Drugi put!

Da odmah nešto razjasnimo: nema razloga da se mrzimo! To što sam u jednoj godini dva puta išao na Kubu, ne znači to što misliš. Nisam ja obesan i nisu svi u Kanadi bogataši. Većina Kanadjana koji imaju mnogo više para nego ja nisu išli ni na kakav put godinama, a kamoli na dva puta u jednoj godini. Moguće da zbog toga i imaju više para. Ili nemaju vremena. Ili im takva vrsta aktivnosti ne pričinjava zadovoljstvo. Prosto, saznao sam za turistički paket koji je cenom bio neodbijljiv (kakva reč, a?), proverio sve u obližnjoj putničkoj agenciji, uplatio, otišao, super se proveo i sada se smrzavam na minus nešto u Torontu. A propustio sam i ovogodišnju Deda Mrazovu paradu. Eto, jel' ti sad bar malo lakše?

I šta reći? Kuba k'o Kuba. Nije se mnogo promenila za ovih tri i po meseca. Istina, nismo išli u isto mesto, ali je to i dalje bila ona stara, ista Kuba.

Ovoga puta smo se uputili u jednu od centralnih kubanskih provincija, Camaguey (čitaj: Kamahej). S obzirom da je celo ostrvo poprilično usko, i ova provincija dodiruje i obale Atlantika i obale Karipskih mora. Mi smo i[li na severnu obalu u oblast Santa Lucia. Sve i da smo hteli da idemo na jug, ne bi nas pustili: samo tri dana pred naš put uragan Paloma je opuštosio oblast oko Santa Kruza. Nakon iskustva sa uraganom Ajkom nesrećnim Kubancima je samo trebalo da im neko pročačka po istoriji i krene da maše činjenicom da je na isti dan za koji je prognoziran dolazak Palome na ostrvo ( 9. novembar) pre 76 godina bezimeni uragan ubio preko 3000 ljudi. Zbog svega toga je olakšanje bilo veće jednom kada je Paloma završila svoj put preko Kube. Iako je šteta bila velika, posle Ajka, Paloma im je došla kao majka Tereza - za Kubance su, čini se, uragani samo sastavni deo ionako teškog života. Za turiste, uragani su pojava koja je namenjena ugrožavanju dobrog provoda na Karibima. Tako su neki hoteli na severu Kamaheja bili zatvoreni u vreme našeg boravka, a sobe sa "ocean view" u mom hotelu nisu imale struju, avaj. Povodeći se po onoj "ako od života dobijes limun, kupi tekilu i zovi i mene", kubanski turistički radnici su iskoristili ovu priliku da bi sa ono malo novca koji dobiju od države uradili neke manje i veće popravke, prefarbali zgrade...

Hotel "Caracol" ("Školjka") je hotel ozvezdan sa tri zvezdice, i mislim da je onaj koji im je dodelio iste uradio to sa dosta iskustva i znanja. Lep restoran, upravo okrečene zgrade :-) , pristojan bazen i nekoliko barova od kojih je jedan bazenski... Apartmani su odlično održavani sa klimom, frižiderom, LG televizorima, salonom i terasom. Hotel se nalazi u regiji koja je strogo turistička, uz još tri slična. Plaža Santa Lucija je smeštena na poluostrvu, tako da sa svih strana istog ustvari imaš i nekakvu vodu. Ono što odvaja ovo mesto od ostalih turističkih lokacija na Kubi je blizina najvećeg koralnog grebena na zapadnoj hemisferi (postoji samo jedna veći u svetu, ali se on nalazi u blizini Australije). Taj koralni greben se proteže od Holguina na jugu do Varadera (istočne, ne turističke strane). Kod Santa Lucije koralni greben je udaljen samo 2 kilometra od obale, i to je zaista nešto specijalno.

Ovoga puta nismo dozvolili da nam bilo kakav uticaj kulture pokvari letovanje: odlučili smo se za čist plezir! Mislim, nismo se bavili "ozbiljnom" kulturom - ali kada si na Kubi, muzika i ples su svuda oko tebe. I kada to kažem evo na sta mislim:

Napravili smo samo jedan izuzetak od potpunog posvećivanja Suncu i slanoj vodi, i to je bilo u cilju iskorištavanja jednog od dva oblačna dana. Naime, još na krstarenju katamaranom smo bili upozoreni na lepotu Coco Beach, te smo morali u istu da se i lično uverimo. U blizini Coco Beach-a se nalazi i malo naselje, pa smo hteli i to da vidimo (nemoj neko da pogrešno razume: ne kulture, nego opšte obavestenosti radi!). Budući da se naselje nalazi na samoj obali, porilično je u lošem stanju zbog zuluma uragana. Nije više ni važno kako se koji od tih uragana zvao, važno je da stanovnici sela ne bi uspeli da se oproave od prethodnog, a već bi ih savatao sledeći, i tako redom. Budući da u celoj državi nema napredka, ni oni se ne nadaju Bog-zna-čemu.

U moru manje ili više razvaljenih kućica, možeš da primetiš po neku koja je sredjena, a ispred takve redovno možeš da vidiš i konjsku kočiju - kao kakav simbol napretka na Kubi :-( . Naime, pored malobrojnih putničkih automobila, autobusa i taxi vozila, konjske kočije su česta pojava na putevima Kube - prevoze turiste. Tursti vole kočije jer su nekako starovremenske, a sa druge strane ne zagadjuju atmosferu. Takodje je politički korektnije dati neke pare kočijašu koji će istima na'raniti i konja i svoju familiju. Onako bi parice otišle nekom dalekom debelom arapskom šeiku za kog ni Brena nije htela da se uda. Sa druge strane, ako im daš keš, ne moraju sve da prijave državi! I tako imaš gomilu osakaćenih baraka-kuća, po neku sredjenu kućiću i D I S KO T E K U! Za sigurno diskoteka nije izgradjena za turiste, zato što oni dolaze u Coco Beach Village da bi videli bedu, a ne da bi igrali okruženi istom. Diskoteka je napravljena da bi lokalni siromašni Kubanci uživali u muzici i plesu. A uživaju svi, i deca i matori. I igraju Salsu "kao da su rodjeni tamo"!

Što se tiče same plaže, izgleda bašs lepo, ali pošto je bilo oblačno nismo se kupali. Bilo je to lepo iskorišteno popodne.

Plaža u samom hotelskom komplesku je bila divna. Budući da je ceo priobalni pojas "zaštićen" pominjanim koralnim grebenom, praktično imas utisak da se kupas u velikom slanom jezeru. Ispred "mog" hotela greben je bio udaljen oko 2 km od obale, a na nekim mestima je bio i znatno bliži. Poenta je u tome da se talasi sa otvorenog okeana ustvari razbijaju o korale i celo "jezero" ostaje mirno! Čak i kada se pojave talasi nisu veliki kao oni u Varaderu i uživanje je bilo plivati. Dubina vode u celom "jezeru" je oko 2 m, voda je kristalno bistra a od živog sveta možeš da naidješ na različite školjke, morske zvezde, nešto morske trave i mnogo sitne ribe. I sve je to veoma interesantno pre nego što vidiš kako ustvari izgleda bogat okeanski svet!


Varadero je metropola ukoliko ga uporediš sa Santa Lucijom. Ipak, mnogo smo se više zabavljali u ovom zaseoku, nego na "najlepšoj plaži na svetu".
Pa, da krenem od same plaže.

Kada smo stigli u Varadero, tropska oluja Fej je bila još "u vazduhu", talasi su bili u moru, a mi smo ostali na pesku. Ne baš bukvalno, ali osim ograničenog u talasima plivanja nismo imali neku ekstra morsku zabavu. Katamarani su bili blokirani prvo talasima, a potom previše mirnim morem. Bar su nam tako rekli baywatches iz Varadera. U tom momentu, ni plivanje nam nije bilo loše, cak smo i uživali.

E, onda smo došli u Santa Luciju, i shvatili šta smo sve propustali u Varaderu, prestonici turizma zemlje Kube. Već prvog dana smo uzjahali katamarane (dva puta), ronili, plivali... Katamaran je super spravica, nešto izmedju splava i brodića. Nema korito kao brod, a za razliku od splava, platforma na kojoj plutaš ne leži na vodi nego je podignuta na dva čamcolika trupla. Ima visoka dva jedra od kojih je prednje usko i služi uglavnom za davanje pravca. Postoji nekoliko standardnih veličina u kojima ih prave. Ovaj plažni standard je namenjen za "pilota' i 3-4 "putnika". Budući da smo u ovoj eriji, tura katamaranom je podrazumevala odlazak do koralnog grebena, i to je zaista bio spektakl. Talasi koji dolaze sa optvorenog mora se razbijaju o koralni greben i prave beličastu penu, a ti, ležeći na katamaranu rzmišljaš o kakvoj vodenoj snazi se tu ustvari radi. Podvodni svet je mnogo interesantniji tu u blizini korala, nego uz obalu. Zato smo i korstili priliku kada katamaran stane da se spustimo u vodu i gnjurimo okolo. Tu sam uhvatio i svoju prvu karipsku morsku zvezdu, tu smo našli neke zaista lepe školjke... Imajući varadersko iskustvo gde čuvari plaže ne dozvoljavaju katamarenje ni pri kakvom vetru, nismo se nadali da ćemo imati priliku da osedlamo vetrovito more, ali... TO JE BIO DOŽIVLJAJ! More je bilo nemirno, vetar je bio prohladan, a voda prijatne temperature i ne baš prijatnog ukusa - vetar je nanosio talase na "palubu" katamarana koji se ljuljao, mi smo zatvarali oči i usta, smejali se i isčekivali hoćemo li na kraju završiti u moru ili se onako mokri ipak dokopati obale. Ponovio bih sve to.

A probali smo i veliki katamaran, za 35-45 ljudi. Opet nam je bilo veoma zabavno. Sve. Uključujući odlazak na katamaran. Pošto ima dubok jaz, katamaran nije mogao da dodje do obale, nego su nas brodićem prebacivali do njega. Mesto na kom je bila pozana stanica za brodić je bilo omedjeno sa dve palme - što je bilo kao tropska varijanta reklamnih panoa na autobuskim stajalištima.
Katamaran nas je poveo na turu ka Plaži Bonita i ka koralnom grebemnu na ronjenje, URAAA! Plovili smo nekih pola sta uživajući u muzici i u cenu uključenim bezalkoholnim i alkoholnim pićima. Usput smo stali u tzv. koloniji morskih zvezda da oni koji još nisu imali priliku vide po neku. Tu smo saznali da su zvezde hermafroditi i da mogu da imaju 4, 5 ili 6 krakova. Potom smo prošli pored Coco Beach, o kojoj već sve znaš, te do zaliva u kom se svake godine sakupljaju ružičasti flamingosi na gneždenje. Da smo došli dve nedelje kasnije mogli smo da ih zateknemo tamo, ovako smo bili osudjeni na tri primerka u jednom od hotela.
Katamaran nas je tada povezao na pusto ostrvo Sabinas.
Neposredno ispred lagune u kojoj se flamingosi gnezde nalazi se Cayo Sabinas. Niko ne živi na ostrvu, te ga zato predstavljam kao pusto. Ipak, nije potpuno pusto... Pored vetrovima polomljenih palmi, na ostrvu obitavaju jedan prasac, jedan mačor, dve koze i dva psa! Budući da je ostrvo ustvari turistička atrakcija, ova ekipica nije sama po ceo dan. Svakog dana, osim onih olujnih, katamaran im svrati bar dva puta. Prvi put da istovari kuvara i pomoćnike mu, a drugi put da donese gomilu gladnih turista.
Tako smo i mi svratili na ostrvo da istovarimo našeg kuvara i potom se uputili na ronjenje.
Katamaran nas je poneo ka koralnom grebenu. Svi smo dobili maske i disaljke, stepenice su se spustile i mi smo se obreli u moru...
UUUUAU!
Prvo: voda je kristalno bistra, sve do dubine od preko dva metra skoro da možeš da vidis dno sa palube.
Drugo: zagnjuriš i vidiš gomilu korala. Ja sam očekivao više različitih boja medju koralima, ali je većina bila kaki. Različiti oblici, različite formacije, a kada ih dodirneš, shvatiš da su isti kao i oni što smo ih pre trista godina donosili iz Makarske!
Treće: stotine riba i ribica za tih pola sata je prošlo ispred mojih očiju. Plave sa žutim poprečnim linijama i crnim obrubom, srebrne štukolike, male braon, jata zlatastih, velike duguljaste srebrne, ljubičaste... Video sam i jednu crvenu. Nisam video list ribu, ali su je videli neki drugi!
Četvrto: Turistički vodič je išao sa nama čak i u vodu, moguće baš zbog toga što je ovaj kraj poznat po turističkoj atrakciji hranjenja ajkula. Nismo očekivali da ćemo biti u prilici da sretnemo neku jer je tura s ajkulama bila posebna ekskurzija koja se posebno plaćala. Ipak, u neko doba, nas vodič je zaronio i pročačkao jednu od šupljina u koralima, i iz iste je izletela mačka-ajkula od svojih 80-90 cm. Oni koji su bili u blizini vodiča, mogli su i da je vide (Dejan), ali je ova ajkula plašljive prirode i odmah je pobegla ne čekajući i mene da je vidim. Dakle, propustio sam priliku da uživo vidim slobodnu ajkulu, ali svakako mogu da kažem da sam plivao sa jednom. Naravno, ove ajkule nisu opasne po ljude: uglavnom se hrane jastozima, školjkama i zvezdama.
AH!

A onda smo se vratili na naše pusto ostrvo gde nas je čekala Cuba Libre za dobrodošlicu, te pravi tropski sea food ručak. Ne znam koja vrsta ribe je služena, al' što je bila ukusnaaaaa! I morski rižoto je bio super i salate i povrće i grilovana prprika i.... Onda smo imali sat i nešto da odmorimo i prošetamo ostrvom, te nas je katamaran vratio doma.
Bio je to dogadjaj za ne zaboravljanje.

More, sunce, pesak, klopa, piće, klopa, piće, more, piće... Težak je život prosečnog turiste. Hvala bogu, svaki dan ima i noć, a onda bar nema sunca. I tako iz dana u dan. Da budem do kraja precizan i jasan, ni noći nisu odmor i bezbriga. Opet piće i klopa, a onda te još teraju i da djuskaš. Avaj!

Ukoliko si obični turista, hotel je tebe radi angažovao igrače i igračice, te se od tebe i očekuje da participiraš u večernjem programu. Ako si namćor, kao što sam ja, entertainment team jako brzo shvati da ti po default-u ne plešeš po pozornicama, te te u principu i izbegavaju. Onda ti sediš za svojim stolom, pijes kafiću (odličnu kubansku), pijuckas Cuba Libre, Pinacoladu ili Havana Espcial i kao "fotografišeš" šta se dešava oko tebe. A onda, "kada se svetla pozornice ugase", doćeraš se i podješ do neke on obližnjih diskoteka.

Mi smo posećivali jednu zatvorenu i obišli jednu otvorenu. Zatvorena je bila u skolpu jednog od okolnih hotela, i nema šta da se prigovori prostoru. Druga je pak kubanskija: pored jednog kioska iz kog se prodaje piće je glasno ozvučenje, a djuska se baš tu, ispred istog - i to je to. Toliko o objektima. Druga jedna stvar mi je bila impresivnija. Kada pišem o impresijama sa Kube, veoma često imam podeljena osećanja. I sada dok pšem o diskotekama u kojima se ljudi vesele i djuskaju, u podsvesti imam pitanje o tome kakve ustvari dnevne živote vode ti veseli i razigrani ljudi koje smo sretali tamo. Koliko malo imaju, šta im sve ustvari treba... I ne moraš da budeš mudrac da bi shvatio da djuskanje u diskoteci sa stranim turistima jednom sloju stanovništva nije razbibriga već posao. Ponekada je unosan, ponekada čisto isprobavanje terena. Naime, ukoliko neka od posrnulih Kastrovih omladinki pokuša da ti da časove salse ne bi trebalo da se iznenadiš. Druga je stvar ako njih 4-5 pokušava da ti proda te iste časove "salse" u roku od 10 minuta, onda već počinješ da se pitaš da li si ti stvarno toliko netalentovan igrač, ili je nešto drugo u pitanju.

Još kada smo prvi put išli na Kubu prijatelji su nas upozorili da se radi o izuzetno siromašnoj zemlji i da bi bilo dobro da ponesemo nešto od garderobe što bi smo ostavljali tamo umesto bakšiša - čak i ako imaju novac, nemaju šta da kupe istim. Meni lično je tada bio problem da nekome i ponudim nešto od garderobe, tako da sam se na tu varijantu odlučivao samo ako uspostavim dobar kontakt sa nekim. Sa ženom koja nam je sredjivala sobu u Varaderu je to bilo najlakše: pre nego što izadjem iz sobe, ostavim joj neki šampon, losion za telo ili sapun i to je to. I kao što je meni bilo lako da joj ostavim nešto, tako je i ostalima. Problem je što ljudi koji nemaju kontakta sa turistima, nemaju ni opciju da nešto dobiju. Sve to smo naucili na našem prvom odlasku na ostrvo, te smo se za drugi bolje pripremili.
Ovoga puta smo poneli više majica, čak i neke patike, dosta hemije i uglavnom to podelili ili "nevidljivim" ljudima u hotelu (kuvarima koje obično ne vidiš, gradjevincima i ostalim renovatorima hotela, momcima koji su nas vozili na katamaranu) ili ljudima koji žive van turističkih resorta. Tako smo, na primer, nešto stvari podelili kada smo išli na naš izlet u Coco Beach. Važna stvar po meni je da ja te ljude verovatno više nikada neću videti u životu, i da oni ne moraju da mi pokazuju nikakvu zahvalnost. Ipak, mnogo je dobar osećaj kada nekome staviš osmeh na lice. Baš.

I tako smo mi pored izobilja po hotelima videli i bedu oko hotela. Nismo išli na Kubu da bi smo tamo menjali sistem, ali smo bar na minut ili dva promenili na bolje raspoloženje nekolicine ljudi sa kojima smo došli u kontakt. Ako budemo išli ponovo, nosićemo još više stvari koje ćemo na kraju ostaviti tamo. A predpostavljam da ćemo odande ponovo doneti mnogo lepih fotografija i sećanja, a i po koju flašu Havana Club Ruma.