Сазревање, толеранција и Карибана

Не знам како је дошло до овога, али бих готово са сигурношћу могао да кажем да почињем да сазревам, можда чак и старим. Е сада, како сам то закључио? Па, дуг је процес у питању, али навешћу неколико детаља који би и наивнијег од мене навели на слична размишљања.
Већ неких гоидну или две посматрам себе са довољне дистанце да бих могао да устврдим да сам све мање и мање толерантан. Посебно ми уздигне адреналин свеприсутно не коришћење мозга и у први план истурен недостатак основног васпитања. Нисам баш сигуран да ли ме више нервира обична глупост или обично зевање без шаке на устима, али то није ни важно. Важно је да ме таква врста постојања у мом окружењу често помери из основа. Пожалих се пријатељима у вези са свим горе наведеним и они ми рекоше да све то иде "с годинама". Ја сам то себи превео као "сазревам, можда чак и старим".
Онда, не само да сам спознао да сам све мање и мање толерантан, него сам почео и да се питам шта ми је чинити у вези са тим! Дакле, ја знам да ме таква врста понашања нервира, али још увек не знам како да се не узбуђујем око истог. Саму чињеницу да се питам, моји пријатељи виде као знак сазревања, те сам то и ја тако прихватио. Није да имам било какву корист од тог "сазревања", али се надам да ће се показати да су они (моји пријатељи) били у праву и да ћу бар да сазрем ако већ не научих како да будем толерантнији.
И није све у толеранцији. Човек годинама и сазревањем стиче различита искуства и онда га је у одређеном моменту тешко чак и изненадити и импресионирати. Ето то се и мени дешава!
Ево једног примера:
Пре скоро четири године сам дошао у Торонто, баш неколико дана након завршене Карибане. Било ми је драго што сам напокон дошао до Торонта и Канаде, али ми је баш било жао што сам пропустио Карибану. А та Карибана, то је највећи улични фестивал у Северној Америци посвећен музици и култури првобитно људи са Кариба, а потом и свих Црнаца. Раније се радило само о паради сличној оној у Рију за време Карневала, а сада је у питању светковина која траје 10-ак дана и подразумева изложбе у галеријама, добротворне вечере и гомилу концерата. У време Карибане у Торонто дође око 2 милиона Црне Браће из свих Америка, град је препун лепих људи и гласне музике, и цео јавни живот истог је подређен баш том догађају. У време викенда када пада Карибана улице су претрпане људима, а чини се да су половина те масе припадници Полиције: у толикој гомили људи увек се нађе и по неки "несташко", и неретко се у време фестивала деси и по које убиство.
Ипак све то пада у заборав када се дође до Параде. Парада је, као што већ рекох, права карневалска. Учесници параде су маскирани и костимирани, весели, разиграни... Са "зборног места" излазе пред "судије", а потом и на улицу, где их дочекује раздрагана гомила радознлаца. Обично су учесници параде организовани у групе око једне велике "маске", поред њих је и по правилу и огроман камион са озвучењем и музиком, а неретко је у групи и по неколико мањих "маски". Гледао сам недавно прилог на ТВ-у о прављењу маски из ког сам ссазнао да се радионице за прављење истих отварају и 3-4 месеца пред почетак фестивала. На маске се утроше гомиле новца и времена, предивних шљаштећих материјала и ентузијазма. И нису у питању само маске: сви учесници једне групе имају и исте костиме! Музика трешти, "парадери" шетају и играју а промотери којекаквих компанија деле гледаоцима бесплатне узорке... Рај на Земљи. И заиста ми је било супер на мојој првој Карибана паради 2006-е! И било ми је лепо и следећих година. Направио бих стотине фотографија, ђускао, пробао карипске специјалитете...
Међутим, као што још на почетку овог писанија рекох, чини ми се да сам у међувремену сазрео или далеко-било-остарио: изгледа да ми у овој фази живота треба мало више од још једне обичне параде да бих се нашао одушевљеним и усхићеним.
Такође је могуће да у целој мојој причи нема ничега узвишеног и племенитог као што је "сазревање" већ да се ради само о презасићености бурним животом метрополе.
Ако поживимо довољно дуго сазнаћемо и шта је по среди.