Moja Kanada

Sa toliko malo informacija o Kanadi koliko ih ima prosečni Evropljanin nije mi ni padalo na pamet da ću jednoga dana živeti u Kanadi. Kada sam bio klinac prve asocijacije kada se pomene ime te zemlje su bile sneg, led i surovi Indijanci. Ni u kasnijem dobu slika se nije značajnije izmenila, osim par detalja koje je dodao "Grizli Adams" (nekako sam Adamsa vezao za Kanadu, mada je on nekakav Amerikanac) – čudni osamljeni ljudi po planinama i grizliji. Negde sredinom 90-ih kada su se ljudi masovno iseljavali sa prostora bivše Jugoslavije, porodica moje tetke se iselila u Australiju a ja sam im pomagao da nešto od stvari koje su im pripadale sklone i sačuvaju, za "ko zna kada im mogu zatrebati". Od njih sam na čuvanje dobio putopis nekog Poljaka "Kanada miriše na smolu" i to mi je pomoglo da sliku o surovom severu Amerike učvrstim. I tako je to bilo do pre nekih 3-4 godine kada sam o Kanadi počeo da razmišljam kao o zemlji u kojoj zaista žive pravi i zaista normalni ljudi. Ipak, negde ispod te i takve slike moderne Kanade, i dalje je čučala predstava o beskrajno velikoj preriji prekrivenoj snegom po kojoj tu i tamo protrče Indijanci sa tomahavcima u rukama jureći jedni druge ili kojekakve opasne i/ili rogate zveri.
E onda sam se uselio u Kanadu i doživeo svoje prvo veliko razočarenje: prvo leto ovde je bilo dugo i toplo i protezalo se sve do sredine oktobra. Potom je usledilo i drugo: zima u Torontu je bila blaga i gotovo bez snega… Avaj! A Indijance (sada ih zovu Native People) sam video u muzeju – ustvari video sam jos neke ali su tako dobro prerušeni u džins i ostalu "civilnu" odeću, da nisam ni primetio da su to oni. Avaj, avaj!
Jedna od najčešćih teza u knjigama za "samopomoć" je da je teško oderći se "starih šablona", i pokazalo se da je to i u mom slučaju tačno – nesto mi se nije odustajalo od mog "šablona" o zemlji u kojoj trenutno živim. I tako, kada se ove snežne zime ukazala prilika da sa prijateljima krenem u pohode "mojoj" Kanadi, naravno da nisam odoleo.
Sneg je padao već nekoliko dana, a budući da je poprilično hladno, zadržao se i formirao sloj debeo nekih 4-5 cm. Taman kako treba. Hladno je, belo je, zima je. Moji prijatelji imaju auto (jel' to beše jedan od kriterijuma za izbor prijatelja?) i bili su dovoljno ljubazni da me pozovu da zajedno sa njima krenem u Kaledoniju koja je jedna od oblasti sa nekolicinom Indijanskih rezervata. Rezervat u koji smo krenuli se nalazi na nekih 2 sata vožnje od Toronta. Pripremili smo kafu, poneli sokove i jabuke – pravi izlet kad' mu vreme nije.
Još prošle godine sam čuo za Kaledoniju kada su tamošnji Native People organizovali proteste i blokirali puteve pošto se njihove teritorije sve više i više smanjuju za račun velikih korporacija. Naime, Native People, kao ugrožena vrsta, imaju specijalni status u Kanadi: ne plaćaju porez, teritorije koje im pripadaju(!) su neotudjive (na papiru)… Tako da sam ponešto znao o mestu u koje idem. Kada smo stigli, očekivanja su mi se prilično ispunila. To je bila Kanada kakvu sam znao kao klinac. Sneg je dominirao celim pejsažem. Velike i bele površine zemlje, veliko i od snega svetlo zimsko nebo… U kolima nismo imali radio tako da je utisak velikog prostora bio dodatno pojačan tišinom. Bilo je predvečerje pa nisam ni očekivao da vidim Indijance koji trče tamo-amo izmedju svojih šatora, ali sam bio zatečen činjenicom da čak i ovde u Rezervatu oni žive u pravim kućama a ne u vigvamima. Inače, ovo je teritorija Mohavka i Hjurona, ponosnih i hrabrih ratnika i lovaca koji svoj identitet danas štite "uvezenim" sredstvima kao što su zastave. Isti iskazuju i nesto tradicionalnijim metodama kao sto su Totemi. Ovoga puta sam video dva recentna sa predstavama indijanskih glava sa perjanicom, vukova, kornjača, belih lisica…
Moji prijatelji su ranije dolazili u Kaledoniju i znali su kako celo mesto izgleda te su bili odlični vodiči, ali su prevideli da je dan naše posete bio nedelja, te da ni po Manituovom zakonu nedeljom prodavnice ne rade. Ipak pronašli smo jednu prodavničicu suvenira i videli u njoj interesantne predmete. Trgovinska krznarska postaja je bila zatvorena, a kažu da je doživljaj videti i to. I tako smo posle kraćeg vremena provedenog u Kaledoniji i videvši svega nekoliko primeraka ljubaznog lokalnog življa krenuli u toplinu Toronta.
Razočaran? Ni malo. Video sam uživo da je moja slika o Kanadi delimično tača, a svi znaju kako je dobar osećaj kada dobiješ potvrdu da si bio u pravu. Kanada jeste velika zemlja u kojoj ima snega i ima Indijanaca, ma kako da ih politički korektno zovu.