Minijaturno selo

U Whitby-ju, nedaleko od Toronta, postoji Minijaturno selo. U pitanju je imanje jedne Landscape kompanije na kom su ljudi napravili makete pravih kuća iz različitih epoha (npr. kuća generalnog direktora General Motorsa iz 1920-ih, škola iz 1935, benzinska pumpa...). Prosečna kuca je manja od pisaceg stola. Neke od njih su uradjene tako detaljno da kroz majušne prozore možeš da vidiš i nameštaj. Ispred nekih su figurice ljudi, životinja, automobila, uličnih svetiljki... Ovih novogodišnjih dana, dodatno su se potrudili i okitili su kućice ukrasima koji izgledaju kao pravi. A pao je i sneg! Celo imanje izgleda potpuno fantastično, a uz light show - bajkovito. Tužna istina je da ceo ovaj projekat nije isplativ, i posle 25 godina funkcionisanja odlučili su da ga zatvore - 1. januara 2006.

Marokansko kuglanje s povišicom

Lepa nedelja je iza mene!
Nisam se selio u nove prostorije (kao oni iz SM-a), ali mi je bilo poprilično dinamično. Dobio sam platu i povišicu ( jel' opet da apostrofiram one iz prethodne zagrade?) tako da više ne spadam u one sa minimalcem. A od sledeće plate očekujem i više! Išao sam i u školicu, istina - samo u četvrtak pošto mi je to bio slobodan dan na poslu.
E, sada ono zanimljivo iz ove nedelje:
Kanadske firme imaju običaj da pred Božić svake godine organizuju "veče" za zaposlene (opet pominjem SM posto je to jedna od retkih firmi u zemlji Srbiji koja ima sličan običaj). Pošto je to ovde opšteprihvaćena praksa, u decembru i novembru moraš da se organizuješ veoma dobro ako hoćeš da privatno ideš u restoran na večeru - moraš da napraviš rezervaciju nekoliko nedelja unapored, pa će ti reći od koliko do koliko sati smeš da ostaneš i "rentiraš sto". No, ovo pominjem zato što sam sa Dejanom isao na večeru koju je organizovao njegov boss. Svake godine oni idu na neko interesantno mesto u gradu. Prethodnih godina su išli na "Srednjevekovni turnir" ili u meksičku "Hacijendu". Na takvim mestima je sve "lažnjak", ali ume da bude interesantno. Organizatori se baš potrude da dogadjaj bude i doživljaj. Dejan mi je pričao da na "Srednjevekovnom turniru" sve iozgleda "srednjevekovno": hostese su dvorske dame, vitezovi su obučeni viteški, svaki gost biva priključen nekom navijačkom taboru, konobari bukvalno bacaju batake pred goste kao na pravoj srednjevekovnoj večeri ( ne srpskoj gde se jelo viljuškama u doba Cara Dušana, nego onoj necivilizovanoj zapadno-evropskoj )... E, ove godine je dogadjaj bio odlazak u marokanski restoran "The Sultan's tent". Restoran je sa nacionalnom marokanskom hranom (koja je btw. ukusna i interesantno začinjena). Organizovan je tako da se sa strane glavnog hodnika nalaze separei koji su uredjeni tako da svaki liči na poseban orijentalni plemićki šator. Unutar šatora se nalaze garniture za sedenje koje idu uz zid, na njima se nalaze lepi jastučići za sedenje i naslanjanje, a tu su i stolovi, koji sa tek po nekim urezanim detaljem napominju da sve ima veze sa Orijentom. "Šator" je načinjen od providnih sintetičkih zavesa koje su bile pomerene u momentu kada je počeo glavni šou, i ceo prostor je "postao" mnogo veći. Sve to izgleda poprilično jeftino - mislim na materijale koji su korišćeni za izradu mobilijara, ali je efektno, pogotovo za ljude koji nisu odrasli na Balkanu, pa su neupućeni u čari Istoka. A glavni šou je bio ples trbušnih plesačica. Uau! Prave profesionalke! Mislim, prave - ne jeftine i nimalo sintetičke.
Sve je to bilo super, ali time nije završeno veče: posle svega toga smo otišli na kuglanje!!! I bilo je URAAAA! I jedva čekam da idem ponovo, samo što je mnogo daleko - kao da ideš sa Ceraka u Borču. Tako da pod "hitno" moram da se sprijateljim s jos nekim ko ima auto ili da kupim jedan.

Počeo i da radim!

Ovo je bila skroz interesantna nedelja, kada malo bolje razmislim. Počela je sa Halloweenom, a završava se sutra mojim trećim radnim danom.

Da, Drljača je počeo da radi u Kanadi! Da ne širim priču, išao sam dva dana na trening (čitaj: radio-nisu mi platili), a juče mi je dan treninga računat kao radni dan, te sam dobio svoj prvi kanadski ček. Prva plata za 4 sata rada! U pitanju je posao u jednom od 4 lanca kafeterija u Kanadi. Ovaj se zove "Timothy's World Caffee". Kafeterije su uglavnom locirane u tržnim centrima, a ova u kojoj ja radim se nalazi u Manulife Centru, što je odprilike kao beogradski Milenijum. Manulife se nalazi u centru grada, 7 minuta bajsom od stana, ili 15 minuta pešaka. Što se tiče novca, po kanadskom zakonu postoji minimum koji poslodavac može da ti da, i ja imam čast da na ličnom primeru iskusim kako je to dobijati minimalac. No, tu su bakšiši... Ovo mi je važna tačka u životu u Kanadi, zato što ovde ljudi traže "kanadsko iskustvo", i bez toga se gotovo nikada ne odlučuju da uposle nekoga skroz friškog ovde - osim ako taj neko ima poznanika, rodjaka... (kao u Srbiji!). Sa druge strane, "Timothy's" je franšiza, tako da i tu mogu da ukačim neke stvari oko poslovne papirologije što mi i treba u verziji da jednog dana ipak počnem svoj biznis. Eto tako, ništa drugo da se nije desilo ove nedelje, dosta je!

Ipak, postoji nešto što moram da pomenem. Pristustvovao sam "otvaranju božićnjeg izloga"! Nama iz Evrope gomila stvari ovde izgleda skaradno. I da nisu predimenzionirane, i da nije potrošeno toliko para na njih, verovatno bi i ovima
ovde izgledale skaradno, ali.. Dakle, vraćam se ja u sredu iz školice i skapiram da je deo Bloor ulice zatvoren. Pridjem bliže i vidim da postavljaju binu. "OK", kažem ja sebi, "doći ću večeras sa Dejanom da vidim šta će da se desi". Naime, ovde su ulični festivali normalna stvar, ali ipak, u sred nedelje... I ne budemo lenji, nego se uveče zaputimo ka Blooru (prekoputa tržnog centra u kom radim), i imamo šta i da vidimo. Sijalice na sve strane, okićena drveta, dvoje voditelja, dve pozornice, kanadski prvaci u umetničkom klizanju (ovoga puta na rolerima) i jedan od najpoznatijih kanadskih jazzera - a sve to toga radi što je trgovinska kuća "Holt Renfrew" (ili tako nekako) odlučila da "otvori" novogodišnji izlog! Ljudi, oni su gradskoj vladi platili silne troškove načinjene zatvaranjem za saobraćaj jedne od glavnih ulica!!! Da, imali smo odbrojavanje (10, 9, 8...) i onda su pale crvene zavese i mogli smo da vidimo - novogodisnji izlog. Wierd!!!
Sada moram da idem - znate, ja sam sada zauzet covek!

Upoznaj Toronto da bi ga više voleo

Toronto je baš veliki grad! I dalje postoji milion stvari koje me iznenadjuju, iako sam ovde već dva meseca (sutra će biti dva meseca). Ipak, i ovo je samo grad, i ovde žive samo ljudi, i ovde može da te strefi bedak. I jeste me strefio. Ali je i prošao, baš kao kada sam bio u Beogradu ili Žedniku. Prva iseljenička kriza me je prošla - valjda.

A Toronto (iz nepoznatog razloga ovde ga skraćeno pišu T.O.)...

Već neko vreme su u Torontu u poseti Dejanovi roditelji. S obzirom da u neposrednoj blizini grada, u Oakwillu, živi Dejanov brat, veći deo vremena provode kod njega. Kod nas su u poseti bili prošle nedelje, a svraćali su i ove. Njihov dolazak smo iskoristili da obidjemo još neka interesantna mesta u gradu i oko grada. Prosto ne znam odakle da počnem sa pričom.

Meni je najimpresivniji bio Ontario Science Center. Sama zgrada ostavlja UAUUU! utisak. Pozamašnih je dimenzija (možda kao savezna skupština u BG), načinjena u 5 nivoa, sa eksponatima iz različitih naučnih oblasti, ali i sa zabavnim sadržajima. Gomila interesantnih predmeta, fotografija, crteža. Skalamerija za pronalaženje tvog ličnog centra ravnoteže. Makete pluća "nikada pušača", "bivšeg pušača" i "pušača". Izvadjeno drvo iz zemlje, odsečen mu gornji deo stabla, preparirano i postavljeno na plafon tako da mozes da vidis kako mu se korenje širi "u zemlji". Mračna soba sa simulacijom nastanka Suncevog sistema. Prostorija sa drevnim kineskim muzičkim instrumentima u kojoj ti skreću paznju na problem akustike. Tegle sa embrionima u različitim fazama. ... Trenutno je u toku i izložba Body World 2. U pitanju su eksponati doneti iz Sjedinjenih Država koje je prikupljao i balzamovao neki američki naučnik. Predmeti iz ove postavke predstavljaju različita tkiva u organizmu: koštani sistem, sistem krvnih sudova, mišićni sistem... Sada dolazi onaj morbidni deo - u pitanju su "objetki" koji su dobijeni tako što su ljudi zaveštali svoja telesa nauci! Ovu postavku nisam pogledao.

Druga interesantna destinacija je bio dvorac Casa Loma. Ime mu znači nesto na španskom, napravio ga je kanadjanin, a po uzoru na neke italijansko-francuske zamke iz 17-18 veka. Dvorac je napravio bankar Henry Pellett 1911-1914g, ali je već 1924. morao da ga proda zato što je bankrotirao. Kanadska država ga je otkupila 1937, nekoliko godina je služio kao hotel, a potom je vraćen u prvobitni oblik i služi kao turistička atrakcija. Biblioteka, soba sa bilijarom, kuhinje, trpoezarije, gospodinova spavaća soba sa pogledom na veliki hol, gospine odaje, saloni, kupatila. I naravno kule! Dvorac kao dvorac! Ali što je konjušnica lepa! A tek vrtovi, fontanice... Ovde sam se prvi put sreo sa sistemom sa audio-vodicem: dobiješ slušalicu, svaka prostorija ima svoj broj, i kako udješ u prostoriju, ti "pozoveš" broj sobe, i eto ti "vodiča na uvce". Simpatično, a možeš i da isključiš vodiča, kada ustanoviš da je dosadan.

CN Tower. To je u ovom momentu još uvek najviša slobodna gradjevina na svetu. Načinjen je 1976, čine ga liftovi, Stakleni nivo, Nivo sa pogledom i Nebeski nivo. Nebeski nivo je najviši vidikovac na svetu - kada si gore, posmatraš okolinu sa visine od 447m. I, zaista je interesantno gledati svet sa te visine. Toliko puta sam ranije video toranj iz grada i imao sam "blagu" predstavu o njegovoj visini, ali tek kada se popneš... Sve one visoke zgrade iz Downtowna su sada ispod tebe! Najvažniji detalj: uopšte nije strašno gledati odozgo. Jedini bizaran momenat je bio kada sam stao na staklo na podu Staklenog nivoa. Dakle, stojiš na staklu koje predstavlja pod i vidiš da 350 metara ispod tebe nema ničega. A ispod tih 350 metara je zemlja, beton, trava... Ustvari svejedno ti je šta je ispod 350m. Frka! Posle toga odeš na pivce u restoranu na Nivou s pogledom, i Bog da te vidi. (Nije skupo, jeftinije nego na nekim mestima na toronćanskoj zemlji.)
Ako hoceć da na stvari gledaš sa visine, ponekad je dovoljno samo otici na CN Tower.
I dalje idem u školicu, pošao sam na neki kurs o pisanju business plana, malo izlazim, malo spavam... I jeste, i nije interesantno.

Vreme i dalje super u ovoj hladnoj Kanadi

vreme i dalje super u ovoj hladnoj kanadi. koliko super? pa juče sam opet išao da se sunčam. ovoga puta sam išao na za mene novu plažu - beaches area. lepo mesto, kao da nisi na obali jezera, već na nekoj, u najmanju ruku, morskoj. i izgoreo sam.
a kako je ovde u kanadi kada ljudi ne idu na plaže? pa ni tada nije dosadno ako ne odlučiš drugačije. npr. u školici ya engleski upoznaš neke silne ljude iz nekih egzotičnih i manje egzotičnih zemalja, pa se oprganizuje žurka, pa ta žurka bude super... na žurci 2 rumunke, 2 indonežana, 2 rusa, 2 srba, 1 bugarin i 1
čileanac. šareno, ali može to i šarenije kada si u torontu. kažu da je toronto najmanje kanadski grad u kanadi. svega 44% toronćana ima kao prvi jezik engleski.
a otkrio sam i super klub sa latino muzikom "el convento ricco"!
što se tiče posla, i dalje sam na odmoru. postoje i dalje neke varijante, ali dok se ne dese - ne mogu vi ništa reć'. malo mi je postalo dosadno od ovog izležavanja. šalim se, naravno. i ne izležavam se, natovario sam sebi dosta zadataka na vrat za vreme kada nisam na plaži i u školici. a otkrio sam i predivnu biblioteku u neposrednoj blizini stana... a i internet...

U Torontu tek mesec dana

Nedelja ume da bude baš dosadan dan, ali ne kada si u Torontu tek mesec dana!
Čini mi se da se ovde stalno nešto veliko, važno i lepo dešava, samo što me ne informišu redovno o tome. Eto, recimo, ovih dana se u Torontu dešava Labour Day. To je američka verzija 1. maja. Slavi se prvog vikenda u septembru i to je još jedan od "dugih vikenda" koji se ovde praktikuju. Sistem državnih praznika je takav da praznici uglavnom nisu vezani za datum, nego za "prvi ponedeljak" i ts, tako da tokom leta imaju svakog meseca po jedan produženi vikend. Neke firme se tada odlučuju da ne rade ni prethodni petak, tako da zaposleni jednom mesečno imaju četvorodnevni odmor od posla. Radili su neke analize i ustanovili da svojom produktivnošću posle ovakvog odmora radnici nadohnadjuju ta dva neradna dana.
E, dugi vikend je ustvari napokon pravi povod da se u gradu organizuju kojekakva dešavanja. Kažem "pravi povod" pošto se ovde stvari dešavaju najčešće bez povoda - 'nako. Toliko dešavanja ima, da je sasvim sigurno da ćeš neka od njih, za koja inače smatraš da su fantastična i nedozvoljiva za propuštanje - propustiti. A za propuštanje postoje tri osnovna i jednako vazna razloga. Prvi je što ne možeš da budeš informisan o svim dešavanjima jer ih zaista ima sijaset. Drugi razlog je što je grad ogroman, i mrzeće te da ideš u neki drugi deo grada udaljen 45 minuta biciklovanja nizbrdo. Treći razlog je što je u čovekovoj prirodi da jede, pije, spava, tušira se... a ako hoćeš da budeš u toku sa svim dogfadjanjima, nećeš imati vremena za svoju prirodu.
Grad Toronto je nastao na severnoj obali jezera Ontario i ceo urbanistički plan se bazira na toj datosti. Uz samo jezero ide Qeuun Quey ulica, a u odnosu na nju se redjaju paralelne i na nju normalne ulice. Yonge (cita se "jang") ulica je "glavna" ulica i ona se pruža od Ontario Lake na sever (normalna na Queen Quey) nekoliko hiljada milja. I zaista je tako, pošto se ona pruža i kroz nekoliko naselja koja se nalaze severno od Toronta. U odnosu na nju se grad deli na istočni i zapadni deo. Kada želiš da objasniš nekome u Torontu npr. gde stanuje Drljača, onda ćeš mu reći da ide istočno od Yonge-a i južno od Bloor-a. Od Drljače do Ontario Lakea ima 10-ak minuta bajsom. E, pazi sada: u želji da poseti jedan od uličnih festivala, Drljača se u subotu (juče) zaputio u "nešto" severniji deo grada, do North York centra, i trebalo mu je 45 minuta vožnje bajsom (u povratku, pošto je do tamo išao subwayom - velika uzbrdica...). Za ovaj dugi vikend su praktično na tri punkta organizovana glavna dogadjanja. U North Yorku, na platou koji nosi ime jednog od bivsih toronćanskih gradonacelnika Mela Lostmana, dešavao se Hispanic Festival. To podrazumeva štandove na trgu sa diskovima hispano-muzike, odeću sa Anda, iz Španije, hranu iz Latinske Amerike, muzičke instumente, slike... Na pozornici se vazda nešto dešava. Uveče se dešavaju nastupi glavnih zvezda. Npr. juče su opasno dobro svirali nekakvi Kubanci. I tu na trgu ti možeš da ostaneš do ranih jutarnjih sati, ali Drljača je već bio umoran, a čekao ga je i izlazak u diskoteku..
A od čega sam se umorio pre Hispanic Festivala?
Pošto stanujem u blizini Cabagge Towna, Cabagge Town Festival sam ostavio za danas, a juče sam se odlučio za odlazak na ostrvo i Aero Show. Ustvari, spojio sam ovo dvoje i dobio posmatranje aero-show-a sa ostrva. I naravno da je bilo impresivno. Vreme je bilo fantastično i za kupanje i za sunčanje, a očigledno i za letenje. A plaža, a voda, a Sunce... I tako se čovek umori od toga!
Danas ću otići i na Canada National Exhibition, a o poseti Royal Ontario Museumu ću vam pričati drugom prilikom.
Eto, tek toliko, da me ne zaboravite...

Zavrsila se i druga nedelja u Kanadi.

Za razliku od prve, ove smo imali priliku da uzivamo ne samo u suncu Kanade, vec i u kisi. I ne samo da smo uzivali, vec smo i pokisli do gole koze. To nam je izgovor zasto nismo otisli do Royal Ontario Museuma koji je, kazu, velicanstven, a mi smo bas krenuli ka njemu kada je kisa... U toku ove nedelje obisao sam i univerzitetsko naselje. Zgrada Victoria College-a je prosto fantasticna. Park, ostale zgrade... Jos uvek nisam probao nista od javorovog sirupa, ali sam probao veoma ukusni meksicki (!) mango. I onda je dosao vikend, a glavni dogadjaj vikenda nije bio subotnji vecernji izlazak (o tome ne mogu da pisem za ovako ozbiljnu i siroku publiku, a moram i da krijem detalje od moje kume), vec poseta ovdasnjem sajmu. Dva sajma su u toku. Na poljoprivrednom sam video interesantne primerke krava i manje interesantne primerke ostalih domacih zivotinja, te interesantne primerke rodeo jahacica i neinteresantne primerke kauboja. Sou sa konjima se desavao u prepunoj Horse Palace, ali zaista nije bio ni priblizno interesantan kao u reportazama koje sam imao priliku da gledam. Meni je mnogo interesantniji bio Nations Exhibition. U ogromnoj hali, nalazili su se standovi razlicitih egzoticnih i manje egzoticnih zemalja, sa njihovim nacionalnim proizvodima. Poseban utisak na arheoloski deo mene ostavio je stand Egipta, a na ostale moje delove pozornica za nacionalne plesove - prisustvovao sam performansu igracica i bubnjara iz Komoa. A posto je dan bio realy hot, otisao sam i do plaze na ostrvu. Da se ne ponavljam necu pisati nissta o toroncanskoj Adi i Palicu, samo saljem dokumentarni materijal o ovom dogadjaju u vidu fotografije.
I ovaj prodje dan...

Prošao je i moj prvi vikend u Kanadi.

Namreno ne pišem "u Torontu", pošto sam subotu proveo u Oakvillu. To je gradić udaljen 50-ak km od Toronta. Put kojim smo išli (put Kraljice Elizabete) je već dovoljno impresivan – ili imaju male ljude koji idu iza svakog automobila koji prodje putem i čisti i glanca aspfalt, ili imaju zaista dobru tehnologiju koju koriste putari. Ustvari, do jedne tačke smo išli vozom (uau!!!), pa nas je tu kolima sačekao Dejanov brat Bojša. Prvo smo otišli u “Best Buy”. To je američki trgovački lanac koji se bavi elektronskom opremom. Išli smo da kupimo klimu (nismo našli onakvu kakvu smo tražili) i da Dejan uzme nekakav bonus u novcu. Ovde često prave trgovačke ponude tipa “kupi od mene ovo, pa cu ti ja ako platiš ovakvom karticom posle nekog vrmena dati bonus, tj. vratiću ti deo para”. Posle ove akcije, otišli smo kod Bojše na druženje sa imigracijom i njihovim gostima iz Srbije. Klopa je bila veoma upečatljiva, a tek naselje… Ko je gledao Pleasentville, već ima nekakavu predstavu. U pitanju je naselje sa porodičnim kućama koje je počelo da se gradi pre desetak godina. Kuće po stilu liče jadna na drugu, ulice su široke, dvorišta održavana - ceo kompleks izgleda savršeno uredjen. U neposrednoj blizini Bojšine kuce je jezero, iza je šuma… A metropola je na 20-25 minuta odatle. Prosto se podrazumeva da imaš automobil ukoliko živiš na ovakvom mestu.
U medjuvremenu sam uradio još po nešto od poslova sa administracijom, raspitivao se oko školica za učenje engleskog, krenuo u proceduru za nabavku mobilnog telefona I bankovnog računa… Pa sam juče morao da odem do ostrva da se malo odmorim od silnoga posla.
U nepoosrednoj blizini Toronta, u Ontario jezeru (Toronćani ga zovu “ocean”), nalazi se ostrvo koje je pandan beogradskoj Adi. Ovde lokalna zajednica ima nešto više para, pa je ova “ Ada ” nešto uredjenija. Do ostrva se stiže prilično lepim brodovima i već plovidba predstavlja doživljaj. Inače, povratna karta do ostrva je $6, što će reći oko 330 dinara. Sa broda je moguće napraviti izuzetno lepe fotografije grada, što ću i dokazati. Plaže, nekoliko kafića, mini zoološki vrt sa domaćim životinjama, žičara, marina, mini naselje sa vikendicama… Nema potrebe da detaljišem.
Eto, to su muke koje me muče ovih dana. A kako je tamo?

Moj prvi dan u Kanadi je na pola puta

Ustvari, probudio sam se nakon pola provedenog dana u Torontu. Kažu da se radi o jet-lagu. Još uvek nisam naučio da pišem engleski (sporo napredujem), pa ne tvrdim da se taj jet-lag tako piše, ali to znači da mi je putovanje avionom poremetilo gomilu funkcija, ali ne i osećaj za vreme - i dalje se budim po srpski. Čak sam se i uspavao - po srpskom vremenu (srpsko vreme!) probudio sam se u 10 sati.
Pa da vidimo kako se desio ovaj, najveći transfer u životu Gorana Drljače.
Noć uoči polaska je bila poprilično napeta. Pošto sam se iselio iz Nehruove 136, prtljag i neke sitnice sam prebacio (uz veliku Srdjanovu pomoć) kod Srdjana. Kod njega se i okupilo malo društvo - Željka i Čvoro, Sneža Čupava, moji kumovi Milovići, Srdjan i ja. Sedeli smo neko vreme, svi umorni i niko raspoložen. Izgledalo je kao da čekamo da nam neko kaže da možemo da se razidjemo. I razišli smo se. Ovo je bilo baš teško. Još teže je bilo kada su otišli. I niko ne zna šta je najvažniji razlog toj "težini", a razlozi lete po glavi i smenjuju se na prvom mestu.
Ni jutro nije bilo lakše. Pored svih tuga ovoga sveta koje su me savatale, našao sam jos jedan razlog da se nerviram. Naime, prijatelji koji su ranije putovali prekookeanski sećaju se da im je bio dozvoljen samo jedan prtljag u odredjenoj težini. Ja sam ranije spakovao dve torbe, i proverio da li će mi ih prihvatiti na checkiranju. I rekli su da hoće, ali sam ja i dalje odlučio da se nerviram oko toga. I baš sam bio vredan u tom nerviranju.
Ujutro sam sa Srdjanom podelio tugu koju smo osećali, pa smo krenuli na aerodrom. Čovek moze da izdrži svašta kada mu se ukaže situacija za trpljenje.
Ranije sam "zabranio" svim članovima porodice i bližeg i šireg okruženja da me prate na aerodrom, ne toliko iz obzira prema njima, koliko od straha da će da mi pukne tintara od frke na odlasku. Ipak, ne mogu da opišem koliko mi je prijalo to što sam na povratku iz veoma nehigijenskog aerodromskog toaleta pored Srdjana ugledao Alena - hvala i njemu.
I počelo je ukrcanvanje. Pasošku kontrolu sam prošao! Znači, ovo se stvarno dešava. Prolazeći do ulaza A1, kroz staklo restorana sam jos jednom video Srdjana i Alena. Hvala im opet.
Uskoro sam ušao u avion i odlučio da ne razmišljam o frkama koje imam i koje me čekaju - prosto, poludeću ako nastavim tako.
Let je u startu kasnio 20 minuta, ali je to nadohnadjeno usput. Krenuli smo put Dablina u 10.55, gde će se avion spustiti, natankovati gorivo i promeniti posadu. Tako je i bilo. U 13 sati smo sleteli u Dablin. Tamo smo se zadrzali oko sat i po, te krenuli preko okeana. Malo sam spavao, malo jeo avionsku hranu, malo čitao, malo me je tresla frka.
Frka mi je bila neizdrživa oko 17 sati po srpskom vremenu. Mislio sam da ću da poludim, ali sam uspeo da se smirim. Sat kasnije je počela večera, a dva sata kasnije sam pomerio vreme na satu na 1 sat - po toronćanskom vremenu. I opet red spavanja, čitanja, turbulencije...
Avion je sleteo u predvidjeno vreme, u imigracionom ofisu sam proveo dva minuta, pokupio prtljag i izašao da nadjem Dejana - moj oslonac u novom yivotu u Kanadi.
U busu smo upoznali dečka iz Nisa koji je poznavao Dejanovog brata i dogovorili se da nekada odemo na pivo.
U stanu sam prvo okrenuo nekoliko brojeva telefona i seo za računar. Posle tuširnja sam izašao da prošetam po Downtownu, i vratio se na spavanje mrtav umoran.
Eto to je to. Frka i dalje postoji, ali je manja.

Danas ću - ne znam šta ću, ali, biću OK. Trudiću se.