Zavrsila se i druga nedelja u Kanadi.

Za razliku od prve, ove smo imali priliku da uzivamo ne samo u suncu Kanade, vec i u kisi. I ne samo da smo uzivali, vec smo i pokisli do gole koze. To nam je izgovor zasto nismo otisli do Royal Ontario Museuma koji je, kazu, velicanstven, a mi smo bas krenuli ka njemu kada je kisa... U toku ove nedelje obisao sam i univerzitetsko naselje. Zgrada Victoria College-a je prosto fantasticna. Park, ostale zgrade... Jos uvek nisam probao nista od javorovog sirupa, ali sam probao veoma ukusni meksicki (!) mango. I onda je dosao vikend, a glavni dogadjaj vikenda nije bio subotnji vecernji izlazak (o tome ne mogu da pisem za ovako ozbiljnu i siroku publiku, a moram i da krijem detalje od moje kume), vec poseta ovdasnjem sajmu. Dva sajma su u toku. Na poljoprivrednom sam video interesantne primerke krava i manje interesantne primerke ostalih domacih zivotinja, te interesantne primerke rodeo jahacica i neinteresantne primerke kauboja. Sou sa konjima se desavao u prepunoj Horse Palace, ali zaista nije bio ni priblizno interesantan kao u reportazama koje sam imao priliku da gledam. Meni je mnogo interesantniji bio Nations Exhibition. U ogromnoj hali, nalazili su se standovi razlicitih egzoticnih i manje egzoticnih zemalja, sa njihovim nacionalnim proizvodima. Poseban utisak na arheoloski deo mene ostavio je stand Egipta, a na ostale moje delove pozornica za nacionalne plesove - prisustvovao sam performansu igracica i bubnjara iz Komoa. A posto je dan bio realy hot, otisao sam i do plaze na ostrvu. Da se ne ponavljam necu pisati nissta o toroncanskoj Adi i Palicu, samo saljem dokumentarni materijal o ovom dogadjaju u vidu fotografije.
I ovaj prodje dan...

Prošao je i moj prvi vikend u Kanadi.

Namreno ne pišem "u Torontu", pošto sam subotu proveo u Oakvillu. To je gradić udaljen 50-ak km od Toronta. Put kojim smo išli (put Kraljice Elizabete) je već dovoljno impresivan – ili imaju male ljude koji idu iza svakog automobila koji prodje putem i čisti i glanca aspfalt, ili imaju zaista dobru tehnologiju koju koriste putari. Ustvari, do jedne tačke smo išli vozom (uau!!!), pa nas je tu kolima sačekao Dejanov brat Bojša. Prvo smo otišli u “Best Buy”. To je američki trgovački lanac koji se bavi elektronskom opremom. Išli smo da kupimo klimu (nismo našli onakvu kakvu smo tražili) i da Dejan uzme nekakav bonus u novcu. Ovde često prave trgovačke ponude tipa “kupi od mene ovo, pa cu ti ja ako platiš ovakvom karticom posle nekog vrmena dati bonus, tj. vratiću ti deo para”. Posle ove akcije, otišli smo kod Bojše na druženje sa imigracijom i njihovim gostima iz Srbije. Klopa je bila veoma upečatljiva, a tek naselje… Ko je gledao Pleasentville, već ima nekakavu predstavu. U pitanju je naselje sa porodičnim kućama koje je počelo da se gradi pre desetak godina. Kuće po stilu liče jadna na drugu, ulice su široke, dvorišta održavana - ceo kompleks izgleda savršeno uredjen. U neposrednoj blizini Bojšine kuce je jezero, iza je šuma… A metropola je na 20-25 minuta odatle. Prosto se podrazumeva da imaš automobil ukoliko živiš na ovakvom mestu.
U medjuvremenu sam uradio još po nešto od poslova sa administracijom, raspitivao se oko školica za učenje engleskog, krenuo u proceduru za nabavku mobilnog telefona I bankovnog računa… Pa sam juče morao da odem do ostrva da se malo odmorim od silnoga posla.
U nepoosrednoj blizini Toronta, u Ontario jezeru (Toronćani ga zovu “ocean”), nalazi se ostrvo koje je pandan beogradskoj Adi. Ovde lokalna zajednica ima nešto više para, pa je ova “ Ada ” nešto uredjenija. Do ostrva se stiže prilično lepim brodovima i već plovidba predstavlja doživljaj. Inače, povratna karta do ostrva je $6, što će reći oko 330 dinara. Sa broda je moguće napraviti izuzetno lepe fotografije grada, što ću i dokazati. Plaže, nekoliko kafića, mini zoološki vrt sa domaćim životinjama, žičara, marina, mini naselje sa vikendicama… Nema potrebe da detaljišem.
Eto, to su muke koje me muče ovih dana. A kako je tamo?

Moj prvi dan u Kanadi je na pola puta

Ustvari, probudio sam se nakon pola provedenog dana u Torontu. Kažu da se radi o jet-lagu. Još uvek nisam naučio da pišem engleski (sporo napredujem), pa ne tvrdim da se taj jet-lag tako piše, ali to znači da mi je putovanje avionom poremetilo gomilu funkcija, ali ne i osećaj za vreme - i dalje se budim po srpski. Čak sam se i uspavao - po srpskom vremenu (srpsko vreme!) probudio sam se u 10 sati.
Pa da vidimo kako se desio ovaj, najveći transfer u životu Gorana Drljače.
Noć uoči polaska je bila poprilično napeta. Pošto sam se iselio iz Nehruove 136, prtljag i neke sitnice sam prebacio (uz veliku Srdjanovu pomoć) kod Srdjana. Kod njega se i okupilo malo društvo - Željka i Čvoro, Sneža Čupava, moji kumovi Milovići, Srdjan i ja. Sedeli smo neko vreme, svi umorni i niko raspoložen. Izgledalo je kao da čekamo da nam neko kaže da možemo da se razidjemo. I razišli smo se. Ovo je bilo baš teško. Još teže je bilo kada su otišli. I niko ne zna šta je najvažniji razlog toj "težini", a razlozi lete po glavi i smenjuju se na prvom mestu.
Ni jutro nije bilo lakše. Pored svih tuga ovoga sveta koje su me savatale, našao sam jos jedan razlog da se nerviram. Naime, prijatelji koji su ranije putovali prekookeanski sećaju se da im je bio dozvoljen samo jedan prtljag u odredjenoj težini. Ja sam ranije spakovao dve torbe, i proverio da li će mi ih prihvatiti na checkiranju. I rekli su da hoće, ali sam ja i dalje odlučio da se nerviram oko toga. I baš sam bio vredan u tom nerviranju.
Ujutro sam sa Srdjanom podelio tugu koju smo osećali, pa smo krenuli na aerodrom. Čovek moze da izdrži svašta kada mu se ukaže situacija za trpljenje.
Ranije sam "zabranio" svim članovima porodice i bližeg i šireg okruženja da me prate na aerodrom, ne toliko iz obzira prema njima, koliko od straha da će da mi pukne tintara od frke na odlasku. Ipak, ne mogu da opišem koliko mi je prijalo to što sam na povratku iz veoma nehigijenskog aerodromskog toaleta pored Srdjana ugledao Alena - hvala i njemu.
I počelo je ukrcanvanje. Pasošku kontrolu sam prošao! Znači, ovo se stvarno dešava. Prolazeći do ulaza A1, kroz staklo restorana sam jos jednom video Srdjana i Alena. Hvala im opet.
Uskoro sam ušao u avion i odlučio da ne razmišljam o frkama koje imam i koje me čekaju - prosto, poludeću ako nastavim tako.
Let je u startu kasnio 20 minuta, ali je to nadohnadjeno usput. Krenuli smo put Dablina u 10.55, gde će se avion spustiti, natankovati gorivo i promeniti posadu. Tako je i bilo. U 13 sati smo sleteli u Dablin. Tamo smo se zadrzali oko sat i po, te krenuli preko okeana. Malo sam spavao, malo jeo avionsku hranu, malo čitao, malo me je tresla frka.
Frka mi je bila neizdrživa oko 17 sati po srpskom vremenu. Mislio sam da ću da poludim, ali sam uspeo da se smirim. Sat kasnije je počela večera, a dva sata kasnije sam pomerio vreme na satu na 1 sat - po toronćanskom vremenu. I opet red spavanja, čitanja, turbulencije...
Avion je sleteo u predvidjeno vreme, u imigracionom ofisu sam proveo dva minuta, pokupio prtljag i izašao da nadjem Dejana - moj oslonac u novom yivotu u Kanadi.
U busu smo upoznali dečka iz Nisa koji je poznavao Dejanovog brata i dogovorili se da nekada odemo na pivo.
U stanu sam prvo okrenuo nekoliko brojeva telefona i seo za računar. Posle tuširnja sam izašao da prošetam po Downtownu, i vratio se na spavanje mrtav umoran.
Eto to je to. Frka i dalje postoji, ali je manja.

Danas ću - ne znam šta ću, ali, biću OK. Trudiću se.