Klopka

Eufemizam je reći da bih se "teško ponovo odlučio" da pogledam srpski film na nekom od kanadskih festivala. Mislim, na srpskom se to kaže "nikada više, bre!". Ipak, nevolja me naterala.
Redovna mušterija u kafeteriji u kojoj radim je i postarija gospodja (čak joj ni ime ne znam te se u vezi s tim ne osećam prijatno) koja svakog dana kupi po jednu malu (200 ml) papirnu čašu srednje pržene kafe. Gospodja je pre penzionisanja radila kao klasični filolog, te je potpuno jasno što su joj i maniri klasični, staroevropski. Rodjena je Kanadjanka i veoma poštuje moj interes za njenu otadžbinu. Ni njen iteres za moju nije manji. I tako je ona, budući da poseduje "pass" za sve filmove koji se daju na festivalu, odlučila da bi bilo veoma lepo da meni da kartu za jedini srpski film koji se ove godine prikazuje na istom. Pošto sam konsultovao neke od uvaženih mi prijatelja iz daleke Srbije, odlučio sam da rizikujem i pogledam "Klopku" ili "The Trap".
Drugo prikazivanje filma. Sala ne mala i prepuna.
On (Glogovac) je arhitekta, muž i otac u srednjestaleškoj, intelektualskoj beogradskoj porodici. Vrsta muškarca koji ne ume da popravi kola i napravi ekstra novac za svoju porodicu, a to mu ni ne treba u pristojnom životu koji vodi. Sve do momenta kada mu lekar saopštava da je za operaciju njegovog sina potrebno neverovatnih 26000 eura. E, tada on otkriva šta je sve sposoban da uradi i kako se pomeraju granice mogućeg i nemogućeg. I onda su tu ubistva, onostrani svet u kom žive srpski "poslovni ljudi", krize u braku, ljubav, laž - ma, pravi srpski triler! I drama, i etički problemi, i...
Film me je potpuno pomerio. Prvog dana nisam bio siguran da je emocija koju imam u vezi sa "Klopkom" (Kovačevićka u "Plejboju"...) autentična. Mislio sam da sam možda snizio očekivanja, pa mi je stoga film ostavio jači utisak nego što bi trebalo. Posle dva dana "odležavanja" u mojoj glavi, čini se da me je ipak "drmnuo". Da se razumemo, Golubović nije koristio nikakav poseban "filmski jezik", niti će ga "filmska sredstva" kojima se služio učiniti velikanom svetske filmske umetnosti. Prosto, priča je više nego ubedljiva i uz odlične Glogovce i Ninkovićke - ne samo da dotiče gledaoce, nego ih obara sa bioskopskih stolica. Nakon projekcije filma reditelj je odgovarao na pitanja gledalaca. Bio je nepretenciozan, pristojan, ne-lažno-duhovit (nekako ga stalno poredim sa Paskaljevićem na prošlogodišnjem toronćanskom festivalu)... Neko mi je rekao da postoje holivudske kuće koje se bore za autorska prava da snime isti film sa tamošnjim zvezdama. To će imati smisla za svetsku bioskopsku publiku, jer tada verovatno neće biti glupavih kulutroloških nedoumica tipa "da li je mladić koji je ubio arhitektu neonacista?". Ipak, utisak je da se Torontu svideo "The Trap". I meni je. Čoveče, ove godine sam video dva srpska filma koji su mi se svideli (prvi je bio "7 i po")!!!