Италија, Рим, Колосеум

Крајем 60-их година првог века, град Рим је и даље био главни град највеће империје старог века. Већ више од једне деценије државом је владао Нерон који је био више познат по раскалашности у приватном животу, него по владарским достигнућима. Уствари, и то што је као владалац урадио, било би боље да није – сваки његов потез као да је био предодређен да повреди и унижи некога, а будући да је био владар, сваки његов акт је дотицао хиљаде људи.

После пожара из 64.г. центар Рима је био готово потпуно уништен. Нерон је ситуацију искористио да би кренуо са градњом ''Рима лепшег од Рима''. Да би могао да финфнсира тај пројекат, наметнуо је нове порезе римским држављанима и провинцијама. Тако је изазвао низ устанака широм царства. Плашећи се да би генерали које је слао да умире устанике могли да освоје власт, Нерон је за те послове бирао људе који су били не претерано омиљени. Тако је за угушење устанка у Јудеји полао генрала Веспазијана. Е, баш тај Веспазијан је после Неронове смрти и три цара која су се сменила за годину дана, 69. године успео да посатане царем.

Будући генерал, кажу да је Веспазијан био суров и сиров човек, али праведан и оштрога ума. Још из студентских дана се сећам анегдота о Веспазијану. Познато је да су римски цареви проглашавани боговима по смрти. Записано је да је Веспазијан на самртној постељи цинично прокоментарисао: ''Чини ми се да постајем Бог''. Ето, такав је човек био.

Дошавши на власт стицајем срећних или већ каквих околности, схватио је да мора да обезбеди и свој и животе својих наследника. У том циљу је правилно кренуо да гради своју популарност у народу, не међу сенаторима и осталим политичарима. Пречица до популарности је била - дати народу оно што му нјавише треба: хлеба и игара! Период мира после владавине Нерона и наследника му, омогућавао је пристојно снабдевање храном, тако да је тај задатак био успешно обављен. Други део плана је био везан за, што би се данашњим језиком рекло, ентертејнмент индустрију. Најразвијенија грана те индустрије у доба римске царевине биле су гладијаторске и друге ''сценске'' борбе.
У Риму је већ постојало неколико институција које су пружале ову врсту забаве, али се Веспазијан одлучио да народу Рима, као захвалницу али и залог за будућу љубав, поклони дар над даровима, амфитеатар над амфитеатрима - Колосеум. Да би овековечио своју династију у настајању (династија Флавијеваца), званично име које је дао Колосеуму било је Амфитеатар Флавијеваца. Касније је Колосеум био познат и као Титов Амфитеатар.

Локација за Колосеум је свакако требала да буде негде на територији коју је Нерон изабрао за његово ''пролепшавање'' Рима. Место не ком је Нерон градио његов Златни Двор, није било погодно због нагиба терена, простор јужније од њега је био заузет Клаудијевим храмом, и једино преостало место је било дно оближњег језера.
И тако је и било. Први надљудски подухват, исушивање језера, успешно је обављен.

Нерон је државну касу испразнио до те мере да је остварење овог пројекта било угрожено и пре него што је почело. Да би успео у свом подухвату, Веспазијану је у помоћ притекла Талија, те је баш у то време његов син Тит завршио рат у Јудеји сломом Јерусалима. Постоји прича о 30.000 јеврејских заробљеника који су робовским радом изградили Колосеум, али је много вероватније да су они продани у ропство после допремања у Рим, те да је тим новцем Колосеум уствари и финансиран – поред новца од јерусалимског храма.

Двеста педесет хиљада тона камена. Мноооого цигле. Бетон.

И да Колосеум не изгледа како изгледа, саме информације о утрошеном материјалу би биле импресивне. Оно ште је још импресивније је што је сав тај материјал стављен заједно и још увек тако стоји – и није се срушио под сопственом тежином. Оно што је омогућило изградњу оваквог објекта пре две хиљаде година је римски геније који је створио архитектонски елеменат лук и грађевински материјал бетон. Лукови су преко централног камена у луку преносили тежину горње конструкције на остале делове лука и спуштали је на стубове, заобилазећи празан простор који је већ својом ''празноћом'' смањивао масу конструкције. Бетон је са друге стране, сам по себи лакши од камена, омогућавао да се испуне и премосте простори неправилних облика. И тако је изградња ове хале једино и била могућа.

План Колосеума је базиран на 8 кругова који се нижу од најмањег и најближег сцени, до највишег и спољњег. Спољни круг је начињен од 80 лукова, изнад којих се налази још 80, па и трећи ниво од 80 лукова. Доњи ниво лукова је висок 7 метара, а следећа два су нешто нижа. Изнад ова три нивоа лукова налазе се још два ''спрата'', начињена од лакшег камена и цигле.
Унутрашњи кругови лукова су били носачи седишта и плафон за ходнике и којекакве одаје. Различите собе су имале за улогу да удоме робове који су радили на одржавању објекта, као и продукцији представе, затим да удоме гладијаторе, осуђенике на смрт који ће бити погубљени у представи, звери, опрему за гладијаторе... Што се тиче ходника, осим што су служили као комуникација између одаја и сцене, доводили су и публику у амфитеатар. Архитекте су имале на уму да тих 50-ак хиљада гледалаца морају да буду смештени и ''избачени'' из арене у кратком року. Колосеум је имао 70-ак врата за публику и свака врата су водила публику у одређени сектор гледалишта. Није било забуне, сваки ниво гледалишта је био предодређен за само један сталеж римског друштва, само одређени ходници су мводили до тог сектора, само се на одређена врата улазило у те ходнике, и само су одређене карте омогућавале да се уђе на та врата... На крају представе, било је потребно око пола сата да се Колосеум испразни.

После 10 година владавине Веспазијан је умро и наследио га је његов син Тит. Пошто изградња Колосеума није била завршена, Тит је обећао да ће за годину дана инаугуристати споменик своме оцу. Тако је и било. Прве игре су у Амфитеатру Флавији организоване 80-е године, трајале су 100 дана и каже се да је у само једном дану било убијено око 5000 дивљих животиња! Да су имали Бритни Спирс да их својим разводом и сатаратељством над децом забавља тих 100 дана, све те животиње и силни људи су могли да буду спашени – авај.

Временомм су се стари и млади Стари Римљани заситили ове забаве, те је након само 10-ак година сцена морала да буде реновирана. Титов брат и наследник Домицијан је практично наново изградио сцену, поставивши је на постоље од лавиринта ходника и лифтова на чекрке. Животиње и људи су држани у ћелијама испод сцене, и лифтовима дизани ка отворима на ''поду'' арене. На тај начин, гладијатор у арени, као и публика у гледалишту, нису могли ни наслутити у ком моменту, из ког дела арене и колико животиња или људи ће се прикључити борби. Занимљиво, нема шта!

А ако ни то није било довољно, сцена је преплављивана водом и у таквом базену су се приказивале поморске битке бродова! Кажу да је још у Титово време (не маршала Тита, него цара Тита), ово било могуиће, али ни дан данас нема поузданих археолошких података о водонепропусности материјала у арени.

За сада још нема фотографија да пропрате текст, али од септембра...