Montreali i festivali

Evo me ponovo u Torontu! I hvala Bogu da je tako, jer da sam ostao još koji dan u Montrealu ko znam koliko bi mi trebalo da se vratim u normalu – tek noćas sam se naspavao.
U Montreal smo otišli u sredu ujutro. Pre puta sam napravio mali internet-research tako da sam već tada znao šta mi je činiti kada se dokopam Kvebeka. Montreal je glavni grad provincije Kvebek i u njemu zivi oko 3,5 miliona ljudi. Nalazi se na ostrvu u reci St. Loren što mu daje na egzotičnosti. Kanadjani ga smatraju najevropskijim gradom u severnoj Americi. Dve centralne gradske ulice su St. Katrin i St. Deni – i one zaista izgledaju evropski, posebno St. Deni sa kafićima, kafanskim baštama i malim hotelima.
Kao i u ostatku Kvebeka, glavni jezik je francuski i svi natpisi, cenovnici, bioskopski repertoari… su na istom. Ponuda hrane je interesantna pošto je do pre 10-a godina Montreal važio za najmultikulturalniji grad u Kanadi (sada je to Toronto).
Pošto se nalazi oko 530 km severo-istočno od Toronta, jasno je da mu je klima znatno oštrija. To je verovatno i uzrok činjenici da je grad ispresecan podzemnim tunelima, kao "zarad pristupa metrou", a ustvari je mnogo prijatnije zimi hodati ispod zemlje! Imam ovde zlog prijatelja (zao skoro kao Dejan Vujovic ili kao ja) koji kaže da u Montrealu postoje dva godisnja doba: zima i jul. To baš i nije tačno, pošto smo mi imali predivno vreme iako je bio kraj avgusta, ali u svakoj šali ima i po malo istine.
Preko interneta sam našao informaciju o tzv. turističkoj propusnici koja pokriva trošskove javnog prevoza za tri dana i ulaznice u 32 muzeja i nekoliko bioskopa u gradu, tako da mi je prvi zadatak bio da se dokopam iste. Mission completed!
Zahvaljujući ovoj propusnici, nismo imali ni minut slobodnog vremena, a uz sve to uleteli su nam neplanirano i Montrealski Svetski Filmski Festival, Grand Prix Montreal trka, Festival gradske ulične kulture, Izložba o italijanskom dizajnu 20-og veka i Etno-festival o životu u Montrealu u 18. veku! A noću…
Ne mogu da pišem o svemu što sam video i doživeo tamo, ali evo nekoliko "natuknica".
Npr. Biodome.
U istočnom delu grada u neposrednoj blizini Olimpijskog stadiona se nalazi kupolasta gradjevina sa 4 sekcije. U svakoj sekciji je predstavljen po jedan eko-sistem sa svime sto ga čini: biljke, životinje i klimatske odlike. Prva sekcija koju sam video je ujedno ostavila i najjači utisak: ekosistem kišnih šuma. Kako ulaziš u "prostor" već sa vrata te "zapahne" vlaga i topao vazduh. A unutra... čudni leptirovi, još čudnije ptice, krokodili, kornjače, ribice, majmuni, pa palme, alge, lijane… I sve je to "slobodno" - nema kaveza (krokodili su u prostoru koji je niži za jedan nivo tako da su bezbedni od nasrtljivih posetilaca Biodoma). Neverovatno! Posle toga smo se obreli u "Arktik/Antarktik prostoru" sa sve snegom, ledom i pingvinima, pa "St. Loren regiji(Kanada)" i "Amerikama". Opasno dobro uradjen projekat (materijal i nova ploča)!
Jedan od simbola Montreala je Olimpijski stadion na kom se nalazi žičara sa vidikovcem. Nisam se penjao pošto sam prethodnih dana posećivao mnoga mesta s kojih se gleda sa visine – malo mi se smučilo…
Bukvalno preko puta (ulica je Sherbrooke) se nalazi botanička basta, ali to je posebna priča!
Posebno interesantno nam je bilo na Etno festivalu. Na trgu ispred arheološkog muzeja (nekoliko zaista interesantnih stvari bi se dalo kaz'ti o ovom muzeju) postavili su štandove prekrivene lanenim platnom, tako da iagledaju "autentičnije". Svaki štand je predstavljao po jedan zanat koji je oslikavao tipične detalje svakodnevnog života u 18-om veku na teritoriji Montreala. Nisu zaboravili ni indijanske vigvame i trgovce krznima. Tu su bili grnčari, kovači, prelje, seljaci, sapundžije, pekari, mundiri… I sve to nije bila tipična vašarska fešta: u jednom momentu iza naših ledja počela je nekakva dreka – klinac je "ukrao" lubenicu od jedne "prodavačice", ona se dere za njim a "mundiri" ga jure. U vreme kada smo odlazili sa trga mundiri su upravo "streljali" lopova.
Najviša tačka u gradu ( po kojoj je isti i dobio ime ) je Monte Royal – proplanak sa predivnim parkom i vidikovcem. Neponovljivo. U toj lepoti se nalazi i bolnički kompleks koji svojom arhitekturom (podseća na srednjevekovne dvorce u Evropi) nedvosmisleno budi čudne asocijacije o zatočenicima u kulama koji ludim naučnicima i doktorima služe za eksperimente. Svejedno, ceo kompleks izgleda potpuno božanstveno.
I tako ja kucajući ovo pisamce predjoh na drugu stranu "papira", što me podseti da bih mogao i da prekinem, pa eventualno nastavim neki drugi put…


I tako je to bilo u Montrealu. I nije to sve. Desilo se još po nešto interesantno, video sam još po nešto neobično, potvrdio po neku misao o životu u CA i životu u SCG, pardon S...
Sada, posle ovoliiiiko vremena, mogu da kažem da je najveći utisak na mene u Montrealu ostavila Botanička bašta. Ne toliko zbog biljaka, koliko zbog koncepta, veličine prostora, interesantnih detalja. Evo samo nekoliko primera.
Na samom ulazu se nalazi staklena (ogromna) bašta. U okviru bašte se mogu videti bezobrazno veliki broj varijeteta orhideja, barske biljke, kaktusi... Posebno mi je bio interesantan deo koji su nazvali "Hacijenda" - zaista izgleda kao hacijenda, a ceo utisak je postignut postavljanjem nekoliko stubova u datoj prostoriji, te krecenjem jednog zida u belo i postavljanjem laznih vrata i prozora farbanih jarkim bojama. Tu su naravno i kaktusi i druge bodljikave biljčice... Ma, prava hacijenda.
A kada se iskobeljaš iz staklene bašte, treba da prodješ kroz deo sa alpskim pejzažom i planinskim biljnim vrstama, pa da ideš u japanski vrt sa jezercima, pa kinesku baštu, pa indijanski krajolik... Posebno je interesantan deo sa bonsaima - imaju bonsai star 265 godina! I odlično izgleda za svoje godine!
Išli smo da vidimo i Biosferu. To je ogromna kugla od metala. Prvobitno je to bio američki paviljon na Expo-u 1973, a kada je krovna konstrukcija izgorela (!), odlučili su da kuglu zadrže kao jedan od simbola grada i da je u buduće, za svaki slučaj, ne pokrivaju.

I za kraj malo o festivalu i srpskom filmu. Baš u vreme kada sam bio u Montrealu tamo se dešavao i čuveni filmski festival. I tako ja odlučim da odem da pogledam srpski film: Oleg Novković i njegovo "Sutra ujutro". Odmah da kažem da mi se atmosfera filma prvih 15-ak minuta ni malo nije dopala. Boje su kao u nekom jesenjem izdanju "Kocka, kocka, kockice" - sto ce reci dizajn od pre 20-ak godina. Sledeća stvar koja mi se nije dopala je bila socijalni milje iz kog je potekao glavni lik. Jeste da gomila porodica u zemlji Srbiji živi tako, al' brate ima i drugačije Srbije. Ustvari bilo je pre godinu dana - možda se nešto promenilo, pa sada većina živi u mračnim sobama sa fejk slikama na zidovima i koristi plehane šerpe. Nešto mi nije prijalo da iz šarolikosti domovine mi gledam baš takvu mikroklimu. I ako uzmeš u obzir da se u Srbijici (kako bi rekla Bilja Srbljanovic) snimi 5-8 igranih filomva godišnje i da su verovatno svi "ozbiljni" ozbiljnost izgradili na "tužnoj nam sudbi"... E onda detalji priče. Dakle čovek se vraća u BG posle 12 godina boravka u Kanadi ne bi li se oženio, pa je posle 12 godina zastao ispred lifta koji je generacija pokojnog Josipa Broza i gleda ga tužno i s prezirom, pa se popne a komšinica u hodniku priprema kupus za kiseljenje, zatiče prijatelje i porodicu koji mu svi izgledaju tužno... Meni je sve to nekako smrdelo B92-ovski u najlošijoj varijanti. Hajdemo redom. Film sam gledao sa Dejanom koji je posle godinu dana proživljenih u Kanadi uspeo da se izorganizuje i dodje da vidi svoje u svojoj drzavici. I kako bi on rekao: "Nije mi bilo tužno, i nije mi se činilo da su oni nesrećni, i nije mi se činilo da je Srbija najgora na svetu!" Kao drugo, u zgradi u kojoj živim imamo tri lifta i bez obzira na to što sva tri izgledaju baš fino - svakog vikenda menadžment zgrade štednje radi isključuje dva od njih, kao "pokvarili se!". Kao treće, postoje u Torontu četvrti u kojima ne moraš čak ni da udješ u zgradu da bi osetio miris karija ili kojekakvog egzotičnog začinskog bilja (što je ovde statusni simbol - pandan kiselom kupusu u Srbiji). Dakle, lik koji nije uspeo 12 godina da se dokobelja do Beograda i živeo je u ovakvoj Kanadi kakva jeste, nešto se čudi kako Srbija izgleda - bljak koncept!
I onda se desi da se 15 minuta posle početka projekcije kopija koju smo gledali ili projektor pokvare (u Kanadi kakva jeste) i da niko ne nadje za shodno da publici Montrealskog Svetskog Filmskog Festivala u elitnom Cineplex bioskopu u centru Montreala kaže o čemu se radi i koliko će pauza da traje! Jel' to moglo da se desi u Beogradu? Naravno da jeste. I onda će neki od srpskih rediteljčića da mi ovakvom slikom crta razlike izmedju Srbijice mi i ostatka sveta!
Važna napomena: tada sam upotrebio veštine koje sam uglavnom teoretski obradjivao dok sam živeo u Beogradu a praktično usavršio u Torontu, te sam blagim nagoveštajem besa i razočaranosti (na pravom mestu, u pravo vreme i sa pravim argumentima) povrtio pare koje sam dao za kartu i izašao iz bioskopa.
Ovo nije kraj.
Juče sam išao da overim i Toronćanski Internacionalni Filmski Festival. Fetival traje 10 dana i jedan je od većih u svetkim okvirima. U gradu su Bredovi Pitovi, Penelope Kruz... Sinoć je u Paramaunt sinepleksu bila svetska premijera najnovijeg filma jednog od najvažnijih (!) evropskih reditelja (tako su ga najavili), Srbina Gorana Paskaljevića. Sala je bila puna ( ne prepuna) i film je pozdravljen kraćim aplauzom (ne ovacijama - bio sam tamo i video i čuo). Film se zove "Optimisti" i ustvari je u pitanju omnibus od 5 priča. Opet slika Srbije u poprilicno lošem i neveselom izdanju. Paskaljević je posle projekcije neubedljivo odgovarao na pitanja iz publike i još neubedljivije pokušao da bude duhovit. Opšti utisak: sa filma pod naslovom "Optimisti" izašao sam depresivniji nego što sam ušao.

Ostvljam ovo pismo bey pristojnog kraja, jerbo se tako i osećam - kao da nesto fali savršenom odmoru.