Studeni Novembar

Ovaj novembar u Kanadi ne može se podičiti posebno niskim temperaturama. Bilo je hladnih dana, ali ovih nekoliko poslednjih - prava srpsko-hrvatska oktobarska jesen. To je svakako jedan od razloga što je u Toronto stigao prvi ovosezonski talas gripova i prehlada. I dalje su im najpodložniji ljudi koji rade u tzv. "costumer service"-u (ne i oni koji su se vakcinisali!) i deca. Sve to je prošle nedelje bilo potpuno beznačajno pošto je u grad stigao Deda Mraz! Nije bilo važno ni to što je hladno, ni to što je okolo gomila slinavih ljudi - stigao je Santa!!!
Svake godine se u Torontu dešava tzv. Santa's Parade. Sve je počelo 1905. kada je g-din Timothy Eaton na želzničkoj Union Station sačekao Deda Mraza i proveo ga kroz Front i Yonge ulice do njegove robne kucće igračaka. Tada je paradu, koja je to bila sama po sebi a ne po broju učesika koji paradiraju ulicama grada, posmatralo nekoliko stotina "slučajnih" i drugih prolaznika. Polako je dogadjaj omasovljavan, a parada je pokrivala sve veći i veći deo grada. Robna kuća Eaton je sponzorisala ceo dogadjaj do 1982, a tada su objavili da oni nisu više u poziciji da izdvajaju 250.000 dolara godišnje za ovu svetkovinu. Tada su dvojica lokalnih biznismena osnovali neprofitnu organizaciju koja se bavi pripremama Parade.
Ove godine Parada je krenula zapadno od Bathurst ulice, preko Bloora, spuštala se University avenijom, kroz Queen street, pored Eaton Center-a, niz Yonge do Front ulice. U paradi je bila 21 "posada" i isto toliko udaračkih i drugih orkestara. Klovnovi na početku kolone morali su da plate svoje kostime oko 1000 dolara i to je činilo deo budžeta. Često se medju klovnovima nalaze i političari, glumci, sportisti a njihov identitet se nikada ne otkriva. Što se tiče postava, svake godine se zna ko će biti na početku i na kraju povorke: prva ide Majka Guska, a na začelju je naravno Deda Mraz. Ove godine "šetnja" je počela u 8.30h, a završila se posle 3 popodne!
Deca su bila oduševljena, a odrasli pomahnitali. Postoje i posebna paradna pravila ponašanja: npr. kada neko iz parade vikne "Merry" ti kao gledalac treba da odgovoriš sa "Christmas", dozvoljeno je da igraš uz muziku, da pevaš, obavezno je da budeš nasmejan....
I tako je meni prošla nedelja bila "merry". Ne mislim samo na dan nedelju prošle sedmice. Posle parade sam išao da pogledam odličnog novog Bonda (koji se kao desava u Crnoj Gori, natpisi na zgradama su pisani ćirilicnom, a sve je snimano u Češkoj; kako se Laza Ristovski umetnuo i u ovaj film?), prethodnih dana sam imao neke žurke, gledao i "Happy Feet"...
Juše je mojoj bratanici Anji bio rodjendan, sutra je rodjendan mojoj kumi...
Baš mi je ovaj Novembar nekako lep!

Druga jesen u Kanadi

Druga jesen u Kanadi! Odavno je kalendarski počela i liči na pravu. Priznati moram, prva je bila nešto prijatnija. Bar što se tiče temperature. Od sredine ove nedelje budimo se na samo nekoliko stepeni iznad nule, mada u toku dana i nije tako hladno. Kažu da su te temperaturne razlike u toku jednog dana krive za predivne boje drveća. Jedna od razlika izmedju Kanade i Srbije je što ovde "požutelo lišće" nije uobišajena pojava koja kao nekakav standard udje i u pesme - ovde je najčešće korišćena sintagma kada se o jeseni govori: menjanje boja. I to menjanje boja je zaista spektakularno. Dosta Kanadjana koji žive po gradovima koriste vikende da odu u prirodu u toku ovih nekoliko nedelja početkom oktobra da provere kako ove godine izgleda lišće.
Pročli vikend je bio poslednji dugi vikend za ovu godinu. I vreme je bilo prelepo. Ja sam ga iskoristio da malo prošetam po dolini rečice Don koja protiče u blizini moje zgrade i teče na sever. Seo sam na bajs i vozio više od 45 minuta na sever. Prizori su zaista impresivni.
Početkom oktobra sam sa prijateljima koji su kupili novi auto išao da ga testiram! Išli smo dalje na sever kroz dolinu Dabrove reke skroz do Georian Bay-a. Opet šareno lšće, opet lepo vreme, uzbrdice i nizbrdice u kojima se gubi pogled... Posetili smo nekoliko lokacija na kojima se Beaver river stropoštava kroz manje i veće vodopade. "Sreća, sreća, radost..."
Lepa zemlja, pa makar bila i hladna!
A ja sam OK. Ništa spektakularno mi se ne dešava i možda je tako i najbolje. Lagano se spremam da dodjem otadžbini u pohode negde sledeće godine. A do tada uživam u životu onako kako umem. Možda bi neko umeo i bolje, pa ako poznaješ takvu osobu, daj joj moj e-mail da me poduči!

Montreali i festivali

Evo me ponovo u Torontu! I hvala Bogu da je tako, jer da sam ostao još koji dan u Montrealu ko znam koliko bi mi trebalo da se vratim u normalu – tek noćas sam se naspavao.
U Montreal smo otišli u sredu ujutro. Pre puta sam napravio mali internet-research tako da sam već tada znao šta mi je činiti kada se dokopam Kvebeka. Montreal je glavni grad provincije Kvebek i u njemu zivi oko 3,5 miliona ljudi. Nalazi se na ostrvu u reci St. Loren što mu daje na egzotičnosti. Kanadjani ga smatraju najevropskijim gradom u severnoj Americi. Dve centralne gradske ulice su St. Katrin i St. Deni – i one zaista izgledaju evropski, posebno St. Deni sa kafićima, kafanskim baštama i malim hotelima.
Kao i u ostatku Kvebeka, glavni jezik je francuski i svi natpisi, cenovnici, bioskopski repertoari… su na istom. Ponuda hrane je interesantna pošto je do pre 10-a godina Montreal važio za najmultikulturalniji grad u Kanadi (sada je to Toronto).
Pošto se nalazi oko 530 km severo-istočno od Toronta, jasno je da mu je klima znatno oštrija. To je verovatno i uzrok činjenici da je grad ispresecan podzemnim tunelima, kao "zarad pristupa metrou", a ustvari je mnogo prijatnije zimi hodati ispod zemlje! Imam ovde zlog prijatelja (zao skoro kao Dejan Vujovic ili kao ja) koji kaže da u Montrealu postoje dva godisnja doba: zima i jul. To baš i nije tačno, pošto smo mi imali predivno vreme iako je bio kraj avgusta, ali u svakoj šali ima i po malo istine.
Preko interneta sam našao informaciju o tzv. turističkoj propusnici koja pokriva trošskove javnog prevoza za tri dana i ulaznice u 32 muzeja i nekoliko bioskopa u gradu, tako da mi je prvi zadatak bio da se dokopam iste. Mission completed!
Zahvaljujući ovoj propusnici, nismo imali ni minut slobodnog vremena, a uz sve to uleteli su nam neplanirano i Montrealski Svetski Filmski Festival, Grand Prix Montreal trka, Festival gradske ulične kulture, Izložba o italijanskom dizajnu 20-og veka i Etno-festival o životu u Montrealu u 18. veku! A noću…
Ne mogu da pišem o svemu što sam video i doživeo tamo, ali evo nekoliko "natuknica".
Npr. Biodome.
U istočnom delu grada u neposrednoj blizini Olimpijskog stadiona se nalazi kupolasta gradjevina sa 4 sekcije. U svakoj sekciji je predstavljen po jedan eko-sistem sa svime sto ga čini: biljke, životinje i klimatske odlike. Prva sekcija koju sam video je ujedno ostavila i najjači utisak: ekosistem kišnih šuma. Kako ulaziš u "prostor" već sa vrata te "zapahne" vlaga i topao vazduh. A unutra... čudni leptirovi, još čudnije ptice, krokodili, kornjače, ribice, majmuni, pa palme, alge, lijane… I sve je to "slobodno" - nema kaveza (krokodili su u prostoru koji je niži za jedan nivo tako da su bezbedni od nasrtljivih posetilaca Biodoma). Neverovatno! Posle toga smo se obreli u "Arktik/Antarktik prostoru" sa sve snegom, ledom i pingvinima, pa "St. Loren regiji(Kanada)" i "Amerikama". Opasno dobro uradjen projekat (materijal i nova ploča)!
Jedan od simbola Montreala je Olimpijski stadion na kom se nalazi žičara sa vidikovcem. Nisam se penjao pošto sam prethodnih dana posećivao mnoga mesta s kojih se gleda sa visine – malo mi se smučilo…
Bukvalno preko puta (ulica je Sherbrooke) se nalazi botanička basta, ali to je posebna priča!
Posebno interesantno nam je bilo na Etno festivalu. Na trgu ispred arheološkog muzeja (nekoliko zaista interesantnih stvari bi se dalo kaz'ti o ovom muzeju) postavili su štandove prekrivene lanenim platnom, tako da iagledaju "autentičnije". Svaki štand je predstavljao po jedan zanat koji je oslikavao tipične detalje svakodnevnog života u 18-om veku na teritoriji Montreala. Nisu zaboravili ni indijanske vigvame i trgovce krznima. Tu su bili grnčari, kovači, prelje, seljaci, sapundžije, pekari, mundiri… I sve to nije bila tipična vašarska fešta: u jednom momentu iza naših ledja počela je nekakva dreka – klinac je "ukrao" lubenicu od jedne "prodavačice", ona se dere za njim a "mundiri" ga jure. U vreme kada smo odlazili sa trga mundiri su upravo "streljali" lopova.
Najviša tačka u gradu ( po kojoj je isti i dobio ime ) je Monte Royal – proplanak sa predivnim parkom i vidikovcem. Neponovljivo. U toj lepoti se nalazi i bolnički kompleks koji svojom arhitekturom (podseća na srednjevekovne dvorce u Evropi) nedvosmisleno budi čudne asocijacije o zatočenicima u kulama koji ludim naučnicima i doktorima služe za eksperimente. Svejedno, ceo kompleks izgleda potpuno božanstveno.
I tako ja kucajući ovo pisamce predjoh na drugu stranu "papira", što me podseti da bih mogao i da prekinem, pa eventualno nastavim neki drugi put…


I tako je to bilo u Montrealu. I nije to sve. Desilo se još po nešto interesantno, video sam još po nešto neobično, potvrdio po neku misao o životu u CA i životu u SCG, pardon S...
Sada, posle ovoliiiiko vremena, mogu da kažem da je najveći utisak na mene u Montrealu ostavila Botanička bašta. Ne toliko zbog biljaka, koliko zbog koncepta, veličine prostora, interesantnih detalja. Evo samo nekoliko primera.
Na samom ulazu se nalazi staklena (ogromna) bašta. U okviru bašte se mogu videti bezobrazno veliki broj varijeteta orhideja, barske biljke, kaktusi... Posebno mi je bio interesantan deo koji su nazvali "Hacijenda" - zaista izgleda kao hacijenda, a ceo utisak je postignut postavljanjem nekoliko stubova u datoj prostoriji, te krecenjem jednog zida u belo i postavljanjem laznih vrata i prozora farbanih jarkim bojama. Tu su naravno i kaktusi i druge bodljikave biljčice... Ma, prava hacijenda.
A kada se iskobeljaš iz staklene bašte, treba da prodješ kroz deo sa alpskim pejzažom i planinskim biljnim vrstama, pa da ideš u japanski vrt sa jezercima, pa kinesku baštu, pa indijanski krajolik... Posebno je interesantan deo sa bonsaima - imaju bonsai star 265 godina! I odlično izgleda za svoje godine!
Išli smo da vidimo i Biosferu. To je ogromna kugla od metala. Prvobitno je to bio američki paviljon na Expo-u 1973, a kada je krovna konstrukcija izgorela (!), odlučili su da kuglu zadrže kao jedan od simbola grada i da je u buduće, za svaki slučaj, ne pokrivaju.

I za kraj malo o festivalu i srpskom filmu. Baš u vreme kada sam bio u Montrealu tamo se dešavao i čuveni filmski festival. I tako ja odlučim da odem da pogledam srpski film: Oleg Novković i njegovo "Sutra ujutro". Odmah da kažem da mi se atmosfera filma prvih 15-ak minuta ni malo nije dopala. Boje su kao u nekom jesenjem izdanju "Kocka, kocka, kockice" - sto ce reci dizajn od pre 20-ak godina. Sledeća stvar koja mi se nije dopala je bila socijalni milje iz kog je potekao glavni lik. Jeste da gomila porodica u zemlji Srbiji živi tako, al' brate ima i drugačije Srbije. Ustvari bilo je pre godinu dana - možda se nešto promenilo, pa sada većina živi u mračnim sobama sa fejk slikama na zidovima i koristi plehane šerpe. Nešto mi nije prijalo da iz šarolikosti domovine mi gledam baš takvu mikroklimu. I ako uzmeš u obzir da se u Srbijici (kako bi rekla Bilja Srbljanovic) snimi 5-8 igranih filomva godišnje i da su verovatno svi "ozbiljni" ozbiljnost izgradili na "tužnoj nam sudbi"... E onda detalji priče. Dakle čovek se vraća u BG posle 12 godina boravka u Kanadi ne bi li se oženio, pa je posle 12 godina zastao ispred lifta koji je generacija pokojnog Josipa Broza i gleda ga tužno i s prezirom, pa se popne a komšinica u hodniku priprema kupus za kiseljenje, zatiče prijatelje i porodicu koji mu svi izgledaju tužno... Meni je sve to nekako smrdelo B92-ovski u najlošijoj varijanti. Hajdemo redom. Film sam gledao sa Dejanom koji je posle godinu dana proživljenih u Kanadi uspeo da se izorganizuje i dodje da vidi svoje u svojoj drzavici. I kako bi on rekao: "Nije mi bilo tužno, i nije mi se činilo da su oni nesrećni, i nije mi se činilo da je Srbija najgora na svetu!" Kao drugo, u zgradi u kojoj živim imamo tri lifta i bez obzira na to što sva tri izgledaju baš fino - svakog vikenda menadžment zgrade štednje radi isključuje dva od njih, kao "pokvarili se!". Kao treće, postoje u Torontu četvrti u kojima ne moraš čak ni da udješ u zgradu da bi osetio miris karija ili kojekakvog egzotičnog začinskog bilja (što je ovde statusni simbol - pandan kiselom kupusu u Srbiji). Dakle, lik koji nije uspeo 12 godina da se dokobelja do Beograda i živeo je u ovakvoj Kanadi kakva jeste, nešto se čudi kako Srbija izgleda - bljak koncept!
I onda se desi da se 15 minuta posle početka projekcije kopija koju smo gledali ili projektor pokvare (u Kanadi kakva jeste) i da niko ne nadje za shodno da publici Montrealskog Svetskog Filmskog Festivala u elitnom Cineplex bioskopu u centru Montreala kaže o čemu se radi i koliko će pauza da traje! Jel' to moglo da se desi u Beogradu? Naravno da jeste. I onda će neki od srpskih rediteljčića da mi ovakvom slikom crta razlike izmedju Srbijice mi i ostatka sveta!
Važna napomena: tada sam upotrebio veštine koje sam uglavnom teoretski obradjivao dok sam živeo u Beogradu a praktično usavršio u Torontu, te sam blagim nagoveštajem besa i razočaranosti (na pravom mestu, u pravo vreme i sa pravim argumentima) povrtio pare koje sam dao za kartu i izašao iz bioskopa.
Ovo nije kraj.
Juče sam išao da overim i Toronćanski Internacionalni Filmski Festival. Fetival traje 10 dana i jedan je od većih u svetkim okvirima. U gradu su Bredovi Pitovi, Penelope Kruz... Sinoć je u Paramaunt sinepleksu bila svetska premijera najnovijeg filma jednog od najvažnijih (!) evropskih reditelja (tako su ga najavili), Srbina Gorana Paskaljevića. Sala je bila puna ( ne prepuna) i film je pozdravljen kraćim aplauzom (ne ovacijama - bio sam tamo i video i čuo). Film se zove "Optimisti" i ustvari je u pitanju omnibus od 5 priča. Opet slika Srbije u poprilicno lošem i neveselom izdanju. Paskaljević je posle projekcije neubedljivo odgovarao na pitanja iz publike i još neubedljivije pokušao da bude duhovit. Opšti utisak: sa filma pod naslovom "Optimisti" izašao sam depresivniji nego što sam ušao.

Ostvljam ovo pismo bey pristojnog kraja, jerbo se tako i osećam - kao da nesto fali savršenom odmoru.

Prvi kanadski odmor

Kada sam radio u Strateškom marketingu jedno od zaduženja mi je bio i Omnibus. Omnibus je vrsta istraživanja koje je "izlazilo" na teren jednom do dva puta mesečno, a činilo ga je ustvari nekoliko manjih upitnika sa potpuno nepovezanim temama. Tako je jedan Omnibus mogao da ima sledeće sekcije: 1. Jano mnjenje, 2. Žvakaće gume, 3. Začine za kuvanje, 4. Higijenske uloške i 5. Pivo.

Teme za Omnibus Avgust 1 su:
1. Godišnji odmor
2. Marineland
3. Nijagarini vodopadi

Dakle,
Počeo je moj prvi kanadski godišnji odmor. Ovde se odmori ne računaju godinama i mesecima, nego nedeljama i danima. S obzirom na to, nije poražavajuće da kažem da imam odmor 2 nedelje i da ću ovog puta prvo iskoristiti jednu, a drugu verovatno negde u novembru, decembru. Plan je bio da krenem do Nju Jorka, al' nije lako dokobeljati se Amerike! S obzirom da još uvek nisam državljanin zemlje Kanade, treba da imam vizu, a da bi dobio vizu nije dovoljno samo da se pojaviš ispred američkog konzulata - treba da se on-line prijaviš i da sačekažš dobrih 10 i više nedelja dok te ne stave u raspored za deljenje tog papirčeta. Ne znajući to ranije, doveo sam se u situaciju da prvi kanadski odmor to i bude - odmor u Kanadi. Nije mi čak ni trebalo mnogo vremena da se odlučim šta i kuda...

Prva destinacija ( i druga tema ovog omnibusa) je bila Marineland. To je ustvari jedan obično-neobičan zabavni park. Nalazi se na predivnom proplanku nekih kilometar i po od Nijagarinih vodopada (oko 100 km od Toronta). Park ima dve celine: prvu čine kojekakve sprave za dizanje adrenalina, a drugu životinje za dizanje endorfina. I pravo da ti kazem, pojma nemam oko kog dela sam imao više impresija.
Ringišpil je bio najjednostavnija stvar koju smo probali, mada ni on nije bio skroz običan, pošto je u jednom momentu počeo da se krivi krov koji je držao ljuljaške... Probali smo da se vozimo u vikinškom brodu koji se ljulja na šinama, a onda počne da se okreće kao da je plavo more pobesnelo, a tebi se boja lica menja od zelene, preko crvene do bele... Onda smo seli u nekakve "čamčiće". Oni su grupisani (oko 6-7) njih oko jedne osovine, a osovina je sa još tri identične grupe pričvršćena stub visok 30-ak metara. Dignu te lagano nekih dva metra od zemlje, pa počnu da te okreću oko prve osovine, pa te onda malo nakrive, pa te onda okreću oko celog stuba, pa te podignu do vrha istog, pa se tu malo i zaustave, a kada ponovo krenu da te okreću na toj visini... Ili možda da ti kažem kako je bilo na roler-kosteru? Moj prvi roler-koster. Smestili su ga na planinu čiji ulaz su maskirali zmajevom glavom (Dragon Mountain). Ne mogu da se odlučim koji deo je bio "odvartniji" kada lagano ponireš, poskaćeš na mestima gde je pruga namerno iskrivljena, ogromnom brzinom ulećeš u krug i okrećeš se naglavačke ili potpuno mračni podzemni deo... A ni Sky-Screamer nije za podcenjivanje. Na protiv, reklamiraju ga kao najveću atrakciju. To je slobodno stojeća kula sa tri nogare, najveća na svetu (137 m). Posto je "samo" 137 m dugačak put, nema puno prostora za ubrzavanje, tako da te od podnožja do vrha katapultiraju brzinom od 110km na sat. Onda te zaustave na vrhu (pogled je neverovatan pošto se i sam visok Skrimer nalazi na vrhu brda), pa te stropoštaju do dna i onda malo još cimaju gore-dole. I da znaš, nije tako strašno kada ga doživljavaš (osim osećaja "ovo neće stati tamo gde bi trebalo, tjh. odoh ja u p.m.). A ja skoro da nisam ni otišao na Skrimer - toliko strašno mi je izgledao! Bilo je još par "takvih stvarčica', ali posle skrimera, nije bilo smisla obilaziti ih!
Posle toga posvetili smo se životinjama: kitovima ubicama (orkama), kitovima belugama (belima), delfinama, fokama, morskim kravama i morskim lavovima. Predivni su i zaista mogu da učine da ti se nivo hormona sreće popne gde god ti je to potrebno (pazi šta misliš!). Videli smo i raznu drugu zverad (medvede, ribe, jelenove), ali su morske ostavile najveći utisak.

Treći deo omnibusa pripada Nijagarinim vodopadima koji su, opšte je poznato, svetsku slavu postigli zahvaljujući tome što je srpska zajednica tamo podigla spomenik Srbinu Nikoli Tesli. Osim toga, nije loše posetiti Nijagarine vodopade (kako bi to lepo Grace iz "Vila i Grejs" rekla: "Twice!") zbog samih vodopada, pa jos kada se tamo pojavi duga, ili kada uključe reflektore noću...

A isplanirao sam da sutra idem u Montreal...

Nijagarini vodopadi

Kanada je lepa, velika i prilično zakonima uredjena zemlja. Postoji ovde gomila stvari koja samo čeka da bude promenjena po ugledu na Stari kontinent, al' dajte mi malo vremena. Sa druge strane postoje stvari koje nikako ne bi trebalo čačkati, pošto su prosto savršene. Jedna od tih stvari je ovdašnji sistem nacionalnih praznika. Ovde postoji 8 zvaničnih (i plaćenih) praznika, i vecina njih nije vezana za datum ( ne slavi se 15. april npr.), već su vezani za odredjeni ponedeljak u odredjenom mesecu (prvi ponedeljak pre 24 maja se slavi kao Victoria Day, drugi ponedeljak u oktobru je Thanksgiving…) Sve to uzrokuje i posleduje dugim vikendima kojima se Kanadjani mnogo raduju. Ukoliko radiš u dovoljno dobroj firmi, dugi vikend ti je produžen i na prethodni petak… Dugi vikendi se planiraju mesecima unapred, vreme se računa po njima, život teče od jednog do drugog, a u vreme dugih vikenda se dešava ono što nije svakodnevica. Mnogo ljudi odlazi van grada: idu u vikendice (svaki iole pristojniji Kanadjanin koji drži do sebe ima i kucu i vikendicu) ili na kampovanja. Oni koji ostaju u gradu posećuju različite ulične festivale i odlaze na obližnje Toronto ostrvo. Sve u svemu – tokom dugih vikenda Toronto (osim delova u kojima se dešavaju festivali) izgleda kao da je iznenada pogodjen kugom…

Svoj doprinos kugoliko izgledalom Torontu ovog dugog vikenda dadoh i sam.
Već dugo planiram izlet na Nijagaru. Nekako je blesavo da živiš u Torontu, a da nisi bio na Nijagarinim vodopadima. To je kao da živiš u Beogradu a nisi išao na Frušku Goru, ili… ( ko se to oseća prozvanim? ). Prošli pokušaj mi je propao zbog lošeg vremena. Ovoga puta sam bio spreman da idem ako treba peške, sam i pod upalom grla – samo da odem! Nisam morao da idem ni peške, ni sam, al' sam isao pod upalom. (Pa, kumo, jel' ti bar malo lakše?) I tako sam se ja pripremao mesecima da vidim to svetsko čudo od ogromnih i must-see vodopada, pa od preteranih isčekivanja umalo da budem razočaran onim što sam video.
I tako smo se Dejan, Nebojša, Maca (Dejanovi brat i snaja) i ja uputili ka vodopadima.

Nijagara (ovde je zovu "Najagra on d lejk") je naselje koje se nalazi na nesto više od 100 km od Toronta. Nalazi se na jugo-zapadnoj obali jezera Ontario. Ljudi koji su bili u Vrnjačkoj Banji kažu da je – ista! U neposrednoj blizini naselja se nalaze svetski čuveni vodopadi na kojima je rahmetli Srbin Nikola (u-Hrvatskoj-rodjen) Tesla napravio elektranu. Vodopadi nisu ni najveći, ni najlepši na svetu, ali ceo prostor izgleda božanstveno. Interesantno je da voda koja ovde "pada" ne teče nikakvom rekom, vec je u pitanju kanal izmedju dva Velika jezera. Sistem pet velikih jezera je najveći rezervoar slatke vode na svetu. Jezera su medju sobom povezana kanalima, tako do Mičigena možeš da dodješ brodom iz Bara. Najistočnije jezero je Ontario i ono leži 70 metara nadmorske visine niže od susednog Irija. Ukoliko bi pokušao da se probiješ iz Bara u Mičigen, morao bi da koristiš brodsku prevodnicu. U suprotnom pravcu možeš da se spustiš niz vodopade.
U predelu oko Nijagare granica izmedju Kanade i SAD se proteže duž "kanala", tako da je "Goran prvi put video Ameriku" bap 22. maja 2006. godine, negde oko 2 sata popodne.
Kada pričaš o vodopadima, koristiš plural zato što ih je dva. Mali vodopad se nalazi na američkoj strani i visok je svega 21-34 metra. Veći i širi vodopad je Kanadski Potkovicasti Vodopad. On je visok oko 50 metara. Kada ovako kažeš "50 metara" i ne zvuči bog zna kako impresivno (mada, zgrada od 25 spratova...). Nije mnogo jači utisak ni kada ih ugledaš iz daljine. Medjutim, kada im pridješ i shvatiš koja količina vode, kojom brzinom i sa kakvom snagom tu bez prestanka teče… nekako se osetipžš malim i nezaštićenim. Zvuk koji voda pravi je sam po sebi nešto posebno. Oko 168.000 kubnih metara vode svakog minuta se stropošta niz tu liticu i pravi oblak kapljica koji ide 100 metara u visinu! Postoji brodska služba koja pod nazivom "The Maid of the Mist" pluta po površini tek stropoštale vode, i ja je nisam overio ovoga puta, al' svakako moram. Takodje postoji opcija da se prošetaš "iza" kanadskih vodopada...

Obalski deo oko vodopada je predivno uredjen.- drveće, travnjaci, cveće, Skylon toranj sa vidikovcem i restoranima, nenapadno uredjen prostor sa suvenirima, muzej leptirova, Riplijev muzej "Beleve it or not", "zoo" sa tropskim pticama… A onda, u pozadini, VAŠAR. Nije baš pod šatrama, al' je pravi. (Izvini Zeljka, al' Šapčani su bedni amateri!) Za svakoga po nešto!

Nijagara je svakako mesto na koje treba otići ponovo. Obavezno ću ići da vidim Marineland sa akvarijumom sa kitovima ubicama, belim grbavim kitovima, delfinarijumom…. Ako uzmem američku vizu, možda i predjem u Ameriku – postoji most koji povezuje dve obale nešto nize od Malog Vodopada.

Vrući "Hooters" u hladnim zimskim danima

Ovde je napokon počela zima! Već tri dana je -12. A ima i snega. Mada,
zapadno od grada na nekih 30-ak km skoro da je iscvetalo drveće.
Iako je hladno, život nije zamro. Naprotiv, društveni život dokonih
Toronćana, probujao je na najinteresantnije načine.

Kada me pitaju o razlikama izmedju svakodnevnog života u TO i BG,
obično pričam o tome kako je ovde "sve" dostupnije nego u otadžbini.
Na prvom mestu hrana: sveže jagode i višnje iz Čilea, mango iz
Meksika, lubenice, mladi luk i paradajz ko zna odakle... I sve to u
svako doba godine i što je još važnije - u svako doba dana!
Ima i mnogo stvari iz zemlje Srbije koje možeš da pronadješ ovde.
Većinu njih kupujemo u "srpskim" prodavnicama, kod "Slovenca", u
bugarskim, poljskim, nemačkim radnjama. Desi se da na ponešto naletim
i u regularnim radnjama npr. Soko Štarkov "Cherry" ili Podravkina
"Vegeta"...
I tako, odem ja u srpsku radnju u Oakvillu da kupim ponešto što miriše
i ima ukus nostalgije i naletim na SREMSKU kobasicu. Kaže: "Prava,
prave je neki 'naši' iz Kičinera." Pitam je da li ima manje ljutu, a
ona će ponosno: "Naravno, imamo i ljutu i 'majld' "! Umrem od smeha na
to "mild", al' ona nije ni ukapirala šta je meni smešno. Eto, ovde
možeš da jedeš raznu originalnu srpsku hranu, napravljenu u obližnjem
Kičineru, pa čak i (ne genetski, nego samo po ukusu) modifikovanu
"Sremsku kobaju".

Kada sam došao u TO bio sam potpuno zbunjen jer nisam prepoznavao
ništa od brendova koji se prodaju u Evropi (Nestle, San Pelegrino,
Colgate, Gilette, Tide - i to je to). Većina firmi je razvila potpuno
posebne brendove za američko tržište. Npr: 'Cocolino' se ovde zove
'Snugel', 'Mr. Proper' je ovde 'Mr. Clean', 'Bang' je 'Bam'... Coca
Cola uopste ne pravi 'Fantu' u Kanadi (tako da pijemo uvoznu 'Fantu'
iz zemunske punionice). I da stvar bude još gora, i 'Bambi' prodaje
'Plazmu' koja se zove 'Lane'!
U 'srpskim' radnjama možeš da kupiš i "Eurokrem', 'Medeno srce' i 'Knjaz Miloš'.
Imaju tu i ćevapčiće! Zamrznute, samo ih baciš na tiganj ili na gril,
i budu k'o pravi. Skoro k'o pravi. Nema nigde ćevapčića rahmetli
"Cice"...

Ovde se umesto ćevapa specijalitetom smatraju pileća krilca. Pored
McDonaldsa, Swiss Chaletta, Burger Kinga, KFC, Wendy's-a i ko zna čega
drugog, iz SAD-a je u Kanadu stigao i "Hooters". Ovaj lanac je
prepoznatljiv po odličnim pilećim krilcima i batacima i grudima
konobarica. "Uniforma" im je tesna bela majcica i jos tesnije i
vrrrrrlo kratke vruce panatalonice. Ne znam ko je u Hootersu zadužen
za zaposljavanje, ali posao mu je veoma lak: uzme metar u šake i...
Što se krilaca tiče, nisu ništa manje dobra od konobarica. Prave ih
takodje u "mild" varijanti, "medium", "sa prelivom od meda i belog
luka" i "ljute". Pivo, pomfri, pohovani kolutići crnog luka...
Eto, morao sam da overim i to mesto. To je inače jedini "Hooters'
restoran u gradu pošto su ovde izuzetno moćni ljudi koji se bave
"ljudskim pravima" (žene, tela, duše...).

Posao, hrana, teretana, posao, hrana, teretana, posao, hrana, teretana, posao...
Pa, od nečega mora da se umre!