WOO

Septembar u Torontu se i dalje smatra letom, te se i život u gradu tako organizuje. Ulični festivali, odlasci na ostrvo, poneki lendskejping poslić ... Ipak, glavni septembarski događaj u gradu je TIFF. Toronćanski Internacionalni Filmski Festival se baš kao i svaki veliki filmski festival odvija na gomili lokacija širom grada. Tržni centar u kome radim je bio jedan od tačaka oslonca TIFF-a. Godinama unazad u prizemlju Centra (koji se smatra jednom od skupljih lokacija u gradu) se nalazio bilet servis Festivala, a na prvom spratu se nalazi cinepleks sa nekih 10-ak manjih i većih sla. Ove godine biletarnica je (zbog sveopšte avaj krize) premeštena u šator (!) ispred Gradske kuće, što je vlasnici kafane u kojoj radim, bio još jedan izgovor da frazu "Oh, My God!" koristi čak i češće nego što je to radila ranije - predpostavljala je da će posao da joj se ugasi. Koliko je Festival važan u životu naše kafane? Mlooogo! Dnevni promet tih dana nam je dvostruk ili čak trostruk u odnosu na regularne dane.

Budući da su se i ove godine sve projekcije za ljude iz filmske industrije dešavale baš u našem Centru (Manulife Center), kafana nam je poslovala odlično. I do sada smo svake godine posle Festivala odlazili na nekakvu večeru ili pravili žurke, pa nije bilo razloga da menjamo tradiciju. E, tako se desilo da idemo u taj novi restoran.

U mom timu su tri Afganistanke, troje Kineza, jedna Peruanka, jednka Japanka i dvojica Kanađana (jedan Natural Born i ja). Jasna je računica: Azijati su opet brojčano više nego nadmoćniji. Drugi odlučujući faktor u izboru okupljališta je lokacija istog. Pošto radimo u centru grada, nekako smo "centralno orijentisani", te smo i za mesto okupljanja izabrali restoran primerene geografske širine i dužine.
Baš na onom trgu gde je Bregović onomad održao koncert otvoren je i novi tržni centar, a u tržnom centru je pre dva meseca otvoren i novi "Woo!" restoran. I to je bio naš izbor. Mesto je lepo stilizovano, enterijer je ufarban u nekakve ljubičaste tonove sa crnim i srebrnkastim detaljima, "osoblje" zapadnjački odeveno...

Ima u Torontu nekoliko tih restorana, lanaca restorana sa azijskom hranom. Neke od njih volim manje, neke više. E, ovaj najnoviji mi se baš mnogo svideo. Ustvari, svideo mi se koncept da umesto nacionalnih azijskih kuhinja, na jednom mesto možeš da nađeš svašta nešto iz raznih kuhinja. I, ilustracije radi, evo liste šta sam sve JEO (ne šta je bilo ponuđeno za jesti):

- suši razni: unagi (neka vrsta ribe, valjda), presni losos sa rižom, račići sa rižom, nekakvo lišće sa rižom, vijetnamski suđi sa jajetom, losos sa limunovom travom i nekakvim majonezastim sosom...
do sada sam jeo suši ili sa sojinim sosom ili sa vasaga sosom, a ovoga puta su mi moji azijski prijatelji ukazali da bi sojin sos mogao da se pomeša sa vasagijem - ljudi, što je to dobroooooo
a ni kiseli đumbir nije loš - naprotiv

- ljuta i kisela čorba - odličnog ukusa i još boljeg uticaja na moju jetru i na moj čir

- piletina sa mango-sosom

- svinjetina sa narandžom

- rolnice s povrćem i sosom od šljiva

- samose - indijsko prženo pecivo veličine dva zalogaja, sa malo karija i dosta kojekakavih biljaka

- đavolja jaja - polovine jaja filovane nečim zelenim...

- krompir tempura

- vijetnamsko povrće

- gomboce od rakova

- voće razno - lubenice, dinje, jagode

- cheesecake

- sladoled od đumbira - prvi put probao i umro od sreće: odličan

Ako sam nešto zaboravio, nije namerno. Problem je u tome što je tamo bilo još tri puta više jela za jesti al' nije bilo više mesta u mom stomaku. Milsim, nisam više siguran šta sam samo želeo da probam, a šta sam i probao :-)

Dakle, vratiti se moram!