Ville de Quebec

Još od kada sam došao u Kanadu slušam o Kvebek Sitiju „koji je toliko evropski da mora da mi se svidi“. Da budem u potpunosti iskren, to što grad liči na evropski me nije ni najmanje privlačilo - ono što mi je bio izazov je činjenica da je Kvebek Siti najstariji zapadnjački grad u Severnoj Americi. Nije bilo sumnje da ću ga jednoga dana videti. I video sam ga, baš kao što je i Pinki video Tita – uživo i izbliza.

Nastao je na mestu indijanskog naselja Stadakona kao francuska trgovačka postaja za razmenu krzna za evropska „dobra“. Zahvaljujući viziji Samuela d’ Šamplea, trgovačka postaja je prerasla u prvo, severnoameričko a evropsko, utvrđenje-grad. Šample je bio dovoljno srećan da preživi 30-ak godina u Novoj Francuskoj, čime se ne bi mogli podičiti mnogi evropski doseljenici u ovu divlju, hladnu i negostoljubivu sredinu. Za tih 30 godina uspeo je da prevede grad od postaje preko drvenog utvrđenja do građevvine od kamena (1608). Od iste je ostao samo tlocrt na Kraljevskom Trgu ispod crkve Svetih Pobeda, a od Šamplea, koji je kvebečki otac nacije, čak ni to. Naime, na jednom od najistaknutijih gradskih trgova, nalazi se statua posvećena Šampleu, ali pošto nije sačuvana ni jedna predstava njegovog lika, za lice statue je uzeta slika nekog pariskog tekstilnog radnika iz 18-og veka.

Današnji grad je jasno podeljen na Istorijski Distrikt koji je od 1985. deo Uneskove kulturne baštine, i moderni Kvebek Siti. Iako u gradu živi više od 600.000 ljudi, najveća gužva je ipak u Starom gradu. Svojim vijugavim uličicama i kamenim građevinama prosto očarava. Važno je reći da zgrade u delu Starog grada uz reku nisu originalne već rekonstruisane tokom 70-ih, te kao takve ipak prihvaćene od Uneska. U samom starom gradu takođe je moguće povući liniju između dve celine: francuska i britanska era.

Grad je nastao na obali gde se reka San Loren sužava te je stoga i dobio ime – na jeziku Alongkin Indijanaca „kebek“ znači „tamo gde se reka sužava“. Taj položaj je bio od velike pomoći braniocima grada od početka njegove istorije do pada pod Britance 1763. Gradski garnizon je bio poražen još 1759-e, ali ga se Francuska, zajedno sa ostatkom Nove Francuske, odrekla u korist Britanaca 4 godine posle bitke. Britanci su uz engleski jezik uveli i još po nešto novo, npr. novi, jednostavniji i više betonski stil u arhitekturi.
Stare kamene zgrade više nisu bile popularne, iako ih je frankofonsko stanovništvo zadržalo u „privatnom građevinarstvu“.

Kaldrmisane ulice, žaluzine na prozorima, kamene zgrade... Ma, nije ljudi to tamo neka Evropa (ja se to, kao, obraćam Kanađanima koji mi preporučuju Kvebek Siti kao pravi evropski grad), to je pravi prelepi ostrvski gradić negde u Hrvatskoj. Samo što ovde postoji prvi frankofonski univerzitet na američkom kontinentu, štošta krznarskih radnji i mnoooooogo francuskih restorana. Dakle, ipak je ovo nešto posebno.

Prvog dana boravka u Kvebek Sitiju smo išli na krstarenje rekom San Loren ili Sent Lorens uz obalu grada, te uz obalu Levisa (grada na drugoj obali reke), do vodopada Monmorosi (viši od Nijagarinih za nekih 30 ekstra metara) i do Orleanskog ostrva na kom se predpostavlja da su se prvi doseljenici iz Evrope prvo iskrcali. Neoboriva je činjenica da panoramom grada dominira Dvorac Frontenak koji sa svojih 650 soba predstavlja najveći, ali ne i najstariji hotel u gradu. Kurioziteta radi, najjeftinija soba u hotelu je $500 za noć...

Još jedan od miljokaza u gradu su gradski Silosi. Za razliku od fantastičnog broja soba u Frointenaku (650), ovih silosa ima samo 640. Njihovo postojanje je ekonomski više nego opravdano. Najveći procenat žita koje iz kanadske žitnice Alberte i ostatka države putuje za Evropu, Afriku i Bliski Istok, prođe kroz ove silose. Tu se suši, dezinfikuje i prepakuje za put u te daleke delove sveta.. Ipak, većina stanovnika Kvebek Sitija smatraju ove silose smeštene u blizini stare luke ruglom grada. Stoga je i projekat lokalnog umetnika Roberta Lepaža povodom 400 godina grada, a koji je trebao da oplemeni ove betonske grdosije, od samog početka ideje naišao na opšte odobravanje. Naime, tih 180 metara silosa, visokih 30 metara, pretvoreni su u projekciono platno na kom se svake letnje večeri jubilarne 2008. ali i ove 2009. prikazivao veoma interesantan film o Sitiju kroz vreme. Krenuli su sa praistorijskim vodenim bićima posvedočenim u Kvebeku i završili sa automobilima i reklamama iz najnovijeg doba. Film je moguće posmatrati iz svih delova grada koji su okrenuti ka Silosima, a čak i na zidinama Starog Kvebeka, zbog savršenog ozvučenja (i uz dobar vetar) moguće je potpuno uživati u projekciji. I da sam gledao film na televiziji verovatno bih uživao u istom, ali ta projekcija, te kišne noći – to je nešto nezaboravno.

Drugi šou koji ću zauvek pamtiti, a koji sam takođe odgledao u Kvebek Sitiju, je šou Cirkusa de Solei. Nema reči kojim bih mogao opisati ovaj performans. Predstava je zamišljena kao interaktivni teatar. Sa tri adrese u gradu, tri grupe artista kreću zajedno sa svojom publikom na zborno mesto u blizini stare luke gde se na velikoj pozornici dešava veliki šou. A šou je impresivan počev od muzike, do kostima, pevanja i akrobacija. Pravi šou!

U Kanadi ne postoji kultura jedenja svežeg peciva. U kafeterijama može da se nađu mafini, skonovi i kroasani, ali su oni u najboljem slučaju ispečeni sinoć za danas. U ponekoj retkoj pekari možeš da nađeš isto to – pošto niko ne pravi pitanje kada je pecivo napravljeno, pekari nemaju razlog da „dižu lestvicu“. I tako to funkcioniše širom Kanade. Ali ne i u Kvebek Sitiju: „sad izvađeno iz rerne“ tako da još možeš da osetiš isparenja dok se pecivo hladi ispred tebe na stolu... Jedini problem je što im je nestalo evropskog jogurta još negde 1608. i od tada ga nisu ponovo pravili.

Probali smo čuveno dimljeno meso iz Montreala i nismo se bog-zna-kako oduševili. Ono što nam je ostalo u izuzetno dobrom sećanju je kiš: neka vrsta američke pite, ali na francuski način. Ja sam probao kiš sa lososom i spanaćem – i još mi voda curi na usta kada razmišljam o tome.

Već sam pominjao Orleansko ostrvo na kom su prvi evropski doseljenici imali inicijalni kontakt sa kvebečkim tlom. Danas se, za razliku od ostatka Kvebeka, na tom ne velikom ostrvu ne može naći ni jedna prodavnica niti turistička atrakcija: celo je prekriveno voćem i povrćem koje zahvaljujući mikro klimi uspeva izuzetno dobro. Sa tog ostrva smo probali čuveni Iced Apple Cider, što je vrsta prirodno gaziranog blago alkoholnog pića napravljenog od jabuka koje se beru tek pošto se zalede na drveću. Drugi lokalni proizvod izuzetno skup i veoma cenjen je bio isti takav Cider, ali napravljen od borovnica – ne samo da sam ga probao, nego sam i poneo jednu flašu za Toronto.

I tako red hrane, red kulture, red zabave, pa ispočetka. Dalo bi se živeti i na taj način.

Šikago

Ma, nije da mi je leto bilo dosadno, nego mi se baš putovalo negde za ozbiljno. A i Čikago mi se vrzmao po glavi već dovoljno dugo. I eto, jedan plus jedan daju dva!

Pošto sam (avaj!) godišnji potrošio još u aprilu, jedino rešenje za moj hoću-da-idem-negde problem je bio uzimanje slobodnih dana. Budući da mi isti nisu plaćeni, čekao sam neki dugi vikend da skupim na gomilu regularni vikend, slobodni plaćeni praznični ponedeljak i ne plaćeni petak te da se uputim k Vetrovitom gradu Čikagu. Dakle, osim što je širom sveta poznat kao grad sa najviše Srbalja van zemlje Srbije, Čikago je poznat i kao Vetroviti grad, u šta sam se i lično uverio. Grad je dobio ime od indijanske reči za "smrdljivi" što je bilo inspirisano miomirisima male reke koja protiče kroz isti. Ako mu ime izgovorite sa našim "Č", verovatno vas loklni živalj neće razumeti - oni ga zovu "Šikago". Ako ga pak nazovete "Drugi grad", to je već bolje - svi će znati da se radi o Šikagu.

Jedan od najvažnijih dana u istoriji Čikaga, ako se izuzme Obamina pobeda, je 13. oktobar 1871. godine. Još nije sigurno da li je cela priča počela tako što je obična krava oborila sveću ili što je neobični meteor pao sa neba, ali je sasvim sigurno da je grad izgoreo do temelja, mislim, do zemlje. Taj izgoreli Čikago je bio "Prvi grad". Iako se u 19. veku broj stanovnika povećavao neverovatnom brzinom (od nekoliko hiljada se prešlo na nekoliko stotina hiljada od početka do sredine veka!), infrastruktura i uslovi života su ostali prilično ne promenjeni. Ljudi su živeli u malim nehigijenskim kućama od drveta, materijala koji je bio lak za gradjenje i još lakši za paljenje i gorenje. Budući da je celo leto gospodnje 1871. bilo veoma toplo i suvo, te da je vetrić pirkao (Vetroviti grad), požar i nije trajao dugo.

Pepeo.

Kao što u svakoj priči postoji i dobra i loša strana, tako je bilo i sa Čikagom i Velikim Požarom. Nesreća koja je zadesila jadne Čikažane, osnažila je one koje nije ubila. Grad je počeo da se diže iz mrtvih, i to lepši nego što je ikada bio. Lepši nego većina gradova u Severnoj Americi. Na mesto drvenih kućica i kuća počele su da dolaze one od nešto otpornijih materijala. A grad je počeo da raste i u visinu. Izuzetno važan momenat je bio kada je uvaženi Čikažanin g-din Burnham početkom prošloga veka odkupio silnu zemlju uz jezero Mičigen, te je poklonio gradu uz jedan jedini uslov: uz obalu jezera biće dozvoljena izgradnja samo javnih parkova. I tako i bi. Grad raste, a tako i njegovi parkovi.

Statistika i Popisna Komisija Grada Čikaga kažu da ovih dana u Čikagu živi oko 8,5 miliona ljudi i to samo u metropoliten regiji - sa predgrađima ta cifra se diže i do 12 miliona. To ga čini trećim po veličini gradom u Sjedinjenim Državama (odmah posle Nju Jorka i Los Anđelesa). Osim što se može podičiti brojem stanovnika, Čikago se može podičiti i velikom površinom, što obilaženje istog dodatno otežava. Stoga sam, slušajući savete prijatelja, prvi dan boravka tamo posvetio upoznavanju centra grada. Prvo smo krenuli u obilazak centra turističkim autobusom. Obzirom da turistička kompanija s kojom smo išli postoji od 1907. godine, nismo se iznenadili time što su razvili izuzetno dobar koncept za približavanje Čikaga turistima. Naime, mi smo uzeli nekoliko autobuskih tura po gradu, i svaka je imala svoj smisao. Prva koju smo uzeli je bila "Hop On and Hop Off Chicago Tour". Autobus se celoga dana kreće određenom trasom, a tebi je dozvoljeno da silaziš i da se vraćaš na isti kako ti odgovara. Dakle, smestiš se u autobus, vodič ti pričucka o zanimljivostima duž puta, pa kada ti se nešto učini interesantnim, ti izađeš iz svog busa, te se kasnije ukrcaš u neki od narednih. I tako celoga dana. Budući da nam je ovo bio prvi kontakt sa gradom, odlučili smo da se spustimo do jezera, te da uhvatimo brodić za tzv. "Arhitektonsko krstarenje". Nekih dva sata vožnje uz rečicu Čikago, bi i bez bilo kakve priče bili savršena turistička atrakcija, a tek sa komentarima istoričara umetnosti... Lepo uređena obala i nebrojeni mostovi nisu mogli da mi skrenu pažnju od neverovatno raznovrsne i bogate arhitekture čikaškog Downtowna. Budući da se grad razvijao od kraja 19-og veka, tri najvažnija stila u kojima su se gradili objekti su art-deko, moderna i postmoderna. Svaki od njih ima zaista upečatljive predstavnike među zgradama koje se ređaju uz obalu Čikaga. Moj favorit je Wrigley zgrada, vlasništvo imperije žvakaćih guma. Pri samom vrhu moje top liste se nalaze i zgrada Čikago Tribjuna, Stare pošte i Dva Kukuruza. Već na ovom krstarenju sam shvatio u koliko veliku avanturu sam se upustio dolazeći u Čikago. Samo da budem jasan - grad Čikago nije arhitektonski savršen: pre nekog vremena je na neoklasičnu zgradu stadiona lokalnog kluba Chicago Bears postavljen dodatak da uveća broj sedišta. Jedan od turističkih vodiča je dao veoma veran opis novog dodatka: kao da se svemirski brod spustio na antički grad.

Uži centar grada ima svoje ime - Loop (Omča). Ime je dobio po još jednom ne preterano lepom, ali svakako interesantnom i praktičnom projektu koji je sastavni deo Čikaga. Radi se o gradskoj železnici, koja u centru grada osim ukopanog dela ima i svoj nadzemni deo. Sve to je pomalo futuristički obojeno: šine nisu postavljene na zemlju, nego na nekakve mostove koji nose vozove kroz vazduh. Ti mostovi su načinjeni od metala, estetski su ni malo prijemčivi i opasuju nekih 5*7 ulica u samom centru grada. Odatle naziv Loop.

Od luke smo se ponovo autobusom uputili ka centru grada da i sa zemlje obiđemo neke od "kula" kako "od milja" zovu "nebodere". Zaustavili smo se kod svetski poznate Sirs-kule (Sears Tower), koja se od pre dva meseca zove Willis Tower. Izgled zgrade je inspirisan cigaretama. Arhitekta se igrao cigaretama, te je iz "svežnja" od 9 cigareta izvukao do pola dve, sledeće dve je postavio da vire iz gomile malo manje od prve dve i tako dalje dok ih nije rasporedio da stoje i dalje u jednom svežnju, ali na različitim visinama. Najviše dve kule su visoke 103 sprata i sa njih se pruža više nego impresivan pogled na ceo Čikago, te na delove susednih država Indijane i Viskonsina.

O parkovima sam već napisao koju reč, ali ni čitava knjiga ne bi bila previše da bi se ishvalili isti. Izuzetno mi se svideo Grant Park u kome pored regularno očaravajućeg parkovskog lendskejpinga postoji i jedna od najrečitijih skuplktorskih kompozicija posvećenih pacifizmu. U pitanju su dva konjanika, okrenuta jedan drugome, oba "Indijanci" koji se nalaze u pozama koje podražavaju zatezanje luka za strele - umetnik je, u ovoj grupi koja prosto kipi od testosterona, izostavio i luk i strele! Izuzetno moćan prikaz besmisla ratovanja. Skulptor je nedovoljno poznat svetskoj umetničkoj javnosti, ali ste vi možda čuli za njega: zvao se Ivan Meštrović.

Drugi sa društvenog aspekta veoma važan park je Milenijumski park. Sačinjen je od nekoliko celina, pri čemu je svaka posebno umetničko delo, poseban umetnički paviljon. Meni je bila veoma interesantna Bluz pozornica (Čikago je nezvanična prestonica bluesa), a najviše sam uživao u tzv. Čikaškom zrnu. "Zrno" je ogromnih dimenzija i načinjeno je od 350 pretopljenih plehanih tanjira. Izuzetno je glatke površine i u njemu se ogledaju i reflektuju okolne zgrade, kao i drveće iz parka. Zrno je postala posebna turistička destinacija - savršeno mesto za uhvatiti po koju fotografiju.

O muzejima bih takođe mogao da pričam danima. Veoma sam se prijatno iznenadio postavkama u Muzeju Prirodne Istorije Field - od američkih civilizacija i kultura, preko Starog Egipta, Afrike i Dinosaurusa. Ne bih mogao da izdvojim ni jednu izložbu, sve su mi nekako kao "moja deca". Samo napominjem da su u muzeju izloženi lavovi ljudožderi iz zapadne Afrike i najočuvaniji skelet tirenosaurusa reksa, nazvan po naučnici koja ga je otkrila - Sju.

Posebno mesto u obilasku Čikaga u mom slučaju imao je obilazak Akvarijuma "Sheed". Nebrojene vrste karipskih povećih riba, akvarijumi sa ribama Azije i Afrike, postavka sa morskim konjićima, korali Filipina, delfini, kitovi beluge, ajkule, raže... Opuštajuće, umirujuće, plavo...

Za domaćine smo imali Dejanove rođake, a ja sam iskoristio priliku da se upoznam i sa mojim rođacima. Hvala svima.

Klopa u Čikagu je raznovstna, a poseban utisak na nas su ostavili tzv. pica iz dubokog pleha (deap dish pizza), sarma jedne Dejanove tetke, gibanica druge tetke, te odlicna thai supa.

Sasvim sigurno sam zaboravio da pomenem nešto izuzetno lepo i važno, ali nema veze. Baš mi je prijalo da se prisećam doživljaja iz Vetrovitog Drugog grada.