Italija, kako sam je ja video

Božić – da, Nova Godina – ma nema veze... Tako je to ovde u Kanadi. Božić je toliko veliki da sve ostalo što se dešava posle Haloweena, a pre martovskog raspusta, praktično nema nikakvog značaja u svetu trgovine i marketinga, pa se tako može reći da ni ne postoji. Verovatno je to bilo moje najveće razočarenje kada sam se doselio u Toronto. Mislim, stvarno... Doći iz Srbije gde se slave čak dve Nove Godine, te nemati niti jednu poštenu – avaj! E, pa, neće da može! Još od moje prve godine u Torontu napravili smo tradiciju slavljenja tzv. Srpske Nove Godine, naučili naše prijatelje da se ljube tri puta, te da očekuju da im i sledeće godine priredimo dobru klopu i provod. Tako smo i prošle godine ušli u prazničnu sezonu, radujući joj se i pripremajući se za nju. Znali smo da ćemo biti na Kubi za vreme Srpske Nove Godine, pa smo tradicionalno slavlje prebacili na okupljanje za katolički Božić. Budući da slavlje nije bilo „srpsko“, odlučili smo da ga okrečimo u „talijansko“. Nikakav poseban razlog za to, samo se desilo. Slušali smo kancone, pili italijanko vino i espreso, jeli bolonjeze, milaneze, pice, brusketu... Prošle godine sam u Srbiji bio u aprilu. Volim proleće u kući mojih roditelja, volim miris proleća i atmosferu prolećnog spremanja. Još uvek mogu da se u mislima prebacim u moju malu sobu na spratu roditeljske kuće, u prve nedelje lepog vremena s proleća, kada je moja majka otvarala prozore na celom spratu i pravila promaju da istera iz kuće zle duhove zime. Prala je buđ iz ćoškova predsoblja koje nismo grejali, i spremala se da kuću ufarba u mirise „Polikolora“ iz providne plastične kese od 1 kg. U duhu starih vrmena, prošlogodišnjeg aprila spremao sam i premeštao knjige, i tako odvojio nekoliko koje sam namerio da ponesem svojoj kući u Toronto. „Istorija Starog Rima“ bila je jedna od njih. Upravo tako su počele moje pripreme za put u Italiju. Ustvari, tako sam se ja nesvesno pripremao za taj put. A onda mi je u februaru stigla ponuda od Alitalije koju nisam mogao da odbijem... Budući da Valerija, moja prijateljica i drugarica iz srednje škole, živi sa svojom porodicom u Rimu, ona mi je takođe bila važan izvor informacija. Na put smo se spremali Dejan i ja, ali su nam pretili da će tamo da nam se pridruže i Tibika i Lena, i moji kumovi, i Dragana, i Čvoro... Ispostavilo se da je većina tih pretnji bila samo izraz dobre volje, ali ne i inicijative – naravno, teško je organizovati 10-ak ljudi sa različitim tovarima na leđima da se nađu u stranoj zemlji u isto vreme, a da ni sahrana ni venčanje nisu uključeni u priču. Ipak, sama ideja je bila vredna pokušavanja. Nekih šest meseci sam proveo u pripremama. Čitao sam knjige, učio i položio početnički kurs italijanskog, posetio nebrojene internet stranice o Italiji, njenoj istoriji, umetnosti i hrani... I da ponovo idem prvi put u Italiju, opet bih sve to radio, mada sada znam da informacije na bar 80% veb stranica koje sam isčitao ustvari nisu obnavljane dugo vremena, da i one koje su obnavljane ne donose tačne informacije i da čak ni Guglove mape za Rim nisu ispravne. Sve ove netačnosti mi iz stana u Torontu ne izgledaju preterano važne, ali su tamo, na terenu, bile veoma frustrirajuće. * * * Ne mogu sa sigurnošću da kažem šta je odigralo presudnu ulogu u mojoj odluci da posetim Italiju. Možda je to bila njena bogata antička istorija i fascinantno arheološko nasleđe. Takođe su velike šanse da je to bila njena srednjevekovna uloga u formiranju moderne zapadne civilizacije. Ni hrana i vino ne mogu da se zaobiđu kao mogući razlog za obilazak Italije. Ili možda priroda - mora, reke, planine, ravnice, vulkani... Imajući sve to u vidu, planiranje vremena je bilo veoma važno za ovo putovanje. Iako ne ažuran, baš tu mi je internet veoma pomogao. Toronto je trebalo da napustimo u 5 popodne, i tu se već pokazala uzaludnost mog planiranja vremena. Naime, u Rim je trebalo da sletimo negde oko 7.20 sledećeg jutra, da se dokopamo grada i hotela do nekih 10, i da onda lagano doručkujemo i krenemo u Vatikan gde smo imali karte za ulazak u 1 popodne. Poletanje je bilo pomereno za tri sata zbog uragana nad Njufinlendom. Kada smo se dokopali centra grada još smo bili neupućeni u netačnost Guglovih mapa Rima. Na svu sreću smo ustanovili da je naš hotel bio mnogo bliži glavnoj železničkoj stanici i glavnom čvoru linija metroa nego što smo očekivali na osnovu informacija i mapa pokupljenih sa interneta. Zahvaljujući tome smo i uspeli da se sa svega 10 minuta zakašnjenja nacrtamo u Vatikanu. Budući da smo ulaznice kupili unapred (sreća ili ne) preskočili smo predugačak red oko zidina Vatikana, i gotovo u jednom potezu se našli unutar Vatikanskih Muzeja. Muzeji Vatikana su neverovatna zbirka koju su pape sakupljale i dobijale na poklon vekovima. Moglo bi se diskutovati o načinima na koje su pojedini umetnički predmeti dospeli ovamo, ali je definitivno tačno da bi veliki broj umetnina koje su sada u Vatikanu odavno bile uništene i nestale da ih neko i nekada nije doneo ovamo. U nebrojenim odajama se nižu zbirke moderne umetnosti, nadgrobni antički spomenici, starohrišćanski sarkofazi, starovekovne skulpture, srednjevekovne slike, nakit, proizvodi etrurske kulture, strogrčke slikane vaze, stare geografske karte, tapiserije, komadi crkvenog nameštaja, mozaici, freske... Imati pred sobom Rafaelove slike iz mladosti i one iz zrele faze, već je dovoljan razlog za posetu. Videti u prirodnoj veličini Laokonovu grupu, razlog ekstra. Praksitelovog Hermesa, Belvederskog Apolona, Hadrijanovu ili Periklovu bistu... A tu je i Sikstinska kapela. Mikelanđelo je proveo nekoliko godina oslikavajući je, a meni će trebati večnost da je zaboravim. U muzejima Vatikana smo proveli nekih 4 sata, popili najgori italijanski espreso i napravili bezbroj fotografija, te, još uvek se nadajući da ćemo ispuniti plan za prvi dan posete Rimu, krenuli put Bazilike sv. Petra. Crkva sama po sebi na mene nije ostavila preterano jak utisak (ne podcenjujem arhitekturu i enterijer, ne zaboravljam Pijetu...), ali pogled sa vrha kupole zaista jeste. Penjanje stepenicama na vrh građevine zaista je bio doživljaj. Pogled sa kupole na grad Rim, a posebno pogled na trg ispred bazilike, zaista su vredni zauzimanju prostora na bilo kom hard-drajvu – napravili smo preko 600 fotografija tog prvog dana u rimu! I tako smo proveli još dva sata, te ustanovili da smo zakasnili za posetu Tvrđavi sv. Anđela. Posle kraćeg odmora u hotelu, odlučili smo da potražimo večeru. Metroom smo se pomerili neke dve stanice do Španskog trga, i tako ispunili još jedan zadatak turiste u Rimu. Španske stepenice – precrtane. Bila je subota, bilo je nešto posle 11 uveče i temperatura je bila oko 25 stepeni. Masa mladih ljudi, raspričanih i raspevanih, sa flašama i laserima u rukama... Mnogo vesela slika, koja se na naše razočarenje nije ponovila kada smo drugog puta došli ovamo. Pjaca Navona nas nije ostavila ravnodušnima sa svoje tri fontane, a na Pjaci di Trevi, samo jedna fontana je bila dovoljna da nas raspameti. Ovu fontanu smo obilazili nekoliko puta u različito doba dana, i ni jednom nismo imali lak zadatak probijajući se kroz gomile ljudi koji su došli da je vide. To je ona fontana u koju treba da baciš novčić ukoliko želiš da se vratiš u Rim. Mi smo već tada imali rezervisanu hotelsku sobu za sledeći put u Rim, tako da nismo bacali novčiće preko već upotrebljene kreditne kartice. Odatle smo krenuli peške u obilazak grada i završili na Pjaci Rotonda, ispred Hadrijanovog Panteona. Tih dana sam kao volpejper na računaru imao upravo sliku Panteona, i znajući šta sve ta građevina predstavlja u istoriji, umetnosti i arhitekturi, nije bilo srećnijeg posetioca trga od mene. Tamo smo i večerali: fetućine i bolonjeze, sve sa korpom hleba koju nismo naručili (uz pastu?!), a koja nam je uredno naplaćena. Čaša odličnog kjantija je bol nepravednog uzimanja para umanjila i učinila nevažnim. Posle večere smo krenuli u poteru za đelatom. I stvarno mi nije jasno zašto ostatak sveta ne pravi sladoled na isti način? Ustvari to i nije sladoled – jer, ukus đelata osetiš prvo u ustima, pa negde u grlu, a na kraju i u stomaku. I to nije bilo kakav ukus, ili trag ukusa nečega iz imena poslastice. To je eksplozija ukusa upravo onog delikatesa koji se pominje na kartici ispred činije u frižideru. Ako naručiš krušku, dobićeš ukus kruške. Tačka. I nema garnirunga, krišaka narandže, kandiranih trešanja ili čokolade da prikriju nepostojanje ukusa običnog sladoleda. Čisto zadovoljstvo i ništa više. U ćemu je problem ostatka sveta kada ne može da uvidi i usvoji superiornost đelata?! * * * Крајем 60-их година првог века, град Рим је и даље био главни град највеће империје старог века. Већ више од једне деценије државом је владао Нерон који је био више познат по раскалашности у приватном животу, него по владарским достигнућима. Уствари, и то што је као владалац урадио, било би боље да није – сваки његов потез као да је био предодређен да повреди и унизи некога, а будући да је био владар, сваки његов акт је дотицао хиљаде људи. После пожара из 64.г. центар Рима је био готово потпуно уништен. Нерон је ситуацију искористио да би кренуо са градњом ''Рима лепшег од Рима''. Да би могао да финфнсира тај пројекат, наметнуо је нове порезе римским држављанима и провинцијама. Тако је изазвао низ устанака широм царства. Плашећи се да би генерали које је слао да умире устанике могли да освоје власт, Нерон је за те послове бирао људе који су били не претерано омиљени. Тако је за угушење устанка у Јудеји послао генрала Веспазијана. Е, баш тај Веспазијан је после Неронове смрти и три цара која су се сменила за годину дана, 69. године успео да посатане царем. Будући генерал, кажу да је Веспазијан био суров и сиров човек, али праведан и оштрога ума. Још из студентских дана се сећам анегдота о Веспазијану. Познато је да су римски цареви проглашавани боговима по смрти. Записано је да је Веспазијан на самртној постељи цинично прокоментарисао: ''Чини ми се да постајем Бог''. Ето, такав је човек био. Дошавши на власт стицајем срећних или већ каквих околности, схватио је да мора да обезбеди и свој и животе својих наследника. У том циљу је правилно кренуо да гради своју популарност у народу, не међу сенаторима и осталим политичарима. Пречица до популарности је била - дати народу оно што му нјавише треба: хлеба и игара! Период мира после владавине Нерона и наследника му, омогућавао је пристојно снабдевање храном, тако да је тај задатак био успешно обављен. Други део плана је био везан за, што би се данашњим језиком рекло, ентертејнмент индустрију. Најразвијенија грана те индустрије у доба римске царевине биле су гладијаторске и друге ''сценске'' борбе. У Риму је већ постојало неколико институција које су пружале ову врсту забаве, али се Веспазијан одлучио да народу Рима, као захвалницу али и залог за будућу љубав, поклони дар над даровима, амфитеатар над амфитеатрима - Колосеум. Да би овековечио своју династију у настајању (династија Флавијеваца), званично име које је дао Колосеуму било је Амфитеатар Флавијеваца. Касније је Колосеум био познат и као Титов Амфитеатар. Локација за Колосеум је свакако требала да буде негде на територији коју је Нерон изабрао за његово ''пролепшавање'' Рима. Место не ком је Нерон градио његов Златни Двор, није било погодно због нагиба терена, простор јужније од њега је био заузет Клаудијевим храмом, и једино преостало место је било дно оближњег језера. И тако је и било. Први надљудски подухват, исушивање језера, успешно је обављен. Нерон је државну касу испразнио до те мере да је остварење овог пројекта било угрожено и пре него што је почело. Да би успео у свом подухвату, Веспазијану је у помоћ притекла Талија, те је баш у то време његов син Тит завршио рат у Јудеји сломом Јерусалима. Постоји прича о 30.000 јеврејских заробљеника који су робовским радом изградили Колосеум, али је много вероватније да су они продани у ропство после допремања у Рим, те да је тим новцем Колосеум уствари и финансиран – поред новца од јерусалимског храма. Двеста педесет хиљада тона камена. Мноооого цигле. Бетон. И да Колосеум не изгледа како изгледа, саме информације о утрошеном материјалу би биле импресивне. Оно ште је још импресивније је што је сав тај материјал стављен заједно и још увек тако стоји – и није се срушио под сопственом тежином. Оно што је омогућило изградњу оваквог објекта пре две хиљаде година је римски геније који је створио архитектонски елеменат лук и грађевински материјал бетон. Лукови су преко централног камена у луку преносили тежину горње конструкције на остале делове лука и спуштали је на стубове, заобилазећи празан простор који је већ својом ''празноћом'' смањивао масу конструкције. Бетон је са друге стране, сам по себи лакши од камена, омогућавао да се испуне и премосте простори неправилних облика. И тако је изградња ове хале једино и била могућа. План Колосеума је базиран на 8 кругова који се нижу од најмањег и најближег сцени, до највишег и спољњег. Спољни круг је начињен од 80 лукова, изнад којих се налази још 80, па и трећи ниво од 80 лукова. Доњи ниво лукова је висок 7 метара, а следећа два су нешто нижа. Изнад ова три нивоа лукова налазе се још два ''спрата'', начињена од лакшег камена и цигле. Унутрашњи кругови лукова су били носачи седишта и плафон за ходнике и којекакве одаје. Различите собе су имале за улогу да удоме робове који су радили на одржавању објекта, као и продукцији представе, затим да удоме гладијаторе, осуђенике на смрт који ће бити погубљени у представи, звери, опрему за гладијаторе... Што се тиче ходника, осим што су служили као комуникација између одаја и сцене, доводили су и публику у амфитеатар. Архитекте су имале на уму да тих 50-ак хиљада гледалаца морају да буду смештени и ''избачени'' из арене у кратком року. Колосеум је имао 70-ак врата за публику и свака врата су водила публику у одређени сектор гледалишта. Није било забуне, сваки ниво гледалишта је био предодређен за само један сталеж римског друштва, само одређени ходници су мводили до тог сектора, само се на одређена врата улазило у те ходнике, и само су одређене карте омогућавале да се уђе на та врата... На крају представе, било је потребно око пола сата да се Колосеум испразни. После 10 година владавине Веспазијан је умро и наследио га је његов син Тит. Пошто изградња Колосеума није била завршена, Тит је обећао да ће за годину дана инаугуристати споменик своме оцу. Тако је и било. Прве игре су у Амфитеатру Флавији организоване 80-е године, трајале су 100 дана и каже се да је у само једном дану било убијено око 5000 дивљих животиња! Да су имали Бритни Спирс да их својим разводом и сатаратељством над децом забавља тих 100 дана, све те животиње и силни људи су могли да буду спашени – авај. Временомм су се стари и млади Стари Римљани заситили ове забаве, те је након само 10-ак година сцена морала да буде реновирана. Титов брат и наследник Домицијан је практично наново изградио сцену, поставивши је на постоље од лавиринта ходника и лифтова на чекрке. Животиње и људи су држани у ћелијама испод сцене, и лифтовима дизани ка отворима на ''поду'' арене. На тај начин, гладијатор у арени, као и публика у гледалишту, нису могли ни наслутити у ком моменту, из ког дела арене и колико животиња или људи ће се прикључити борби. Занимљиво, нема шта! А ако ни то није било довољно, сцена је преплављивана водом и у таквом базену су се приказивале поморске битке бродова! Кажу да је још у Титово време (не маршала Тита, него цара Тита), ово било могуиће, али ни дан данас нема поузданих археолошких података о водонепропусности материјала у арени. * * * Pre nekih 17 vekova u Nišu je rođen Konstantin, budući Konstantin Veliki. On je rimskom carstvu doneo ponovno ujedinjenje, a evropskoj civilizaciji Hrišćanstvo kao zvaničnu religiju. Ima li većeg ponosa nego kada u stranom svetu nabasaš na nešto veliko I lepo što se pripisuje tvom zemljaku. Toliko o Konstantinovom slavoluku. A potom šetnja forumima, carskim I rimskim… I da nikada ne prošetam antičkim gradom, to bi bilo dovoljno. I Avgustova kuća, I Livijina kuća. Potom Titov Slavoluk, Maksencijeva Bazilika, Vestin hram, Kloaka Maksima, Saturnov hram, Slavoluk Septimija Severa… Crne sandale još neoprene od forumskog peska. * * * Poznavati nekoga u nepoznatom gradu je velika prednost. Taj neko možda zna neki dobar restoran. A možda I njen muž deli istu ljubav prema istoriji I arheologiji kao ti. Možda zna neke lepe lokacije u rođenom gradu koje ti ne bi ni potražio da si ostavljen samom sebi. Hvala Valeriji, Andrei I Adriju za predivno septembarsko veče. I one divne “krofnice”. * * * Nekih 50-ak kilometara van Rima, u neposrednoj blizini Tivolija, rimski car Hadrijan je kasnih 20-ih godina drugog veka napravio sebi odstupnicu I carsku rezidenciju u pravom smislu reči. Kompleks se sastojao od nekoliko palata, bazena, hramova, grčke biblioteke, latinske biblioteke, nekoliko fontana, bezbroj skulptura… Nakon buke i gužve u Rimu car je mogao da u miru palate prati svoje misli i donosi odluke važne za vascelu imperiju. Od momenta kada se iskrcaš iz autobusa za Tivoli I kreneš ka vili, I ti, običan smrtnik, možeš da osetiš veličinu te carske tišine I mirnoće. A samo sat vremena ranije si se nalazio u turistima okovanom Rimu! Drvoredi jablanova, ogromni ogradni zidovi, veliki otvoreni prostori… Bazen okružen skulpturama, a tamo u daljini Serapisov hram. Komplikovana arhitektura malog kružnog pozorišta sa bazenom I lukovima. Vežbališta. Mozaici I kolonade. Masline. I ti, običan I savremen, na dvoru rimskog imperatora. Iskustvo koje ni zlatnom Master karticom ne može da se plati. * * * Opet nam se desilo da nam zbog obilja lepih utisaka vreme iscuri, te smo u za taj dan planiranoj Ostiji uspeli samo da vidimo more i zbog vetra, koji takođe nismo planirali, ostali samo nekih sat vremena. U ovom gradu koji je u antičko vreme bio glavna luka prestonice Carstva trebalo je da vidimo ostatke koje je još Musolini iskopao da bi se hvalio pred svetom u vreme nikada održane Svetske Izložbe u Rimu 1942. Kažu da se tamo može hodati ulicama antičkog grada, videti zgrade u njihovoj punoj veličini, ušetati u pravi rimski hram... Eto, to smo ostavili za neku sledeću posetu Rimu. * * * Plan je bio da u Rimu u toku prve posete ostanemo tri i po dana, pa da se posle skoro tronedeljnog boravka u Srbiji, na putu za Torontо, vratimo u Italiju na nova 3 dana. Taj „i po“ dan u prvoj turi boravka u Rimu je došao veoma brzo. Imali smo pre podne za šetnju po gradu. Ono što je na mene ostavilo najveći utisak u Rimu je činjenica da od bilo koje atrakcije u „večnom gradu“ do sledeće prelepe fontane, interesantne zgrade, znamenite skulpture ili arheološkog spomenika ne moraš da ideš dalje od dve susedne ulice – u ma kom pravcu. To jutro mi je bilo najlepši deo prvog dela puta u Italiju. Šetali smo ulicama grada, gledali izloge i uživali u slobodi i dokolici koju savremeni Rim nudi u izobilju. Čak smo kupili po koju sitnicu, popili espreso i pojeli panini. Eto. I to je deo posete Italiji. * * * Tamo gde je trebalo da odemo još prvog dana prvog dolaska u Rim, završili smo prvog dana drugog dolaska! Tvrđava sv. Anđela! Kastel Sent Anđelo se nalazi na zapadnoj obali Tibra, i njenu izgradnju je naredio još Hadrijan. U pitanju je tvrđava kružne osnove povezana mostom sa drugom obalom reke, a svojim zidinama zaštićena od ostatka sveta sa kopna. Hadrijan ju je napravio kao svoj mauzolej, ali je tokom vremena menjala svoje funkcije. U njoj su sahranjeni i neki drugi rimski imperatori, pape su se sklanjale u nju pod pretnjama kojekakvih neprijatelja i uzurpatora, a u poslednje vreme čak se i nekakavi umetnici smatraju rezidentima iste. Prostor je impresivan kako spolja tako i iznutra. Centralni cilindar koji je trebao da čuva grobnu ćeliju i dalje postoji, ali je sama ćelija nedostupna javnosti. Na gornjem spratu se nalaze papske rezidencije ukrašene slikama i rezbarijama. Pogled sa vrha tvrđave je bio nezaboravan. Za svaki slučaj, da ne bih testirao svoju memoriju, napravio sam i nekolicinu fotografija odozgo, i na njima se zaista vidi da je pogled bio nezaboravan. * * * Još prethodne večeri smo otišli na obližnju glavnu železničku stanicu i kupili povratne karte za Firencu, te proverili odakle voz za Firencu polazi. Ujutro smo na vreme stigli na stanicu, te se uputili ka vozu. Voz koji smo tražili naravno da je bio na poslednjem koloseku, koji je sam po sebi bio uvučen za dužinu jedne desetokolne kompozicije od ostatka stanice. I kada smo napokon, 5 minuta pred polazak voza, stigli do istog, na volšeban način smo saznali da je to ustvari lokalni voz za Firencu a da se naš voz nalazi na susednom koloseku, koji je – za dužinu jedne desetokolne kompozicije u suprotnom smeru od onog u kom smo do tada išli! Trk! Putovanje brzim vozom koji ide brzinom od nekih 260 km na sat je bilo zaista prijatno. I ne mogu reći da li mi je prijatniji bio put u Firencu ili iz Firence, da li mi je bilo lepše da gledam izlazak Sunca ili njegov zalazak! U Firencu smo stigli rano ujutro i odlučili da pre svega odemo na kafu i nekakav dorućak. Doručak je bio ni manje ni više nego na samom trgu gde je i gradska katedrala poznatija kao Duomo. Tada smo je prvi put videli. Bila je prelepa okićena senkama susednih zgrada koje je pravilo jutarnje Sunce. Ipak, nismo je posetili tada, nego smo se odlučili da prvo stanemo u red i kupimo karte za Galeriju Akademije. I tako smo mi stigli u Firencu, prvi put u životu, na samo jedan dan, i od tog jednog dana proveli više od sat vremena čekajući u redu da kupimo ulaznice za muzej! Dobro, ne bilo koji muzej! U ovom se čuva originalna statua Davida koju je Mikelanđelo klessao od 1501. do 1504. I jeste impresivan, i jeste vredan čekanja. Iz Galerije smo krenuli u kraću šetnju do početne stanice florntinskog turističkog autobusa. Turistički autobusi pokrivaju dve ture. Jedna tura ide kroz grad, ali joj je akcenat na poseti malog naselje Fiesole koje se nalazi na brdu iznad grada. Druga pokriva sve znamenitosti gradskog jezgra. Prvo smo išli da obiđemo okolinu grada. Pogled na brdo sa jablanovima i vilama bogatih umetnika iz 18-og i 19-og veka je zaista bio očaravajući, ali ni upola impresivan kao pogled na grad sa vrha brda. Ture se poklapaju na izvesnom broju stanica, i mi smo odlučili da gradsku turu uzmemo na drugoj obali reke Arno, na mestu gde se nalazi bronzana kopija Davida, na ne tako malom Mikelanđelovom Malom Trgu. Ni pogledu odavde ne može se zameriti ništa. A potom smo prošli pored vrtova Boboli, pored Ponte Vekija, galerije Ufici i mnogih drugih interesantnih i za istoriju važnih objekata. U blizini crkve Santa Kroče smo se iskrcali sa autobusa i krenuli u otkrivanje te neverovatne građevine. Unutar ove crkve nalaze se grobovi izuzetnih ljudi koji su promenili istoriju grada, kontinenta i sveta. Tu su sahranjeni Mikelanđelo, Makijaveli, Dante, Galilej i Rosini. Uskoro bi pored ovih velikana mogle da se nađu i kopije fresaka iz Mileševe... Na mestu male crkve Santa Reparata leta gospodnjeg 1296-og započela je gradnja crkve Santa Maria del Fiore, poznatije kao Duomo. Iako je katedrala postala prepoznatljiva po svojoj mermernoj oplati dodatoj u toku 1800-tih, njena lepota leži u dizajnu koji je osmislio arhitekta Bruneleski. Stil u kome je urađena oplata na Duomu je kopiran i za susednu zgradu Krstionice, te Đotov Zvonik. Turstima je omogućeno da se penju i u kupolu Duoma i na vrh Zvonika. Ja sam se odlučio za Zvonik iz jednog jedinog razloga: da sam se popeo na Kupolu, ne bih mogao da odozgo vidim istu. A to je pogled koji ne bih propustio ni za šta: nakon penjanja uz nekih 400 stepenika, čoveku se kao na dlanu daje cela Firenca sa okolinom... Za kraj smo ostavili trg na kom je originalno 1504. Mikelanđelo postavio Davidovu statuu, trg na kome se uz Davidovu kopiju mogu videti i Silovanje Sabinjanki i Kentaur – Pjaca dela Sinjoria. * * * U vreme kada je opera kao oblik scenske umetnosti nastajala, publika je stajala tokom cele predstave, orkestar je obično brojao 10-ak muzičara, a ni pevački ansambl nije imao više članova. U današnje vreme, operske predstave su veoma često performansi sa vrhinskom produkcijom bez ikakve improvizacije i imalo prostora za omašku. Teško je naći izvorni oblik opere, kada se opera pretvorila u vrhunski šou biznis. Teško, ali ne i nemoguće. Još tokom prve posete Rimu, počeo sam potragu za integralnom verzijom Travijate u nekom malom rimskom pozorištu, očekujući da će da mi se desi baš to gledanje ne-fensi varijante Verdijevog blokbastera. I desilo se! U malom pozorištu u ulici Duo Marćeli, u neposrednoj blizini Španskih stepenica, odgledali smo i odslušali Travijatu. Istina, nisam morao da stojim tokom cele predstave (avaj!), ali je sve ostalo bilo „kao nekada“. * * * Od svih mojih prijatelja koji su pretili da će nam se pridružiti u Rimu, samo je Čvoro i ispunio tu pretnju. Posle celog dana u Firenci, operske predstave i lagane kiše, eto nas na Španskim stepenicama, u ponoć, čekajući gosta iz Beograda! I onda se on pojavio! Baš sam bio srećan što je uspeo da se organizuje i da nam se pridruži. Mi smo bili veoma umorni posle neverovatno uzbudljivog dana, tako da nismo mnogo šetali te večeri, ali smo proveli neko vreme zajedno radujući se Rimu i druženju. Jutro je stiglo pre nego što je bilo ko hteo. Posle espresa i pršute na čabati, krenuli smo ka Muzeju Leonarda da Vinčija da vidimo izložbu o velikim mašinama koje je on skicirao i za neke od njih čak pravio modele. Videli smo njegov tenk, gramofon, model kuće, „cipele“ za hodanje po vodi, bicikl... Mnogo interesantno jutro! Budući da smo bili u blizini Kampo de Fiori, odšetali smo do tog trga na kom je onih dana Cezar ubijen. Nedeljom ujutro se na ovom trgu dešava pijaca, pa smo se i time pozabavili. Na kraju smo iscrpljeni od sunca, leonardovih izuma i skupih začina odlučili da nešto pojedemo u jednoj od lepih restoranskih bašta baš tu na trgu. Izabrali smo mesto na kom smo, ne svojom voljom, već voljom svemoćnih i ne preterano hitrih konobara, proveli narednih dva i po sata. Hrana nije bila loša. A potom smo krenuli u dugu šetnju istočnom obalom Tibra, pored Are Pakis, preko Kaprija na drugu obalu reke... Odatle smo se spustili do Boka dela Veritas, pa na Cirkus Maksimus. Kada sam razmišljao o dolasku u Rim, imao sam samo dve stvari koje sam morao da vidim: Koloseum i Cirkus Maksimus. Iako je Cirkus u današnje vreme samo poljana sa ostatkom tribina, nisam se osećao razočaranim – naprotiv, bio sam presrećan što sam ispunio davnašnju želju da posetim ovo mesto. Poljana je bila pusta, ali su se u mojoj glavi čuli točkovi dvokolica i letvoroprega, njištanje konja, navijanje publike... Ni Master kartica, ni Viza... Potom smo se, prolazeći pored ostataka akvedukta, prošetali do Koloseuma. Prvog puta kada smo bili kod Koloseuma nisam video skoro ništa zbog toga što je bila noć i što nisam mogao da poverujem da sam se ustvari nalazio tamo. Drugog puta sam bio preokupljen razgledanjem, fotografisanjem, sakupljanjem informacija. Tek kada sam šetao sa Čvorom sam imao priliku da uživam u Koloseumu. Stvarno je bio i jeste kolosalan – u svakom pogledu! Veče smo proveli šetajući po gradu, gledajući fontane i zgrade. I spremajući se za povratak u Toronto. * * * Put se završio, fotografije su sređene, misli sortirane. I kako sve to da sumiram, a da ne budem grub? Meni je trebalo skoro 40 godina da stignem do Rima, ali je celo iskustvo vredelo i dvostruko dužeg čekanja. Ko nije bio u Rimu, mora to da uradi bar jednom u životu. Da li ću se vraćati u Rim? Pa ne verujem da ću planirati novi put specijalno u Rim, ali ako se zadesim tamo, potpuno sam siguran da ću ponovo uživati!

Италија, Рим, Колосеум

Крајем 60-их година првог века, град Рим је и даље био главни град највеће империје старог века. Већ више од једне деценије државом је владао Нерон који је био више познат по раскалашности у приватном животу, него по владарским достигнућима. Уствари, и то што је као владалац урадио, било би боље да није – сваки његов потез као да је био предодређен да повреди и унижи некога, а будући да је био владар, сваки његов акт је дотицао хиљаде људи.

После пожара из 64.г. центар Рима је био готово потпуно уништен. Нерон је ситуацију искористио да би кренуо са градњом ''Рима лепшег од Рима''. Да би могао да финфнсира тај пројекат, наметнуо је нове порезе римским држављанима и провинцијама. Тако је изазвао низ устанака широм царства. Плашећи се да би генерали које је слао да умире устанике могли да освоје власт, Нерон је за те послове бирао људе који су били не претерано омиљени. Тако је за угушење устанка у Јудеји полао генрала Веспазијана. Е, баш тај Веспазијан је после Неронове смрти и три цара која су се сменила за годину дана, 69. године успео да посатане царем.

Будући генерал, кажу да је Веспазијан био суров и сиров човек, али праведан и оштрога ума. Још из студентских дана се сећам анегдота о Веспазијану. Познато је да су римски цареви проглашавани боговима по смрти. Записано је да је Веспазијан на самртној постељи цинично прокоментарисао: ''Чини ми се да постајем Бог''. Ето, такав је човек био.

Дошавши на власт стицајем срећних или већ каквих околности, схватио је да мора да обезбеди и свој и животе својих наследника. У том циљу је правилно кренуо да гради своју популарност у народу, не међу сенаторима и осталим политичарима. Пречица до популарности је била - дати народу оно што му нјавише треба: хлеба и игара! Период мира после владавине Нерона и наследника му, омогућавао је пристојно снабдевање храном, тако да је тај задатак био успешно обављен. Други део плана је био везан за, што би се данашњим језиком рекло, ентертејнмент индустрију. Најразвијенија грана те индустрије у доба римске царевине биле су гладијаторске и друге ''сценске'' борбе.
У Риму је већ постојало неколико институција које су пружале ову врсту забаве, али се Веспазијан одлучио да народу Рима, као захвалницу али и залог за будућу љубав, поклони дар над даровима, амфитеатар над амфитеатрима - Колосеум. Да би овековечио своју династију у настајању (династија Флавијеваца), званично име које је дао Колосеуму било је Амфитеатар Флавијеваца. Касније је Колосеум био познат и као Титов Амфитеатар.

Локација за Колосеум је свакако требала да буде негде на територији коју је Нерон изабрао за његово ''пролепшавање'' Рима. Место не ком је Нерон градио његов Златни Двор, није било погодно због нагиба терена, простор јужније од њега је био заузет Клаудијевим храмом, и једино преостало место је било дно оближњег језера.
И тако је и било. Први надљудски подухват, исушивање језера, успешно је обављен.

Нерон је државну касу испразнио до те мере да је остварење овог пројекта било угрожено и пре него што је почело. Да би успео у свом подухвату, Веспазијану је у помоћ притекла Талија, те је баш у то време његов син Тит завршио рат у Јудеји сломом Јерусалима. Постоји прича о 30.000 јеврејских заробљеника који су робовским радом изградили Колосеум, али је много вероватније да су они продани у ропство после допремања у Рим, те да је тим новцем Колосеум уствари и финансиран – поред новца од јерусалимског храма.

Двеста педесет хиљада тона камена. Мноооого цигле. Бетон.

И да Колосеум не изгледа како изгледа, саме информације о утрошеном материјалу би биле импресивне. Оно ште је још импресивније је што је сав тај материјал стављен заједно и још увек тако стоји – и није се срушио под сопственом тежином. Оно што је омогућило изградњу оваквог објекта пре две хиљаде година је римски геније који је створио архитектонски елеменат лук и грађевински материјал бетон. Лукови су преко централног камена у луку преносили тежину горње конструкције на остале делове лука и спуштали је на стубове, заобилазећи празан простор који је већ својом ''празноћом'' смањивао масу конструкције. Бетон је са друге стране, сам по себи лакши од камена, омогућавао да се испуне и премосте простори неправилних облика. И тако је изградња ове хале једино и била могућа.

План Колосеума је базиран на 8 кругова који се нижу од најмањег и најближег сцени, до највишег и спољњег. Спољни круг је начињен од 80 лукова, изнад којих се налази још 80, па и трећи ниво од 80 лукова. Доњи ниво лукова је висок 7 метара, а следећа два су нешто нижа. Изнад ова три нивоа лукова налазе се још два ''спрата'', начињена од лакшег камена и цигле.
Унутрашњи кругови лукова су били носачи седишта и плафон за ходнике и којекакве одаје. Различите собе су имале за улогу да удоме робове који су радили на одржавању објекта, као и продукцији представе, затим да удоме гладијаторе, осуђенике на смрт који ће бити погубљени у представи, звери, опрему за гладијаторе... Што се тиче ходника, осим што су служили као комуникација између одаја и сцене, доводили су и публику у амфитеатар. Архитекте су имале на уму да тих 50-ак хиљада гледалаца морају да буду смештени и ''избачени'' из арене у кратком року. Колосеум је имао 70-ак врата за публику и свака врата су водила публику у одређени сектор гледалишта. Није било забуне, сваки ниво гледалишта је био предодређен за само један сталеж римског друштва, само одређени ходници су мводили до тог сектора, само се на одређена врата улазило у те ходнике, и само су одређене карте омогућавале да се уђе на та врата... На крају представе, било је потребно око пола сата да се Колосеум испразни.

После 10 година владавине Веспазијан је умро и наследио га је његов син Тит. Пошто изградња Колосеума није била завршена, Тит је обећао да ће за годину дана инаугуристати споменик своме оцу. Тако је и било. Прве игре су у Амфитеатру Флавији организоване 80-е године, трајале су 100 дана и каже се да је у само једном дану било убијено око 5000 дивљих животиња! Да су имали Бритни Спирс да их својим разводом и сатаратељством над децом забавља тих 100 дана, све те животиње и силни људи су могли да буду спашени – авај.

Временомм су се стари и млади Стари Римљани заситили ове забаве, те је након само 10-ак година сцена морала да буде реновирана. Титов брат и наследник Домицијан је практично наново изградио сцену, поставивши је на постоље од лавиринта ходника и лифтова на чекрке. Животиње и људи су држани у ћелијама испод сцене, и лифтовима дизани ка отворима на ''поду'' арене. На тај начин, гладијатор у арени, као и публика у гледалишту, нису могли ни наслутити у ком моменту, из ког дела арене и колико животиња или људи ће се прикључити борби. Занимљиво, нема шта!

А ако ни то није било довољно, сцена је преплављивана водом и у таквом базену су се приказивале поморске битке бродова! Кажу да је још у Титово време (не маршала Тита, него цара Тита), ово било могуиће, али ни дан данас нема поузданих археолошких података о водонепропусности материјала у арени.

За сада још нема фотографија да пропрате текст, али од септембра...

Ottawi u pohode

Za nekoga ko voli da putuje kao što ja volim, svakodnevni život je ustvari intermeco između dva putovanja. Budući da je intermeco po prirodi stvari kratak period vremena između dva dela glavnog toka neke celine, trebalo bi da čovek tu pauzu iskoristi za predah. Ali ne, u mom slučaju, taj odmor se koristi isključivo za planiranje sledeće stanice. Dobro, ne isključivo, provedem ja par minuta dnevno i radeći, nekoliko momenata spavajući i nešto sati hraneći se, ali “viši cilj“ je vazda negde tu u atmosferi...

Od kada sam došao u Kanadu, svakako mi je izazov obilaženje silnih prostranstava kojima su nekada tumarali ovdašnji „Indijanci“, prelepih reka, jezera i okeana kojima su plovili Vikinzi (i svi pre i posle njih), šuma koje su počeli da desetkuju još Francuzi, a nasledili ih i ostali dođoši... (O skitanju po planinama i predelima okovanim severom, nisam imao, niti imam, snove - samo po koju moru). I dalje mi je većina tih planova neostvarena, a glavni krivac tome je istina da je u Kanadi pristupačnije putovati na Karibe nego kroz sopstvenu zemlju. Recimo, za cenu karte vozom od Atlantika do Pacifika, koje traje par dana, možeš da priuštiš dvonedeljno krstarenje Mediteranom... To može da zvuči kao izgovor za nepomeranje iz mesta, ali i kao jedan od lepših ciljeva za daleku budućnost, kada mi ponestane snage za duge šetnje ulicama „neosvojenih“ gradova.

Otava je bila jedan od gradova koje sam želeo da posetim odavno, ali mi se redovno nešto drugo, važnije i povoljnije, isprečavalo na putu do nje. I tako je bilo sve do ovogodišnjeg uskrsa. Nisam želeo da ostanem u Torontu, a imao sam samo tri dana na raspolaganju. Ove godine proleće nam je stiglo sa zakašnjenjem, tako da vreme nije bilo za odlazak na nekakvu plažu, a finansijski mi se nije uklapao neki veliki put između januarske Kube i septembarsko-oktobarske Italo-Srbije. I onda su kockice počele da se sklapaju: moji prijatelji (oni pravi, koji imaju i kola) su bili voljni da kao rođeni Kanađani pokažu nama dođošima lepote državne prestonice; od jednog klijenta (i prijatelja) sam dobio nagradni vaučer za hotel; internet mi je pomogao da odlučim šta sve ću da vidim... I tako smo se obreli na putu!

Imajući u vidu da je Otava udaljena nekih 350 kilometara od Toronta, smatramo to nevelikom distancom za severnoameričke uslove. Vreme je bilo ni toplo, ni hladno (nešto manje od 20 stepeni), ali suvo – takoreći savršeno za put. Krenuli smo oko 9 ujutro sa planom da doručkujemo u Kingstonu, na pola puta do Otave, i da napravimo pauzu u regiji poznatoj kao Thuosand Islands. I tako i bi.

Kingston je grad poznat po centralnom i najbolje obezbećenom kanadskom zatvoru, ali je na mene ostavio utisak kao naselje sa neverovatnim brojem izuzetno lepih privatnih kuća. Posebno su impresivne, kako veličinom, tako i stilom, one uz jezero Ontario. Čini mi se da nisam video ni jednu kuću koja mi se nije svidela.

Iako je bio praznični vikend, pronašli smo otvoreno interesantno mesto za doručak – lokalna pekara, sa organskom i drugom „kao iz domaće kuhinje“ hranom, te sa spratom na kom se nalazilo nešto između kafeterije i restorana. Kapućino im je bio odličan, kao pravi italijanski, a peciva – prste da poližeš! Sve je bilo servirano u lepom i jednostavnom posuđu, sa mnogo stila, uključujući za svakog različitu platnenu salvetu (na mene su one ostavile najveći utisak). Sve u svemu, nabasali smo na zaista dobro organizovan restorančić, i istinski uživali u prvoj avanturi na ovom putovanju.

Posle doručka smo krenuli ka Hiljadi Ostrva.
Na Reci Svetog Lorensa, na delu gde ona predstavlja granicu između Sjedinjenih Država i Kanade, smestila se oblast poznata kao Thousand Islands. Od momenta kada smo iz Kingstona izašli na obalu St. Lawrence River, rečna ostrva su krenula da se ređaju u velikom broju. Većina od njih nisu velika, sa dovoljno prostora za po jednu manju ili veću kuću i manje dvorište. Prizor je izgledao nestvarno. Trava između autoputa i reke još neozelenela, u daljini kuće na ostrvima, između nas i njih voda i obalska trska... A ostrva se nižu i nižu, sve dok se autoputem ne odvojismo od reke i ne krenusmo na sever ka Otavi. Impresivno.

Kada smo stigli u Otavu, imali smo šta i da vidimo. Em je Westin Hotel u kom smo bili smešteni bio odličan, em nam je soba bila još i bolja: jedan zid sobe je bio u staklu, i pokazivao nam prelepu zgradu Parlamenta, te između Parlamenta i našeg hotela, još lepši Chateau de Laurie, hotel izgrađen u art dekou.

Grad Otava nastao je na obali reke Otava, na ostacima domorodačkog naselja naroda Kičesipi iz grupe Algonkvin Indijanaca. Kičesipi su sebi ime dali po Velikoj Reci, Kičesipi, današnjoj reci Otava. Oni su tamo živeli vekovima, a današnje ime i reke i grada potiče od plemena Otavazi, koje je nastanjivalo oblast nekih 10 godina posreedovajući u trgovini krznima nakon što su Irokezi proterali Algonkvine.

Nakon što je 1759. Nova Francuska došla do svog kraja, te Britanci zavladali oblašću, trgovci iz ostatka Amerike počinju da pokazuju pretenzije za ovaj deo zemlje. To je negde bio i jedan od razloga za rat između Kanade i Sjedinjenih Država 1812. godine. Posle tog rata, da bi se obezbedila vodena veza između Montreala i zapadnog dela zemlje, odlučeno je da se iskopa Rido Kanal u dužini od nekih 200 kilometara. Za izgradnju je bio zadužen izvesni Poručnik Džon Baj, koji se smatra jednim od idejnih tvoraca izgleda buduće prestonice.
Godine 1857. kraljica Viktorija je odlučila da Otava postane prestonica kanadskog domena, pa se već 1859. počinje sa izgradnjom zgrade parlamenta.
Tako je 1867. Otava postala prestonica konfederacije sačinjene od Nove Škotske, Novog Brunsvika i delova današnjih Kvebeka i Ontarija.

Pored svakodnevnih polotičkih potresa koji drmaju jednu prestonicu, dva su velika požara upisana u istoriju Otave.

Aprila 1900. godine, požar iz susednog Hala (Gatinoa) se verovatno potpomognut vetrom, preko mosta prebacio u Otavu i hiljade učinio beskućnicima.

Obnova još nije bila završena a novi požar je Februara 1916. buknuo u Čitaonici Centralnog bloka u zgradi parlamenta. Vatra se brzo širila zahvaljujući gomilama čuvanih novina, te prelepim drvorezima i drvenom konstrukcijom same građevine. Za divno čudo, centralna biblioteka je sačuvana.

I tako, trudeći se da sačuva kanadsku tradiciju, Otava živi pomalo usporen život prestonice. Iako u gradu sa okolinom živi više od 900.000 ljudi, grad sam po sebi ne pruža mnogo izvora za zabavu. Većina naših aktivnosti su bile vezane za politiku i istoriju, a nije da ne umemo i drugačije da provodimo vreme.

U Otavi su smeštene rezidencije Premijera Kanade i kanadskog Generalnog Guvernera. Svi znaju šta je uloga premijera (ma kako ga voleli ili ne voleli), a sada znamo i gde živi – ha! Mnogo jači utisak na mene je ostavila rezidencija Generalnog Guvernera (po kanadskom sistemu, Generalni Guverner je izaslanik kanadskog šefa države, tj. Kanadske Kraljice, koja je onako uzgred i kraljica Engleske, Škotske i još nekih zemalja), okružena prelepim parkom i memorijalom posvećenom važnim momentima iz kanadske istorije. Na tom mestu sam se zapitao zašto Srbija i slične zemlje sa mnogo dužom i događajima bogatijom istorijom ne mogu da prezentuju svoju priču na ovako rečit severnoamerički način – veoma jednostavan i prikladan spomenik koji mora da se vidi, da mu se rečima ne bi oduzela magija.

Zgrada kanadskog parlamenta je predivno zdanje, sačinjeno od Centralnog, Isatočnog i Zapadnog bloka. Na sredini prednjeg dela centralnog bloka je čuveni Toranj Mira, s vidikovcem i Memorijalnom kapelom (u kojoj su knjige sa imenima svih u ratovima poginulih Kanađana). Deo Centralnog bloka je i prelepa Parlamentarna biblioteka, sa izvanrednim drvenim mobilijarom i podom urađenim od tri vrste drveta. Arhitektura biblioteke je imperijalna kako u estetskom, tako i u konceptualnom smislu, ovenčana stojećom statuaom kraljice Viktorije od belog mermera.

Centralni blok je sedište Senata i Predstavničkog doma Kanade. Obe sale su prelepe i obe svojom dekoracijom i arhitektonikom pokazuju koje su osobenosti ovih domova.

Ispred Tornja Mira je večiti plamen, čija večnost je u noćnim satima obezbeđena pripadnicima Kraljevske Konjičke Policije.

Nekoliko je razloga zbog kojih sam još ranije hteo da posetim Otavu. Svakako je među prvima na listi bio Parlament, tu je potom bio i Festival Lala, ali i Muzej Civilizacije.

Zima koja je zadesila Kanadu prošle godine nije bila preterano hlanda, ali je bila nezapamćeno duga. To je i glavni krivac zašto nismo prisustvovali ovogodišnjem Festivalu Lala, iako je Uskrs pao na kraj aprila. Naime, sredinom prošlog veka holandska princeza Julijana je tokom posete Otavi dobila trudove i porođaj je ne planirano počeo na kanadskoj teritoriji. Iz meni nepoznatih razloga, kanadski parlament je tada proglasio mesto porođaja holandskom teritorijom, te se beba „rodila na holandskom tlu“! U zahvalnost za ovaj akt, holandska kraljevska kuća svake godine šalje 2 miliona lala u Otavu, i taj događaj se obeleđava kao Festival Lala.

Muzej Civilizacije je bio jedan od mojih najvećih pokretača za put u Otavu, ali su moja očekivanja bila veća nego ono što sam dobio. Svakako sam bio impresioniran i postavkom i kolekcijom vezanom za pre-evropske stanovnike Kanade, ali mi je ostatak muzeja više izgledao kao las-vegaske kulise, nego kao muzej. U redu, sve što sam video bilo je na mestu, edukativno i u ruku zabavno, ali sam ja izgleda malo konzervativniji kada se razmatra organizacija muzeja. Ako se ova opaska i čini kao lični pristup, onda sam svakako potpuno objektivan ako kažem da je muzej trebao da se zove Muzej kanadske civilizacije, a ne Muzej civiliozacije – tamo nisam imao priliku da vidim gotovo ništa drugo osim artefakata iz severnog dela Severne Amerike.

Nacionalna Galerija Kanade je ostavila mnogo veći utisak na mene arhitekturom zgrade nego samom kolekcijom, ali sam veoma srećan što sam imao priliku da uživo vidim Harisove Iceberg, kao i skulpturu Cezar prelazi Rubikon ( http://www.gallery.ca/en/see/collections/artwork.php?mkey=52752 ). U samu zgradu Galerije je inkorporirana mala Rido kapela sa neogotskim tankim metalnim stubovima, koja je mirom i duhovnošću na mene ostavila izuzetan utisak.

Iskoristio sam priliku da obiđem i deo Kanadske Kraljevske Kovnice Novca, te u ruci držim zlatnu polugu vrednu oko 600.000 dolara, i kupim neke suvenire i poklone. Probao sam nešto francuskih peciva u pekari u kojoj je pre mene bio i Obama (ja video fotografije!), večerao u Engleskom Pabu, plivao u art-deko bazenu iz kasnih dvadesetih prošlog veka... Ustvari, baš mi je bilo lepo u Otavi.