se poput Avenija prostire od Juga ka severu i celom svojom dužinom na Menhetnu ne menja ime. U svetu je poznat kao pozorišni distrikt Njujork Sitija. I jeste to, ali tu postoji i jedno malo objašnjenje. Brodvejskim pozorištom se smatraju čak i neka pozorišta koja se ne nalaze na samom Brodveju, ali zadovoljavaju kriterijume za kvalifikaciju za Tommy nagrade (npr. minimum 500 sedišta). Sa druge strane, neka manja pozorišta koja se nalaze na Brodvej ulici se smatraju ne-brodvjeskima baš zato što ne ispunjavaju te Tommy uslove. Mi smo odlučili da pogledamo dve predstave.
Prva koju smo pogledali je već klasik u pozorištima Severne Asmerike. To je Diznijeva produkcija „Kralj Lavova“. Ovo je bio moj prvi susret sa Brodvejom i bio sam zaista impresioniran. Ne toliko samom pozorišnom zgradom (Minskof teatar), već poredstavom samom: scenografijom, kostimima, glumcima, pevačima, iggračima. Pravi spektakl!
Druga predstava koju smo videli je ovogodišpnja produkcija „Obećanja, Obećanja“. To je komedija mjuzikl, za vreme koje smo se dva i po sata smejali i zabavljali više nego što se ceo Toronto zabavlja za 5 Novih Godina. Da stvar bude interesantnija, glavnu mušku ulogu je igrao jedan od mojih omiljenih komičara Šon Hejs. Da, ja sam video i Džeka Mekfarlanda!
Budući da sam u mom pisaniju stigao i do komedije, bilo bi najbolje da tu i stanem i ostavim eventulanog čitaoca u nasmejanom raspoloženju.
Završni komentar bi bio: jeste, svako ko kaže da Njujork mora da se vidi bar jednom u životu je u pravu!
PS: U Njujorku sam imao šansu da sretnem i moju drugaricu iz Beograda Sanju Kocevski te sam na tome veoma zahvalan. Hvala i Kocevskoj što je našla malo vremena za mene!
Thursday, May 6, 2010
Ich liebe Wien!
Godinama je u mojoj glavi važnost Beča povezivana sa činjenicom da u njemu žive jugoslovenski gastarbajteri kao što je i moj sada već rahmetli komšija Čedo. Nešto kasnije, Beč se u mom svetu mogao povezivati sa valcerima i Lepim Plavim Dunavom. Od pre nekih 20-k godina, glavni grad Austrije postao je značajan i po tome što u njemu stanuje moj drug Tibi, a koju godinu kasnije značaj mu se prilično povećao zbog toga što sam saznao koliko važnih umetničkih predmeta se nalazi u njegovim muzejima, a meni kao „mladom budućem arheologu“ to je baš bilo važno.
Putovati u Beč – što da ne, ali ima toliko drugih mesta na ovom svetu koje valja posetiti. Pa, ako ili kada dodje na red...
I onda se ovog proleća ukazala savršena prilika. Ja sam bio u Subotici, a moj ranije pominjani drug Tibi i njegova supruga Lena su bili u poseti u Bačkoj Topoli. Uz malo dobre volje i dosta dobre organizacije već smo se po kišnom postuskršnjem danu vozili kroz Mađarsku... Budući da se nismo videli godinama i da sam Lenu upoznao dva dana pre toga, 7 sati vožnje koji uključuju čekanje na Uskrsom pretrpanoj granici, bili su nam tek dovoljno vremena da se ispričamo. I tako smo mi, „pod okriljem noći“, ušli u Wien, Vienna-u, Becs, Vindemonu i Beč...
Još te prve noći obišli smo bečki „krug dvojke“, a potom se bacili na izučavanje mapa.
Moderni Beč podeljen je na gradske distrikte (becirke) koji prave dva kruga oko centralnog, Prvog Becirka. Većina najvećih turističkih atrakcija se nalazi baš u tom Prvom. I iako je to tako, ja sam odlučio da svoje istraživanje Beča odradim malo drugačije.
Iako je u istoriju Beč ušao još u predrimsko doba, te svoju ulogu nastavio kao rimska Vindemona, najjači utisak Beč ostavlja kao prestonica Habzburške monarhije, Austrijskog carstva i Austro-Ugarske. Kao što i ime monarhije sugeriše, austrijska grana loze Habzbutrga odigrala je veoma važnu ulogu u istoriji ovog dela sveta. Kada je i poslednji muški potomak austrijskih Habzburga umro, negova naslednica je uz mnogo protivljenja i malo podrške (Britanija, Holandija i Saska-Poljska) postala prva žena vladarka ovog najvećeg ujedinjenog prostora Evrope u tom momentu. Taj prostor je obuhvatao Austriju, deo Nemačke, Češku, Slovačku, Sloveniju, Hrvatsku, Mađarsku deo Rumunije i Vojvodinu, a njeno ime je bilo MARIJA TEREZIJA. Ona je vladala ovim prostorima od 1740. (tj. smrti svoga oca Karla VI) do 1780-e. Nebrojeni su tragovi njenog delovanja u svakoj sferi života današnje Austrije, a najznačajniji su u arhitektonskom nasleđu i akademskom životu kako Beča, tako i cele države.
E, ja sam svoj obilazak Beča počeo od njene letnje palate ŠENBRUN (Schonbrunn). Iako je danas palata utopljena u gradske okvire, onomad je bila dobrano udaljena od Beča – dovoljno daleko da se boravak u njoj smatrao „privatnim životom carske porodice“, a dovoljno blizu da se iz nje mogla prodrmati cela imperija.
Veličina glavnog žućkastog zdanja već sama po sebi odaje prisustvo „carskog“ u sebi. Kompleks letnjeg dvora podrazumeva glavnu zgradu (Donji dvorac), vrtove, šetališta, Veliku Fontanu i Gornji Dvorac. Dvorac je građen u stilu rokoko i kao takav je od neprocenjivog značaja za istoriju umetnosti. Kao završna faza baroka, rokoko je imao za karakteristiku uvođenje zlatnih voluta i drugih krivih linija koje daju živost pretrpanom i često neukusnom baroku. Te zlatne linije koje oivičavaju velike zidne površine palate kao i prelepe keramičke peći najrazličitijih oblika, na dostojanstven i smiren način čine ovu palatu izuzetno ugodnom za oko ali i vrednom poštovanja u pogledu umerenosti ali i plemenitosti stila. I tako smo se kretali iz sobe u sobu, gledali interesantne podove, realistične portrete, primaću sobu Franca Jozefa, sobu u kojoj je on umro... I ništa od toga nije ostavilo utisak kao Velika Balska Dvorana u kojoj je i mali Mocart sa šest godina prvi put svirao Mariji Tereziji i „pretio“ Mariji Antoaneti da će je oženiti kada poraste. Oslikani zidovi i plafoni, prelepi ramovi za prozore, ogledala, drveni podovi... Balska Dvorana je oivičena sa dva kineska kabineta čiji drveni podovi zasenjuju sav ostali dekor – u njima se Marija Terezija sastajala sa svojim saavetnicima ili se izdvajala iz gužve za vreme dvorskih svečanosti.
Dok sam šetao kroz palatu audio vodič mi je prezetnovao zanimljivosti o predmetima koje vidim, a u Balskoj Dvorani mi je svirajući valcer dao odličnu pozadinu za ples.
Između Donjeg i Gornjeg Dvorca se proteže šetalište sa predivnim vrtovima sa strane. Uz šetalište su postavljene mnogobrojne skulpture, a pravi skulptorski vatromet predstavlja Velika Fontana na pola puta između dve palate. Vodena bića na konjima su imporesivna ako ih posmatraš iz daljine, ali tek kada sam se popeo na fontanu i prišao im „s leđa“ bio sam istinski oduševljen.
A odatle se strmim i krivudavim stazama penješ ka Gornjem Dvorcu koji u današnje vreme služi kao kafeterija i resotrančić. Bez obzira na namenu mu, skultpure i arhitektonski detalji teraju te da se bar blago nakloniš i pred ovim delom carskih graditelja.
Na jednoj od padina brda na kom se nalazi Gornji Dvorac se nalazi i najstariji i dalje aktivni zoološki vrt na svetu – TIJERGARTEN ŠENBRUN. Nastao je 1752. godine kao jedan od proizvoda opšte sakupljačke delatnosti Habzburgovaca. I od tada se razvijao u skladu sa savremenim trendovima. Ovih dana se ponosi time što je postao mesto na kome su se i pande, iako u zarobljeništvu, uspešno umnožile. Meni lično su se najviše dopali displeji pingvina i morskih krava, bavarska kuća sa etnološkom postavkom, kao i mostovi koji te vode kroz krošnje drveća - na taj način gledaš drveće iz potpuno druge perspektive, i to je zaista bio doživljaj za pmćenje.
Takođe van Prvog Distrikta (u Drugom) se nalazi i drugi važan palatski kompleks, BELVEDERE. Ova palata podignuta je za potrebe generala Eugena Savojskog koji je umro 1736. godine. Poznat po svojim pobedama nad Turcima (posebno su bile važne one kod Sente, Petrovaradina i Beograda), kao i pobedama nad Francuzima, u istoriji umetnosti je cenjen kao veliki kolekcionar različitih vrsta umetnina. Najvažniji smisao Belvederea je bio da čuva dela do kojih je Savojski na ovaj ili onaj način došao.
Kada je Napoleon došao u Beč, tražio je da mu donesu papagaja koji je bio vlasništvo Eugena savojskog, koji je još bio živ i prema tome jedino živo biće koje je gledalo slavnog generala u oči – nadao se da će papagaj da mu prenese nešto od genijalnosti i umetničke duše Princa Eugena Savojskog. Kažu da su papagaja i našli u Belvedereu.
Od crkvene arhitekture, dve se građevine pominju u svkom turističkom pamfletu. Fasade obe se upravo renoviraju, ali ni skele nisu umanjile njihovu lepotu.
Najveća gradska katedrala je KATEDRALA SVETOG STEFANA. Nalazi se u samom centru Prvog distrikta i zaista joj je tu i mesto. Gotska građevina sa prelepim fasadama i divnom unutrašnjom dekoracijom zaustavlja dah. Ko nije imao priliku da je vidi uživo, blagu impresiju može steći gledajući koncert Sare Brajtman u istoj.
Druga crkva koja kvalitetima iste vrste na sličan način prodrmava dušu i telo svakog posetioca je CRKVA SVETOG KARLA. Međutim, najjači utisak na mene je ostavila omanja CRKVA SVETOG PETRA, možda baš zbog toga što o njoj nisam našao ništa napisano. Ugledao sam je malo uvučenu sa glavnog šetlišta. Jutro je bilo izuzetno hladno, i u crkvu sam se praktično sklonio da se ugrejem. Unutra su bili sveštenik i nekakav majstor za podove i još jedan turista. Zgrada je bila ispunjena zvukom orgulja i postuskršnjom atmosferom. Skoro pa spiritualno iskustvo ubeđenog ateiste.
Kao što rekoh ranije, kolekcionarenje umetnina bilo je jača strana Habzburgovaca. I kao što su prilike i vreme zahtevali, carska porodica je izrasla u mecensku. Neki od najznačajnijih svetskih muzeja se nalaze baš u Beču.
Moj izbor je pao na PRIRODNO-ISTORIJSKI MUZEJ i ISTORIJSKO-UMETNIČKI MUZEJ. Oba se nalaze na jednom trgu, kao u ogledalu, a razdvaja ih spomenik Mariji Tereziji. Zgrade su same po sebi umetnička dela, a već svojom veličinom ukazuju i na veličinu zbirki koje se čuvaju u njima.
U Umetničko –Istorijskom muzeju se nalaze izuzetno lepe zbirke artefakata iz Egipta, stare Grčke, nešto predmeta iz Rimske epohe, kao i fantastične zbirke umetničkih slika. Jedan od najjačih utisaka na mene su ostavili „Kabinet kameja i gema“ i zbirka grčkih slikanih vaza. - od „Buziris vaze“ do „Geme Auguste“! Iako nisam poznavalac umetničkih slika, bilo je lepo naći se oči u oči sa Rembrandtom, Rubensom,, Direrovim Maksimilijanom, Rafaelovom Madonom...
U Prirodno-Istorijskom Muzeju sam pored ogromne zbirke kamenova i minerala video i ogromnu zbirku prepariranih riba, kao i zbirke gmizavaca, reptila, paleostvorenja i neverovatno veliku kolekciju prepariranih ptica. Posebno sam bio impresioniran izložbom o evoluciji čoveka i hominida, ali i zbirkom artefakata koji predstavljaju rani razvoj civilizacije – u ovom muzeju se inalazi i dimenzijama mala, ali značajom veoma velika skulptura Vilendorfske Venere. Ovde se mogu videti i mnogi predmeti doneti sa teritorije južnoslovenskih zemalja koje su bile pod vlašću Habzburgovaca (najbrojniji su primerci koji spadaju u tzv. Glasinačku kulturu).
U Beču nikako ne bi valjalo propustiti obilazak HOFBURG POZORIŠTA i GRADSKE KUĆE koji se nalaze jedno preko puta drugog. U njihovoj blizini je i austrijski PARLAMENT po čijem uzoru je urađena i Univerzitetks biblioteka u Atini.
Preko puta Istorijskih muzeja se nalazi HOFBURG, ZIMSKI DVORAC Habzburgovaca, a u njemu se nalazi NACIONALNA BIBLIOTEKA i EFESKI MUZEJ. U zadnjem dvorištu Dvorca se nalazi spomenik MOCARTu, a nedaleko odatle i spomenik GETEu.
Izuzetno jake emocije u meni je probudila poseta zgradi koju je dizajnirao češki umetnik STOVODA koga u Austriji znaju kao Hundredvaser. Koristeći nepravilne linije i jake boje, Stovoda je od svojih objekata napravio prave ikebane oblika i elemenata. Nije ga teško naći, a vredno je svakog truda.
Jedan od orijentira u gradu je zgrada DRŽAVNE OPERE u kojoj se svakog 31. decembra daje „Slepi miš“. Negde iza nje se nalazi galerija ALBERTINA, ali i hotel ZAHER, koji je čuven po čuvenoj Zaher torti, koja je pak čuvenija po svom srpskom imenu - saher. Overena! U istom hotelu je umro i čuveni Antonije Vivaldi.
Kada smo već kod pokojnih stanovnika Beča, bilo bi neumesno ne pomenuti i VUKA KARADŽIĆA. Stanje groba ovog velikog čoveka nikako nije za pohvalu, i iako su njegovi ostaci preneti u Sabornu crkvu u Beogradu, valjalo bi se malo pobrinuti i za to kako ovo mesto izgleda...
Osim torte, overene su i bele austrijske kobasice i crno češko pivo. Nisam imao nikakvih zamerki. Takođe su overene i Mocart kugle, Maner napolitanke, skupe kafe i odlična Švarcvald torta – jeste da nije austrijska, al’ mi je baš prijala!
I eto! Video sam svašta nešto, i samo mi je falilo par dana da se opustim i uživam ne žureći nikuda. Možda je to dovoljan razlog da se vratim u Beč. Ah, da! Moram da se vcratim ne bih li se napokon malo družio i sa mojim divnim domaćinima, Tibijem i Lenom. I Pajper!
Turističke informacije:
1. Hop On & Hop Off tura po Beču – osoblje ne preterano ljubazno, program je nasnimljen, pročitaj sve sitno štampane tekstove da ti se ne desi da uzaludno čekaš autobus koji se neće pojaviti jer si ti zaboga došao u Beč u pogrešno doba godine!
2. Postoje odlične karte za gradski prevoz koji funkcioniše više nego dobro. Ja sam se samo jednom izgubio u metrou i na taj način potrošio sat i po svog dragocenog vremena...
3. U Istorijsko-Umetničkom Muzeju postoji audio-vodič i na engleskom, ali u Prirodno–Istorijskom si ostavljen samom sebi sa gomilom nemačkih natpisa – verujem da je svega nekih 5% eksponata označeno natpisima na engleskom.
4. Novac ne menjati u menjačnicama – bezobzirno i bezobrazno uzimaju (kradu) novac nesretnih turista po neverovatno niskom kursu. Banke su pravi izbor – ja sam imao odlično iskustvo sa Erste bankom.
5. Tramvajom „D“ možeš lagano da obiđeš većinu centralnih turističkih atrakcija.
Putovati u Beč – što da ne, ali ima toliko drugih mesta na ovom svetu koje valja posetiti. Pa, ako ili kada dodje na red...
I onda se ovog proleća ukazala savršena prilika. Ja sam bio u Subotici, a moj ranije pominjani drug Tibi i njegova supruga Lena su bili u poseti u Bačkoj Topoli. Uz malo dobre volje i dosta dobre organizacije već smo se po kišnom postuskršnjem danu vozili kroz Mađarsku... Budući da se nismo videli godinama i da sam Lenu upoznao dva dana pre toga, 7 sati vožnje koji uključuju čekanje na Uskrsom pretrpanoj granici, bili su nam tek dovoljno vremena da se ispričamo. I tako smo mi, „pod okriljem noći“, ušli u Wien, Vienna-u, Becs, Vindemonu i Beč...
Još te prve noći obišli smo bečki „krug dvojke“, a potom se bacili na izučavanje mapa.
Moderni Beč podeljen je na gradske distrikte (becirke) koji prave dva kruga oko centralnog, Prvog Becirka. Većina najvećih turističkih atrakcija se nalazi baš u tom Prvom. I iako je to tako, ja sam odlučio da svoje istraživanje Beča odradim malo drugačije.
Iako je u istoriju Beč ušao još u predrimsko doba, te svoju ulogu nastavio kao rimska Vindemona, najjači utisak Beč ostavlja kao prestonica Habzburške monarhije, Austrijskog carstva i Austro-Ugarske. Kao što i ime monarhije sugeriše, austrijska grana loze Habzbutrga odigrala je veoma važnu ulogu u istoriji ovog dela sveta. Kada je i poslednji muški potomak austrijskih Habzburga umro, negova naslednica je uz mnogo protivljenja i malo podrške (Britanija, Holandija i Saska-Poljska) postala prva žena vladarka ovog najvećeg ujedinjenog prostora Evrope u tom momentu. Taj prostor je obuhvatao Austriju, deo Nemačke, Češku, Slovačku, Sloveniju, Hrvatsku, Mađarsku deo Rumunije i Vojvodinu, a njeno ime je bilo MARIJA TEREZIJA. Ona je vladala ovim prostorima od 1740. (tj. smrti svoga oca Karla VI) do 1780-e. Nebrojeni su tragovi njenog delovanja u svakoj sferi života današnje Austrije, a najznačajniji su u arhitektonskom nasleđu i akademskom životu kako Beča, tako i cele države.
E, ja sam svoj obilazak Beča počeo od njene letnje palate ŠENBRUN (Schonbrunn). Iako je danas palata utopljena u gradske okvire, onomad je bila dobrano udaljena od Beča – dovoljno daleko da se boravak u njoj smatrao „privatnim životom carske porodice“, a dovoljno blizu da se iz nje mogla prodrmati cela imperija.
Veličina glavnog žućkastog zdanja već sama po sebi odaje prisustvo „carskog“ u sebi. Kompleks letnjeg dvora podrazumeva glavnu zgradu (Donji dvorac), vrtove, šetališta, Veliku Fontanu i Gornji Dvorac. Dvorac je građen u stilu rokoko i kao takav je od neprocenjivog značaja za istoriju umetnosti. Kao završna faza baroka, rokoko je imao za karakteristiku uvođenje zlatnih voluta i drugih krivih linija koje daju živost pretrpanom i često neukusnom baroku. Te zlatne linije koje oivičavaju velike zidne površine palate kao i prelepe keramičke peći najrazličitijih oblika, na dostojanstven i smiren način čine ovu palatu izuzetno ugodnom za oko ali i vrednom poštovanja u pogledu umerenosti ali i plemenitosti stila. I tako smo se kretali iz sobe u sobu, gledali interesantne podove, realistične portrete, primaću sobu Franca Jozefa, sobu u kojoj je on umro... I ništa od toga nije ostavilo utisak kao Velika Balska Dvorana u kojoj je i mali Mocart sa šest godina prvi put svirao Mariji Tereziji i „pretio“ Mariji Antoaneti da će je oženiti kada poraste. Oslikani zidovi i plafoni, prelepi ramovi za prozore, ogledala, drveni podovi... Balska Dvorana je oivičena sa dva kineska kabineta čiji drveni podovi zasenjuju sav ostali dekor – u njima se Marija Terezija sastajala sa svojim saavetnicima ili se izdvajala iz gužve za vreme dvorskih svečanosti.
Dok sam šetao kroz palatu audio vodič mi je prezetnovao zanimljivosti o predmetima koje vidim, a u Balskoj Dvorani mi je svirajući valcer dao odličnu pozadinu za ples.
Između Donjeg i Gornjeg Dvorca se proteže šetalište sa predivnim vrtovima sa strane. Uz šetalište su postavljene mnogobrojne skulpture, a pravi skulptorski vatromet predstavlja Velika Fontana na pola puta između dve palate. Vodena bića na konjima su imporesivna ako ih posmatraš iz daljine, ali tek kada sam se popeo na fontanu i prišao im „s leđa“ bio sam istinski oduševljen.
A odatle se strmim i krivudavim stazama penješ ka Gornjem Dvorcu koji u današnje vreme služi kao kafeterija i resotrančić. Bez obzira na namenu mu, skultpure i arhitektonski detalji teraju te da se bar blago nakloniš i pred ovim delom carskih graditelja.
Na jednoj od padina brda na kom se nalazi Gornji Dvorac se nalazi i najstariji i dalje aktivni zoološki vrt na svetu – TIJERGARTEN ŠENBRUN. Nastao je 1752. godine kao jedan od proizvoda opšte sakupljačke delatnosti Habzburgovaca. I od tada se razvijao u skladu sa savremenim trendovima. Ovih dana se ponosi time što je postao mesto na kome su se i pande, iako u zarobljeništvu, uspešno umnožile. Meni lično su se najviše dopali displeji pingvina i morskih krava, bavarska kuća sa etnološkom postavkom, kao i mostovi koji te vode kroz krošnje drveća - na taj način gledaš drveće iz potpuno druge perspektive, i to je zaista bio doživljaj za pmćenje.
Takođe van Prvog Distrikta (u Drugom) se nalazi i drugi važan palatski kompleks, BELVEDERE. Ova palata podignuta je za potrebe generala Eugena Savojskog koji je umro 1736. godine. Poznat po svojim pobedama nad Turcima (posebno su bile važne one kod Sente, Petrovaradina i Beograda), kao i pobedama nad Francuzima, u istoriji umetnosti je cenjen kao veliki kolekcionar različitih vrsta umetnina. Najvažniji smisao Belvederea je bio da čuva dela do kojih je Savojski na ovaj ili onaj način došao.
Kada je Napoleon došao u Beč, tražio je da mu donesu papagaja koji je bio vlasništvo Eugena savojskog, koji je još bio živ i prema tome jedino živo biće koje je gledalo slavnog generala u oči – nadao se da će papagaj da mu prenese nešto od genijalnosti i umetničke duše Princa Eugena Savojskog. Kažu da su papagaja i našli u Belvedereu.
Od crkvene arhitekture, dve se građevine pominju u svkom turističkom pamfletu. Fasade obe se upravo renoviraju, ali ni skele nisu umanjile njihovu lepotu.
Najveća gradska katedrala je KATEDRALA SVETOG STEFANA. Nalazi se u samom centru Prvog distrikta i zaista joj je tu i mesto. Gotska građevina sa prelepim fasadama i divnom unutrašnjom dekoracijom zaustavlja dah. Ko nije imao priliku da je vidi uživo, blagu impresiju može steći gledajući koncert Sare Brajtman u istoj.
Druga crkva koja kvalitetima iste vrste na sličan način prodrmava dušu i telo svakog posetioca je CRKVA SVETOG KARLA. Međutim, najjači utisak na mene je ostavila omanja CRKVA SVETOG PETRA, možda baš zbog toga što o njoj nisam našao ništa napisano. Ugledao sam je malo uvučenu sa glavnog šetlišta. Jutro je bilo izuzetno hladno, i u crkvu sam se praktično sklonio da se ugrejem. Unutra su bili sveštenik i nekakav majstor za podove i još jedan turista. Zgrada je bila ispunjena zvukom orgulja i postuskršnjom atmosferom. Skoro pa spiritualno iskustvo ubeđenog ateiste.
Kao što rekoh ranije, kolekcionarenje umetnina bilo je jača strana Habzburgovaca. I kao što su prilike i vreme zahtevali, carska porodica je izrasla u mecensku. Neki od najznačajnijih svetskih muzeja se nalaze baš u Beču.
Moj izbor je pao na PRIRODNO-ISTORIJSKI MUZEJ i ISTORIJSKO-UMETNIČKI MUZEJ. Oba se nalaze na jednom trgu, kao u ogledalu, a razdvaja ih spomenik Mariji Tereziji. Zgrade su same po sebi umetnička dela, a već svojom veličinom ukazuju i na veličinu zbirki koje se čuvaju u njima.
U Umetničko –Istorijskom muzeju se nalaze izuzetno lepe zbirke artefakata iz Egipta, stare Grčke, nešto predmeta iz Rimske epohe, kao i fantastične zbirke umetničkih slika. Jedan od najjačih utisaka na mene su ostavili „Kabinet kameja i gema“ i zbirka grčkih slikanih vaza. - od „Buziris vaze“ do „Geme Auguste“! Iako nisam poznavalac umetničkih slika, bilo je lepo naći se oči u oči sa Rembrandtom, Rubensom,, Direrovim Maksimilijanom, Rafaelovom Madonom...
U Prirodno-Istorijskom Muzeju sam pored ogromne zbirke kamenova i minerala video i ogromnu zbirku prepariranih riba, kao i zbirke gmizavaca, reptila, paleostvorenja i neverovatno veliku kolekciju prepariranih ptica. Posebno sam bio impresioniran izložbom o evoluciji čoveka i hominida, ali i zbirkom artefakata koji predstavljaju rani razvoj civilizacije – u ovom muzeju se inalazi i dimenzijama mala, ali značajom veoma velika skulptura Vilendorfske Venere. Ovde se mogu videti i mnogi predmeti doneti sa teritorije južnoslovenskih zemalja koje su bile pod vlašću Habzburgovaca (najbrojniji su primerci koji spadaju u tzv. Glasinačku kulturu).
U Beču nikako ne bi valjalo propustiti obilazak HOFBURG POZORIŠTA i GRADSKE KUĆE koji se nalaze jedno preko puta drugog. U njihovoj blizini je i austrijski PARLAMENT po čijem uzoru je urađena i Univerzitetks biblioteka u Atini.
Preko puta Istorijskih muzeja se nalazi HOFBURG, ZIMSKI DVORAC Habzburgovaca, a u njemu se nalazi NACIONALNA BIBLIOTEKA i EFESKI MUZEJ. U zadnjem dvorištu Dvorca se nalazi spomenik MOCARTu, a nedaleko odatle i spomenik GETEu.
Izuzetno jake emocije u meni je probudila poseta zgradi koju je dizajnirao češki umetnik STOVODA koga u Austriji znaju kao Hundredvaser. Koristeći nepravilne linije i jake boje, Stovoda je od svojih objekata napravio prave ikebane oblika i elemenata. Nije ga teško naći, a vredno je svakog truda.
Jedan od orijentira u gradu je zgrada DRŽAVNE OPERE u kojoj se svakog 31. decembra daje „Slepi miš“. Negde iza nje se nalazi galerija ALBERTINA, ali i hotel ZAHER, koji je čuven po čuvenoj Zaher torti, koja je pak čuvenija po svom srpskom imenu - saher. Overena! U istom hotelu je umro i čuveni Antonije Vivaldi.
Kada smo već kod pokojnih stanovnika Beča, bilo bi neumesno ne pomenuti i VUKA KARADŽIĆA. Stanje groba ovog velikog čoveka nikako nije za pohvalu, i iako su njegovi ostaci preneti u Sabornu crkvu u Beogradu, valjalo bi se malo pobrinuti i za to kako ovo mesto izgleda...
Osim torte, overene su i bele austrijske kobasice i crno češko pivo. Nisam imao nikakvih zamerki. Takođe su overene i Mocart kugle, Maner napolitanke, skupe kafe i odlična Švarcvald torta – jeste da nije austrijska, al’ mi je baš prijala!
I eto! Video sam svašta nešto, i samo mi je falilo par dana da se opustim i uživam ne žureći nikuda. Možda je to dovoljan razlog da se vratim u Beč. Ah, da! Moram da se vcratim ne bih li se napokon malo družio i sa mojim divnim domaćinima, Tibijem i Lenom. I Pajper!
Turističke informacije:
1. Hop On & Hop Off tura po Beču – osoblje ne preterano ljubazno, program je nasnimljen, pročitaj sve sitno štampane tekstove da ti se ne desi da uzaludno čekaš autobus koji se neće pojaviti jer si ti zaboga došao u Beč u pogrešno doba godine!
2. Postoje odlične karte za gradski prevoz koji funkcioniše više nego dobro. Ja sam se samo jednom izgubio u metrou i na taj način potrošio sat i po svog dragocenog vremena...
3. U Istorijsko-Umetničkom Muzeju postoji audio-vodič i na engleskom, ali u Prirodno–Istorijskom si ostavljen samom sebi sa gomilom nemačkih natpisa – verujem da je svega nekih 5% eksponata označeno natpisima na engleskom.
4. Novac ne menjati u menjačnicama – bezobzirno i bezobrazno uzimaju (kradu) novac nesretnih turista po neverovatno niskom kursu. Banke su pravi izbor – ja sam imao odlično iskustvo sa Erste bankom.
5. Tramvajom „D“ možeš lagano da obiđeš većinu centralnih turističkih atrakcija.
Subscribe to:
Posts (Atom)
Posts
