New York, New York

I napokon mi se desio Njujork. Tačnije - Njujork Siti.

Spremao sam se za taj poduhvat već više od godinu dana. Prethodni pokušaj mi je propao nekih mesec dana pred planiralni polazak, ali sam već tada znao kuda ću i kako ići čim se dokopam Jedinog Pravog Metropolisa. Mapa je još od februara stajala na zidu, druga (plastificirana) spremna u fascikli za put, knjige o Njujorku na sve strane po kući, na računaru „bukmarkovane“ stranice o ovome i onome u Njujorku... Rečju, bio sam spreman!

Odlučili smo da iz Toronta krenemo autobusom. Nekoliko je razloga za to. Kao prvo, uštedom na razlici u ceni avionske i autobuske karte bili smo u stanju da provedemo jedan dan više u Njujorku. Kao drugo, po iskustvu prijatelja koji su se odlučili za avionski prevoz (uzimajući u obzir put od kuće do aerodroma, dva sata koja treba da odčamiš na aerodromu, sam let i sat i nešto u transferu od aerodroma do grada), ne bismo uštedeli bog zna koliko vremena leteći. Kao treće, u autobusu smo imali nešto manje od deset sati za spavanje, a to nam je mnogo značilo posebno u povratku kada smo već bili iscrpljeni od četiri neverovatna dana u glavnom gradu države Njujork.

Četvrti razlog za izbor autobusa nama nije bio presudan pošto nismo ni znali za njega , ali je po snazi argumentacije verovatno najvažniji. To je pogled na grad iz Nju Džersija kada se približavaš Linkoln tunelu kojim ispod reke Hadson ulaziš u Njujork. Kako bi to lepo „Mastercard“ rekao – neprocenjivo!

Budući da smo u Njujorku odlučili da provedemo samo četiri dana, i da smo imali predstavu koliko je isti veliki, shvatili smo da nemamo dvoljno vremena za lagani obilazak grada. Kupili smo paket koji je uključivao razlgedanje centra grada, dela grada oko Central Parka, Bruklin, noćno razgledanje grada, krstarenje rekom Hadson i posetu vidikovcu na Rokfeler Centru. Sličnu stvar smo uradili kada smo bili u Čikagu, i opet smo potvrdili da je to pravi način da u par dana dobiješ sliku o nepoznatom gradu. Ova razgledanja grada su obično organizovana u otvorenim autobusima na sprat, pa još ako imaš sreće da ti turistički vodič bude iskusan i da ume da prenese to svoje iskustvo – ceo događaj je ustvari neverovatan audio-vizuelni šou! Budući da sam bio spreman za Njujork, čini mi se da bih i bez vodiča uživao u prizorima grada koji su proletali pored autobusa.

Grad Njujork je podeljen na pet gradskih opština u kojima živi oko 8,5 miliona ljudi. Centralna gradska opština je Menhetn, a od severa ka jugu se ređaju Bronks, Kvins, Bruklin i Stejten Ajlend. U gradu žive potomci doseljenika iz Evrope, Azije, Afrike i Latinske Amerike. Svaka etnička populacija donela je sa sobom po nešto od svog nasleđa, i time obojila regije u kojima čini većinu stanovništva. Uz svaki socijalno poželjan doprinos zajednici, došao je bar po jedan ne tako poželjan. Imajući to u vidu, nije neobično u turističkim vodičima pronaći uputstva o tome gde i kada je „bezbedno“ ići po gradu. Budući da smo delove grada koji nisu Menhetn obilazili autobusom, nismo stekli utisak o nebezbednosti Njujorka, al’ priče kruže...

Menhetn smo imali priliku da pređemo uz duž i popreko, al’ samo na brzinu. Ukoliko bi smo hteli da ga obiđemo detaljnije trebalo bi nam najmanje 10 dana. Ceo Menhetn je sačinjen od Avenija koje se pružaju od juga ka severu i ulica koje se pružaju od centralne Pete Avenije istočno i zapadno. U donjem delu Menhetna ulice imaju imena, ali se negde od Midtauna nižu po brojevima. Nekako mi se čini da smo Gornji grad upoznali bolje, verovatno zbog njegove organizacije. Gornji grad je sagrađen oko Central Parka koji je omeđen Zapadnom Park Avenijom i Petom Avenijom, te 59-om i 110-om ulicom. Budući da Central park zauzima veliku površinu, lako je bilo urbanistički organizovati, a nama turistički obići ovaj deo grada. Neposredna blizina Parka iz svakog dela Gornjeng grada je neprocenjiva prednost za njegove stanovnike. I nije to jedina prednost. Gornji grad se može podičiti prelepom arhitekturom (pre premeštanja u Vašington većina ambasada je imala svoje zgrade baš ovde), ne malim brojem muzeja koji se nižu duž tzv „Muzejske milje“ (deo Pete Avenije), kao i lepim restoranima.

Central park je priča za sebe. I pre nego što sam se popeo na Vidikovac na Rokfeler Centru znao sam da je veliki, ali kada sam ga video svojim očima sa vidikovca, ostao sam bez komentara. Ako samo kažem da se prostire u dužini od nekih 60 poprečnih ulica, mislim da se stiče blaga predstava. Obilazak smo počeli od Jezera Džeki Onazis, i odatle se po kišnom danu spustili ka Metropoliten Umetničkom Muzeju (istočna strana parka u visini 80. ulice). Odatle smo se prošetali pored tzv. Kleopatrinog Obeliska, i onda se zbog kiše koja je počela sve jače da pada ukrcali na metro kod Američkog Muzeja za Prirodnu Istoriju (zapadna strana na nivou 77. ulice). Sledećeg dana smo se u obilazak parka uputili sa južne strane, te smo prošli kroz Zoološki vrt, obišli statue Hansa Kristijana Andersena (postavljena za decu čiji su roditelji stradali u napadu na Svetski Trgovinski Centar; tu svake subote glumci deci čitaju bajke), Alise iz zemlje čuda, te Balta (psa koji je u ledom izolovano naselje na Aljasci doneo lekove za dizenteriju), obišli još neka jezera, prešli nekoliko mostova i završili turu kod Metropolitenovog muzeja.

Metropiliten Umetnički Muzej je na mene ostavio najjači utisak u Njujorku. Sama zgrada sa svojim izložbenim kapacitetima, ali i bogatstvo zbirke umetničkih predmeta, su najlepše iznenađenje koje sam doživeo na ovom putovanju. Posebno sam bio impresioniran zborkom grčkih umetnina, skulputama iz rimskog doba, celom egipatskom zbirkom, ali i srednjevekovnim „trgom“ koji je rekonstruisan u jednoj od sala muzeja. Veoma impresivna, ali i kontroverzna je bila i postavka hrama iz Dendura, iz Egipta. Naime, kada je 1900-ih podignuta brana u Asuanu, nivo vode se podigao i ceo kompleks hramova je bio delimično ili totalno potopljen. Egipat je tada od međunarodne zajednice zatražio pomoć, Amerikanci su im poklonili nekih 16 miliona dolara i za tu svotu „dobili“ omanji hram iz Dendura. Kasnije je ukazom poredsednika SAD hram poklonjen Metropoliten Muzeju i sada stoji u veličanstvenoj ogromnoj sali sa celim staklenim zidom te omanjim bazenom u pročelju...

Američki Muzej za prirodnu istriju je tipičan prirodnjački muzej, ali sa takođe veoma interesantnim eksponatima i displejima. Meni je posebno interesantna bila sala u kojoj je prikazan biodiverzitet, ali i sala sa evolucijom hominida. Iako je bečki Prirodno Istorijski muzej imao odliočnu postavku na ovu temu, mislim da sam izložbom AMPI bio više fasciniran.

Donji Grad i Midtaun predstavljaju deo Menhetna južno od Central Parka. U Midtaunu se nalaze čuveni Tajms Skver, koji zaista nikada ne spava i vazda svetli (to je bila prva znamenitost koju smo u Njujorku posetili), većina brodvejskih pozorišta je ovde, ali i obeležja Njujorka kao što su Central Grand stanica, Rokfeler Centar, Krajsler zgrada, zgrada Biblioteke, te trgovačka 34. ulica i deo Pete Avenije.
Najvažnije tačke Donjeg grada su Empajer Stejt Bilding, Flet Ajron Bilding, te Vol Strit. Nekada se u ovom delu grada nalazio i Svetski Trgovinski centar.
Čuli smo čitavo more interesantnih priča o svim ovim objektima, a ja lično sam više bio zintersovan za svakodnevni život pojedinih četvrti. Da, uživo sam video njujoršku Malu Italiju, Kinesku četvrt, Soho, Noho, Grinvič vilidž, Čelsi, Kičen Hel, Tribeku...! A fotografisao sam se i sa skulpturom veselog bika na Vol Stritu! I iako nisam imao dovoljno vremena da istražim ove delove grada, sama činjenica da sam bio tamo, i video svojim očima ambijente iz tolikog broja filmova me čini srećnim. Kada smo kod filma, od jednog od vodiča sam čuo fantastičan podatak da je Njujork Siti na filmu razoren čak 64 puta – uključujući moj omiljeni put u „Planeti majmuna“!

Njujork na točkovima bio je zaista interesantan, al’ tek Njujork sa vode me je oborio sa nogu. Na brod smo se ukrcali u nivou 42. ulice i posle kraćeg puta ka severu rekom Hadson, smo se spustili skorz na jug do Elis ostrva i čuvene Statue Slobode. Lady Liberty je poklon Njujorku i Sjedinjenim Državama od Francuske i od momenta kada je postavljena predstavlja jedan od najprepoznatljivijih simbola grada i SAD uopšte. Pored Statue slobode, sa broda smo bili u prilici da posmatramo predivnu arhitekturu Donjeg grada (i Džersija), kao i mostove koji povezuju Menhetn i Bruklin preko Istočne reke. Od tri mosta (Viliamsburgovog, Menhetn i Bruklin), najveću pažnju turista privlači jedan od najdužih mostova u svetu, Bruklinski most.

Novost za mene je bila i činjenica da se u Njujorku odlično jede. Po preporuci prijatelja smo išli u nekoliko restorana, od kojih izdvajam dva. Na 44. ulici u neposrednoj blizini Brodveja se nalazi Italijanksi restoran „Carmine’s“. To je restoran koji služi hranu u tzv. porodičnom stilu – na sto donesu ovale koji služe 2-4 osobe, i ne samo da ih služe, nego ih i nahrane!
Drugi veoma interesantan, ali i veoma „fensi“ restoran koji mi je preporučen i koji preporučujem je „Tao“ . „Tao“ služi i prezentuje azijsku hranu – da nisam išao na Brodvej, ovaj restoran bi se mogao smatrati spektaklom, sam po sebi. Prigušena svetla, nenapadni esid-džez u pozadini, ogromni Buda ispred nas, fontane... I jelovnik je bio veoma interesantan: od japanske, preko kineske, tajlandske, vijetnamske i indijske kuhinje!

I naravno, poseta Njujorku ne bi bila kompletna bez posete Brodveju i njegovim pozorištima. Brodvej je ulica koja se poput Avenija prostire od Juga ka severu i celom svojom dužinom na Menhetnu ne menja ime. U svetu je poznat kao pozorišni distrikt Njujork Sitija. I jeste to, ali tu postoji i jedno malo objašnjenje. Brodvejskim pozorištom se smatraju čak i neka pozorišta koja se ne nalaze na samom Brodveju, ali zadovoljavaju kriterijume za kvalifikaciju za Tommy nagrade (npr. minimum 500 sedišta). Sa druge strane, neka manja pozorišta koja se nalaze na Brodvej ulici se smatraju ne-brodvjeskima baš zato što ne ispunjavaju te Tommy uslove. Mi smo odlučili da pogledamo dve predstave.
Prva koju smo pogledali je već klasik u pozorištima Severne Asmerike. To je Diznijeva produkcija „Kralj Lavova“. Ovo je bio moj prvi susret sa Brodvejom i bio sam zaista impresioniran. Ne toliko samom pozorišnom zgradom (Minskof teatar), već poredstavom samom: scenografijom, kostimima, glumcima, pevačima, iggračima. Pravi spektakl!
Druga predstava koju smo videli je ovogodišpnja produkcija „Obećanja, Obećanja“. To je komedija mjuzikl, za vreme koje smo se dva i po sata smejali i zabavljali više nego što se ceo Toronto zabavlja za 5 Novih Godina. Da stvar bude interesantnija, glavnu mušku ulogu je igrao jedan od mojih omiljenih komičara Šon Hejs. Da, ja sam video i Džeka Mekfarlanda!

Budući da sam u mom pisaniju stigao i do komedije, bilo bi najbolje da tu i stanem i ostavim eventulanog čitaoca u nasmejanom raspoloženju.

Završni komentar bi bio: jeste, svako ko kaže da Njujork mora da se vidi bar jednom u životu je u pravu!

PS: U Njujorku sam imao šansu da sretnem i moju drugaricu iz Beograda Sanju Kocevski te sam na tome veoma zahvalan. Hvala i Kocevskoj što je našla malo vremena za mene!