Ottawi u pohode

Za nekoga ko voli da putuje kao što ja volim, svakodnevni život je ustvari intermeco između dva putovanja. Budući da je intermeco po prirodi stvari kratak period vremena između dva dela glavnog toka neke celine, trebalo bi da čovek tu pauzu iskoristi za predah. Ali ne, u mom slučaju, taj odmor se koristi isključivo za planiranje sledeće stanice. Dobro, ne isključivo, provedem ja par minuta dnevno i radeći, nekoliko momenata spavajući i nešto sati hraneći se, ali “viši cilj“ je vazda negde tu u atmosferi...

Od kada sam došao u Kanadu, svakako mi je izazov obilaženje silnih prostranstava kojima su nekada tumarali ovdašnji „Indijanci“, prelepih reka, jezera i okeana kojima su plovili Vikinzi (i svi pre i posle njih), šuma koje su počeli da desetkuju još Francuzi, a nasledili ih i ostali dođoši... (O skitanju po planinama i predelima okovanim severom, nisam imao, niti imam, snove - samo po koju moru). I dalje mi je većina tih planova neostvarena, a glavni krivac tome je istina da je u Kanadi pristupačnije putovati na Karibe nego kroz sopstvenu zemlju. Recimo, za cenu karte vozom od Atlantika do Pacifika, koje traje par dana, možeš da priuštiš dvonedeljno krstarenje Mediteranom... To može da zvuči kao izgovor za nepomeranje iz mesta, ali i kao jedan od lepših ciljeva za daleku budućnost, kada mi ponestane snage za duge šetnje ulicama „neosvojenih“ gradova.

Otava je bila jedan od gradova koje sam želeo da posetim odavno, ali mi se redovno nešto drugo, važnije i povoljnije, isprečavalo na putu do nje. I tako je bilo sve do ovogodišnjeg uskrsa. Nisam želeo da ostanem u Torontu, a imao sam samo tri dana na raspolaganju. Ove godine proleće nam je stiglo sa zakašnjenjem, tako da vreme nije bilo za odlazak na nekakvu plažu, a finansijski mi se nije uklapao neki veliki put između januarske Kube i septembarsko-oktobarske Italo-Srbije. I onda su kockice počele da se sklapaju: moji prijatelji (oni pravi, koji imaju i kola) su bili voljni da kao rođeni Kanađani pokažu nama dođošima lepote državne prestonice; od jednog klijenta (i prijatelja) sam dobio nagradni vaučer za hotel; internet mi je pomogao da odlučim šta sve ću da vidim... I tako smo se obreli na putu!

Imajući u vidu da je Otava udaljena nekih 350 kilometara od Toronta, smatramo to nevelikom distancom za severnoameričke uslove. Vreme je bilo ni toplo, ni hladno (nešto manje od 20 stepeni), ali suvo – takoreći savršeno za put. Krenuli smo oko 9 ujutro sa planom da doručkujemo u Kingstonu, na pola puta do Otave, i da napravimo pauzu u regiji poznatoj kao Thuosand Islands. I tako i bi.

Kingston je grad poznat po centralnom i najbolje obezbećenom kanadskom zatvoru, ali je na mene ostavio utisak kao naselje sa neverovatnim brojem izuzetno lepih privatnih kuća. Posebno su impresivne, kako veličinom, tako i stilom, one uz jezero Ontario. Čini mi se da nisam video ni jednu kuću koja mi se nije svidela.

Iako je bio praznični vikend, pronašli smo otvoreno interesantno mesto za doručak – lokalna pekara, sa organskom i drugom „kao iz domaće kuhinje“ hranom, te sa spratom na kom se nalazilo nešto između kafeterije i restorana. Kapućino im je bio odličan, kao pravi italijanski, a peciva – prste da poližeš! Sve je bilo servirano u lepom i jednostavnom posuđu, sa mnogo stila, uključujući za svakog različitu platnenu salvetu (na mene su one ostavile najveći utisak). Sve u svemu, nabasali smo na zaista dobro organizovan restorančić, i istinski uživali u prvoj avanturi na ovom putovanju.

Posle doručka smo krenuli ka Hiljadi Ostrva.
Na Reci Svetog Lorensa, na delu gde ona predstavlja granicu između Sjedinjenih Država i Kanade, smestila se oblast poznata kao Thousand Islands. Od momenta kada smo iz Kingstona izašli na obalu St. Lawrence River, rečna ostrva su krenula da se ređaju u velikom broju. Većina od njih nisu velika, sa dovoljno prostora za po jednu manju ili veću kuću i manje dvorište. Prizor je izgledao nestvarno. Trava između autoputa i reke još neozelenela, u daljini kuće na ostrvima, između nas i njih voda i obalska trska... A ostrva se nižu i nižu, sve dok se autoputem ne odvojismo od reke i ne krenusmo na sever ka Otavi. Impresivno.

Kada smo stigli u Otavu, imali smo šta i da vidimo. Em je Westin Hotel u kom smo bili smešteni bio odličan, em nam je soba bila još i bolja: jedan zid sobe je bio u staklu, i pokazivao nam prelepu zgradu Parlamenta, te između Parlamenta i našeg hotela, još lepši Chateau de Laurie, hotel izgrađen u art dekou.

Grad Otava nastao je na obali reke Otava, na ostacima domorodačkog naselja naroda Kičesipi iz grupe Algonkvin Indijanaca. Kičesipi su sebi ime dali po Velikoj Reci, Kičesipi, današnjoj reci Otava. Oni su tamo živeli vekovima, a današnje ime i reke i grada potiče od plemena Otavazi, koje je nastanjivalo oblast nekih 10 godina posreedovajući u trgovini krznima nakon što su Irokezi proterali Algonkvine.

Nakon što je 1759. Nova Francuska došla do svog kraja, te Britanci zavladali oblašću, trgovci iz ostatka Amerike počinju da pokazuju pretenzije za ovaj deo zemlje. To je negde bio i jedan od razloga za rat između Kanade i Sjedinjenih Država 1812. godine. Posle tog rata, da bi se obezbedila vodena veza između Montreala i zapadnog dela zemlje, odlučeno je da se iskopa Rido Kanal u dužini od nekih 200 kilometara. Za izgradnju je bio zadužen izvesni Poručnik Džon Baj, koji se smatra jednim od idejnih tvoraca izgleda buduće prestonice.
Godine 1857. kraljica Viktorija je odlučila da Otava postane prestonica kanadskog domena, pa se već 1859. počinje sa izgradnjom zgrade parlamenta.
Tako je 1867. Otava postala prestonica konfederacije sačinjene od Nove Škotske, Novog Brunsvika i delova današnjih Kvebeka i Ontarija.

Pored svakodnevnih polotičkih potresa koji drmaju jednu prestonicu, dva su velika požara upisana u istoriju Otave.

Aprila 1900. godine, požar iz susednog Hala (Gatinoa) se verovatno potpomognut vetrom, preko mosta prebacio u Otavu i hiljade učinio beskućnicima.

Obnova još nije bila završena a novi požar je Februara 1916. buknuo u Čitaonici Centralnog bloka u zgradi parlamenta. Vatra se brzo širila zahvaljujući gomilama čuvanih novina, te prelepim drvorezima i drvenom konstrukcijom same građevine. Za divno čudo, centralna biblioteka je sačuvana.

I tako, trudeći se da sačuva kanadsku tradiciju, Otava živi pomalo usporen život prestonice. Iako u gradu sa okolinom živi više od 900.000 ljudi, grad sam po sebi ne pruža mnogo izvora za zabavu. Većina naših aktivnosti su bile vezane za politiku i istoriju, a nije da ne umemo i drugačije da provodimo vreme.

U Otavi su smeštene rezidencije Premijera Kanade i kanadskog Generalnog Guvernera. Svi znaju šta je uloga premijera (ma kako ga voleli ili ne voleli), a sada znamo i gde živi – ha! Mnogo jači utisak na mene je ostavila rezidencija Generalnog Guvernera (po kanadskom sistemu, Generalni Guverner je izaslanik kanadskog šefa države, tj. Kanadske Kraljice, koja je onako uzgred i kraljica Engleske, Škotske i još nekih zemalja), okružena prelepim parkom i memorijalom posvećenom važnim momentima iz kanadske istorije. Na tom mestu sam se zapitao zašto Srbija i slične zemlje sa mnogo dužom i događajima bogatijom istorijom ne mogu da prezentuju svoju priču na ovako rečit severnoamerički način – veoma jednostavan i prikladan spomenik koji mora da se vidi, da mu se rečima ne bi oduzela magija.

Zgrada kanadskog parlamenta je predivno zdanje, sačinjeno od Centralnog, Isatočnog i Zapadnog bloka. Na sredini prednjeg dela centralnog bloka je čuveni Toranj Mira, s vidikovcem i Memorijalnom kapelom (u kojoj su knjige sa imenima svih u ratovima poginulih Kanađana). Deo Centralnog bloka je i prelepa Parlamentarna biblioteka, sa izvanrednim drvenim mobilijarom i podom urađenim od tri vrste drveta. Arhitektura biblioteke je imperijalna kako u estetskom, tako i u konceptualnom smislu, ovenčana stojećom statuaom kraljice Viktorije od belog mermera.

Centralni blok je sedište Senata i Predstavničkog doma Kanade. Obe sale su prelepe i obe svojom dekoracijom i arhitektonikom pokazuju koje su osobenosti ovih domova.

Ispred Tornja Mira je večiti plamen, čija večnost je u noćnim satima obezbeđena pripadnicima Kraljevske Konjičke Policije.

Nekoliko je razloga zbog kojih sam još ranije hteo da posetim Otavu. Svakako je među prvima na listi bio Parlament, tu je potom bio i Festival Lala, ali i Muzej Civilizacije.

Zima koja je zadesila Kanadu prošle godine nije bila preterano hlanda, ali je bila nezapamćeno duga. To je i glavni krivac zašto nismo prisustvovali ovogodišnjem Festivalu Lala, iako je Uskrs pao na kraj aprila. Naime, sredinom prošlog veka holandska princeza Julijana je tokom posete Otavi dobila trudove i porođaj je ne planirano počeo na kanadskoj teritoriji. Iz meni nepoznatih razloga, kanadski parlament je tada proglasio mesto porođaja holandskom teritorijom, te se beba „rodila na holandskom tlu“! U zahvalnost za ovaj akt, holandska kraljevska kuća svake godine šalje 2 miliona lala u Otavu, i taj događaj se obeleđava kao Festival Lala.

Muzej Civilizacije je bio jedan od mojih najvećih pokretača za put u Otavu, ali su moja očekivanja bila veća nego ono što sam dobio. Svakako sam bio impresioniran i postavkom i kolekcijom vezanom za pre-evropske stanovnike Kanade, ali mi je ostatak muzeja više izgledao kao las-vegaske kulise, nego kao muzej. U redu, sve što sam video bilo je na mestu, edukativno i u ruku zabavno, ali sam ja izgleda malo konzervativniji kada se razmatra organizacija muzeja. Ako se ova opaska i čini kao lični pristup, onda sam svakako potpuno objektivan ako kažem da je muzej trebao da se zove Muzej kanadske civilizacije, a ne Muzej civiliozacije – tamo nisam imao priliku da vidim gotovo ništa drugo osim artefakata iz severnog dela Severne Amerike.

Nacionalna Galerija Kanade je ostavila mnogo veći utisak na mene arhitekturom zgrade nego samom kolekcijom, ali sam veoma srećan što sam imao priliku da uživo vidim Harisove Iceberg, kao i skulpturu Cezar prelazi Rubikon ( http://www.gallery.ca/en/see/collections/artwork.php?mkey=52752 ). U samu zgradu Galerije je inkorporirana mala Rido kapela sa neogotskim tankim metalnim stubovima, koja je mirom i duhovnošću na mene ostavila izuzetan utisak.

Iskoristio sam priliku da obiđem i deo Kanadske Kraljevske Kovnice Novca, te u ruci držim zlatnu polugu vrednu oko 600.000 dolara, i kupim neke suvenire i poklone. Probao sam nešto francuskih peciva u pekari u kojoj je pre mene bio i Obama (ja video fotografije!), večerao u Engleskom Pabu, plivao u art-deko bazenu iz kasnih dvadesetih prošlog veka... Ustvari, baš mi je bilo lepo u Otavi.