Sjedinjene Meksičke Države

Ovih dana se intenzivno spremamo za novi put, te se setih da ni prethodni nisam ovekovečio u ovim mojim pisanijima. A počelo je već i da se zaboravlja....

Kraj oktobra 2009. mi je bio baš načičkan obavezama. Posao kao i obično, odlučili smo da zamenimo postojeći sistem za grejanje novim, planirali smo i prelazak s regularnog na protočni bojler, a i moj rođendan se približavao. Ove "regularne" stvari se rešavaju bez neke posebne vremenske presije, ali rođiš... Prošle godine (2008.) smo za moj rođendan išli na Kubu, pa se nekako ideja o putovanju nametnula kao posledica ne razmišljanja - čista inercija. Budući da je Kuba za Kanađane nekako uvek najpristupačnije rešenje za morski odmor, o drugim destinacijama nismo ni dumali. Mi ne, ali naša turistička agentica... I tako se Dejan i ja pokupimo, odemo do agencije da uplatimo put na Kubu, te se vratimo kući s kartama i hotelskim rezervacijama za Meksiko. Logično.
Budući da je meksička sezona poljuljna pričama o gripu, i meksikanci (avionske i hotelske takse) i turističke agencije (marže) spustili su cene, tako da se naš put u Meksiko cenom opasno približio izuzetno povoljnoj Kubi. Bilo bi prosto glupo ne prihvatiti ponudu koja se ne pruža svakog dana.
Pdlučili smo se za Puerto Valiartu (Puerto Vallarta), treće po veličini meksičko letovalište - odmah posle Kankuna i Akapulka.

Iako je svuda poznat kao Meksiko, puno ime mu je Sjedinjene Meksičke Države (Estados Unidos Mexicanos). Čini ga 31 država i distrikt. I da rasčistimo jednom za svagda, MEKSIKO PRIPADA SEVERNO AMERIČKOM KONTINENTU, a često se pominje i kao centralno-američka država što ne znači da postoji i kontinent CENTRALNA AMERIKA.

Teritoriju Meksika su pre špankog osvajanja 1521. godine držali Olmeci, Maje, Asteci i mnogi drugi domorodački narodi. Do 1821. držali su je Španci, a od tada smatra se nezavisnom. Nije ta nezavisnost donela nikakav mir. Tu su se od tada uplitali i Francuzi, i severni SAD-susedi,te naravno Španci iznova i iznova. Polovinom 19-og veka Meksiko je na ovaj ili onaj način izgubio teritorije Teksasa, Novog Meksika, Kalifornije, Jute, Nevade, Vajominga i Arizone - i svima je jasno kome su one pripale.

Puerto Valiarta je smeštena u državi Halisko, na granici sa Najaritom. Po analogiji sa Beogradom i Novim Beogradom, tako se Puero Valiarta i Nuevo Valiarta nalaze jedno pored drugog, "samo preko reke". Mi smo se smestili u Nuevo Valiartu, što je iz nekoliko razloga bilo veoma dobro rešenje. Dok je Stara Valiarta (stara oko 170 godina) trudeći se da se predstavi kao stari španski kolonijalni grad pomalo zagušena gomilom ljudi i automobila na kaldrmisanim i uskim ulicama, Nova Valiarta izgleda kao pravo savremeno letovalište sa širokim bulevarima, palmama, prelepim hotelskim kompleksima i vilama. Plaže u Novoj Valiarti nisu zagušene, a liste su i održavane kao što plaže u letovalištima i treba da izgledaju (sve ovo se ne može reći za gradske plaže Puerto Valiarte). Samo da se zna (i da bi smo smo se oprali od zapadnjačkog turističarenja) jednog popodneva smo otišli u "avanturu" obilaska obližnjeg ne-turističkog sela Buserias!

Nekoliko je razloga što smo otišli u Valiartu i uživali tamo:

1. O ekonomskom faktoru sam već pisao.

2. Nikada ranije nisam video Pacifik! Meksiko ima tu sreću da ga sa jedne strane kupaju vode Kariba, a sa druge Pacifik. Dok se Kankun nalazi na karipskoj strani, Akapulko i Valiarta su zapljuskivani Pacifikom. Moja koleginica Peruanka mi je ranije pričala kako je Pacifik divlji i nepredvidljiv, ali saveti se dele da se ne bi poslušali. I tako ja prvog dana našeg boravka u Meksiku ulazim u vodu, prvo kupanje, i valjda prvi talas za mene novog okeana mi prilazi, ja uranjam u vodu, talas me zapljuskuje i neverovatnom snagom zabija u pesak! Uraaa! Čelom sam oderao nekih metar i po morskog dna sa kog su talasi oprali tragove krvi, a sa moga čela ožiljak nisu mogli - ni oni, ni Sunce koje je peklo svih 8 dana našeg boravka tamo.
Druge ožiljke sam dobio na kajakarenju. Tada su talasi podigli moj kanu i istim me tresnuli po glavi. Na svu sreću, ovoga puta sam udaren iza uveta, tako da se posekotine nisu videle :-)

3. Predivne slike u turističkim brošurama su ponekada varka (posledica dobre kamere, foto-šopa i jedinog dobrog ugla za snimanje), a ponekada zaista predstavljaju stvarno stanje stvari. Tako sam ja ponesen slikama Marietas ostrva poželeo da odemo i tamo.
Ovo je bio jedan od slučajeva kada slika iz brošure nije nameštaljka. I verovatno bih celim izletom bio mnogo oduševljeniji da Dejana nije napala morska bolest na samom početku plovidbe koja je do odredišta trajala oko 2 sata. Znam, njemu je bilo mnogo teže, ali valjda neko razume i moju muku.
Marietas ostrva su vulkanska ostrva. Kao prirodna lepota nalaze se pod zaštitom države, i osim na nekoliko malih plaža, nije dozvoljeno spustiti nogu na njih. Voda je prelepe plave boje, sa nijansama od svetlo plave do tirkizno zelene, te tamno plave. Živi svet u njoj - mnogo raznolikijih boja. Nismo videli preterano veliki broj vrsta (15-20), ali je prelep osećaj bio plivati sa njima.

4. Stari grad u Valliarti je prelep. Od Nuevo Valiarte udaljen je nekih 30-ak minuta vožnje čestim gradskim autobusima. Najlepši je naravno obalski pojas koji na najužem delu nije širi od 20-ak metara. Odmah iznad tog uskog priobalnog pojasa se diže brdo na kom su izgrađene kuće i stambene zgrade. Najimpresivniji deo starog grada mi je svakako bilo šetalište uz obalu koje je oivičeno nizom on nekih 20-25 bronzanih skulptura. Takođe sam uživao gledajući prozore i balkone okolnih kuća. Ulice su kaldrmisane i uske i za divljenje je kako se odlični vozači najsavremenijih automobila snalaze na njima. Posebno onim brdskim. U centru grada su dve velike katedrale, jedna posvećena Bogorodici, a druga Gospi od Gvadalupea, glavnog grada države. Kada smo kod opijuma za narod, važno je pomenuti da se u Haliskou nalazi i grad Tekila koji je svoje ime preneo i na omiljeno domaće piće. Takođe se tvrdi da su i marijači nastali u ovoj državi.

5. Puerto Valliarta se nalazi na zapadnoj obali Meksika, te se ne ističe arheološkim nalazima. Ono što je ostalo od domorodačkih plemena su samo bledi tragovi u tekstilnoj i keramičkoj produkciji modernog Haliska. Jedan od najtipičnijih proizvoda ovog kraja su oslikani tanjiri, pa su na njima često korišpeni motivi predkolumbovske umetnosti. Mi smo nabavili jedan tanjir sa slikom Kokopeli naroda - mnogo je lep i pomalo pikasovski.
Nedostatak istorijsskog sloja u ponudi Vallarte nadohnađuje se prirodnim okruženjem. Blizina džungle svakako je neizmerno bogatstvo grada. Iskoristili smo tu fantastičnu priliku i otišli na turu u džunglu. Nije da smo bili oduševljeni turističkim pakovanjem iste, ali smo svakako uživali u lepoti drveća i brda i dolina. Vodili su nas čak i na set Švarcenegerovog "Predatora", na mesto gde se spustio njegov helikopter, ali čak ni to nije moglo da pokrije bledu sliku loše organizacije ture. Na povratku sa ovog putešestvija odlučili smo da se odvojimo od grupe i odemo do Zoološkog vrta. Bio je to pun pogodak, i taj događaj je kreirao neke od najsnažnijih utisaka koje nosimo iz Meksika.
Sam Zoološki vrt je napravljen na obroncima brda i na početku džungle. Dakle, "kavezi" se nalaze na različitoj visini, omeđeni pravim drvećem iz džungle. U ostalim zoološkim vrtovima u kojima sam bio na samom ulasku u vrt te upozoravaju da ne hraniš životinje, a ovde ti čak prodaju hranu kojom možeš da ih privučeš da ti priđu bliže. A to bliže, je zaista bliže u odnosu na ostale vrtove - ovde ustvari nema onog zaštitnog pojasa između posetilaca i životinja, između njih su samo rešetke.
Videli smo zaista lepe primerke različitih vrsta i imali priliku da uživamo u nekoliko zaista bliskih dodira sa njima.
Prvi i verovatno poslednji put u životu smo stavljali hranu u usta ženke nilskog konja. Iako je dostigla punu zrelost, Pepi je ostala malog rasta , a čuvar nam je rekao da je to moguća posledica zlostavljanja u cirkusu iz kog je otkupljena.
Negde na sredini našeg boravka u vrtu smo videli mladu lavicu. Bila je stara samo godinu dana i još se ponašala kao mače. Ležala je na nekih 2 metra od mene i bleskasto mahala repom. Ja sam naravno bio oduševljen i latio se kamere istog časa. Kao što sam rekao rešetke kaveza su bile jedina stvar između mene i "nemani", tako da sm kameru prineo tik uz iste i trudio se da uhvatim najbolji ugao. U deliću sekunde ona je skočila i svojim licem praktično dodirnula kameru! Nisam imao vremena da se uplašim. Dejan naravno nije gubio vreme i pomazio je našu prijateljiccu po šapi, što je mene prvo prestravilo, a potom sam i ja uradio isto i uopšte se ne kajem! Neverovatan osećaj. Neverovatan osećaj je i imati njeno lice tako blizu svoga. To je bio najvredniji momenat u mom životu u poslednjih godinu i po dana - od kada se rodio moj bratanac.
Takođe neprocenjivi momenti su bili kada smo za po 10 dolara dobili priliku da se na po pet minuta igramo Dejan sa bebi-pumom, a ja sa tigrićem. Puma Rejn je bila stara godinu dana i u toj igri sa Dejanom ostavila mu je nekoliko ogrebotina na nozi. Moj tigrić se zvao Herkules i iako je bio samo četiri meseca star bio je veći od Rejn. Od čuvara sam dobio upozorenje da ga ne gledam u oči i da mu prilazim sa leđa da ga ne bih ohrabrivao na igranje - moguće je da bi nam se pojmovi igranja pomalo razlikovali ( http://vimeo.com/7749516 ). Zaista vredni trenuci i vredne uspomene.

6. I najslađe za kraj - klopa. Ustvari, deserti i nisu bili jača strana našeg domaćina, ali, sve ostalo je bilo zaista vredno pomena. Pored izvanrednog restorana za svakodnevnu upotrebu, imali smo priliku da uživamo i u Italijanskom i Meksičkom nacionalnom restoranu. Budući da je u ovo vreme padala i Dejanova slava, istu smo proslavili u Italijanskom, a moj rođendan i poslednju večeru u Meksiku smo obeležili u Meksičkom. Italijanska hrana je bila zaista odlična, ali je veći utisak na nas ostavila meksička kuhinja. Sve se naravno počinje i završava tekilom, a od onih stvari koje idu između tekila, pominjem samo nekoliko:
- salata od agave
- naćosi sa pasuljem
- kestadilje
- meksička ne-mnogo-ljuta teletina
- flambirane banane u tekili i bejlisu
- kafa sa tekilom...
I tako bih ja mogao da se hranim iz dana u dan a da mi ne dosadi.

Ustvari, tako kako sam živeo tih nedelju dana u Meksiku, mogao bih da živim svakog dana do kraja života - i uopšte mi ne bi smetalo!