Šikago

Ma, nije da mi je leto bilo dosadno, nego mi se baš putovalo negde za ozbiljno. A i Čikago mi se vrzmao po glavi već dovoljno dugo. I eto, jedan plus jedan daju dva!

Pošto sam (avaj!) godišnji potrošio još u aprilu, jedino rešenje za moj hoću-da-idem-negde problem je bio uzimanje slobodnih dana. Budući da mi isti nisu plaćeni, čekao sam neki dugi vikend da skupim na gomilu regularni vikend, slobodni plaćeni praznični ponedeljak i ne plaćeni petak te da se uputim k Vetrovitom gradu Čikagu. Dakle, osim što je širom sveta poznat kao grad sa najviše Srbalja van zemlje Srbije, Čikago je poznat i kao Vetroviti grad, u šta sam se i lično uverio. Grad je dobio ime od indijanske reči za "smrdljivi" što je bilo inspirisano miomirisima male reke koja protiče kroz isti. Ako mu ime izgovorite sa našim "Č", verovatno vas loklni živalj neće razumeti - oni ga zovu "Šikago". Ako ga pak nazovete "Drugi grad", to je već bolje - svi će znati da se radi o Šikagu.

Jedan od najvažnijih dana u istoriji Čikaga, ako se izuzme Obamina pobeda, je 13. oktobar 1871. godine. Još nije sigurno da li je cela priča počela tako što je obična krava oborila sveću ili što je neobični meteor pao sa neba, ali je sasvim sigurno da je grad izgoreo do temelja, mislim, do zemlje. Taj izgoreli Čikago je bio "Prvi grad". Iako se u 19. veku broj stanovnika povećavao neverovatnom brzinom (od nekoliko hiljada se prešlo na nekoliko stotina hiljada od početka do sredine veka!), infrastruktura i uslovi života su ostali prilično ne promenjeni. Ljudi su živeli u malim nehigijenskim kućama od drveta, materijala koji je bio lak za gradjenje i još lakši za paljenje i gorenje. Budući da je celo leto gospodnje 1871. bilo veoma toplo i suvo, te da je vetrić pirkao (Vetroviti grad), požar i nije trajao dugo.

Pepeo.

Kao što u svakoj priči postoji i dobra i loša strana, tako je bilo i sa Čikagom i Velikim Požarom. Nesreća koja je zadesila jadne Čikažane, osnažila je one koje nije ubila. Grad je počeo da se diže iz mrtvih, i to lepši nego što je ikada bio. Lepši nego većina gradova u Severnoj Americi. Na mesto drvenih kućica i kuća počele su da dolaze one od nešto otpornijih materijala. A grad je počeo da raste i u visinu. Izuzetno važan momenat je bio kada je uvaženi Čikažanin g-din Burnham početkom prošloga veka odkupio silnu zemlju uz jezero Mičigen, te je poklonio gradu uz jedan jedini uslov: uz obalu jezera biće dozvoljena izgradnja samo javnih parkova. I tako i bi. Grad raste, a tako i njegovi parkovi.

Statistika i Popisna Komisija Grada Čikaga kažu da ovih dana u Čikagu živi oko 8,5 miliona ljudi i to samo u metropoliten regiji - sa predgrađima ta cifra se diže i do 12 miliona. To ga čini trećim po veličini gradom u Sjedinjenim Državama (odmah posle Nju Jorka i Los Anđelesa). Osim što se može podičiti brojem stanovnika, Čikago se može podičiti i velikom površinom, što obilaženje istog dodatno otežava. Stoga sam, slušajući savete prijatelja, prvi dan boravka tamo posvetio upoznavanju centra grada. Prvo smo krenuli u obilazak centra turističkim autobusom. Obzirom da turistička kompanija s kojom smo išli postoji od 1907. godine, nismo se iznenadili time što su razvili izuzetno dobar koncept za približavanje Čikaga turistima. Naime, mi smo uzeli nekoliko autobuskih tura po gradu, i svaka je imala svoj smisao. Prva koju smo uzeli je bila "Hop On and Hop Off Chicago Tour". Autobus se celoga dana kreće određenom trasom, a tebi je dozvoljeno da silaziš i da se vraćaš na isti kako ti odgovara. Dakle, smestiš se u autobus, vodič ti pričucka o zanimljivostima duž puta, pa kada ti se nešto učini interesantnim, ti izađeš iz svog busa, te se kasnije ukrcaš u neki od narednih. I tako celoga dana. Budući da nam je ovo bio prvi kontakt sa gradom, odlučili smo da se spustimo do jezera, te da uhvatimo brodić za tzv. "Arhitektonsko krstarenje". Nekih dva sata vožnje uz rečicu Čikago, bi i bez bilo kakve priče bili savršena turistička atrakcija, a tek sa komentarima istoričara umetnosti... Lepo uređena obala i nebrojeni mostovi nisu mogli da mi skrenu pažnju od neverovatno raznovrsne i bogate arhitekture čikaškog Downtowna. Budući da se grad razvijao od kraja 19-og veka, tri najvažnija stila u kojima su se gradili objekti su art-deko, moderna i postmoderna. Svaki od njih ima zaista upečatljive predstavnike među zgradama koje se ređaju uz obalu Čikaga. Moj favorit je Wrigley zgrada, vlasništvo imperije žvakaćih guma. Pri samom vrhu moje top liste se nalaze i zgrada Čikago Tribjuna, Stare pošte i Dva Kukuruza. Već na ovom krstarenju sam shvatio u koliko veliku avanturu sam se upustio dolazeći u Čikago. Samo da budem jasan - grad Čikago nije arhitektonski savršen: pre nekog vremena je na neoklasičnu zgradu stadiona lokalnog kluba Chicago Bears postavljen dodatak da uveća broj sedišta. Jedan od turističkih vodiča je dao veoma veran opis novog dodatka: kao da se svemirski brod spustio na antički grad.

Uži centar grada ima svoje ime - Loop (Omča). Ime je dobio po još jednom ne preterano lepom, ali svakako interesantnom i praktičnom projektu koji je sastavni deo Čikaga. Radi se o gradskoj železnici, koja u centru grada osim ukopanog dela ima i svoj nadzemni deo. Sve to je pomalo futuristički obojeno: šine nisu postavljene na zemlju, nego na nekakve mostove koji nose vozove kroz vazduh. Ti mostovi su načinjeni od metala, estetski su ni malo prijemčivi i opasuju nekih 5*7 ulica u samom centru grada. Odatle naziv Loop.

Od luke smo se ponovo autobusom uputili ka centru grada da i sa zemlje obiđemo neke od "kula" kako "od milja" zovu "nebodere". Zaustavili smo se kod svetski poznate Sirs-kule (Sears Tower), koja se od pre dva meseca zove Willis Tower. Izgled zgrade je inspirisan cigaretama. Arhitekta se igrao cigaretama, te je iz "svežnja" od 9 cigareta izvukao do pola dve, sledeće dve je postavio da vire iz gomile malo manje od prve dve i tako dalje dok ih nije rasporedio da stoje i dalje u jednom svežnju, ali na različitim visinama. Najviše dve kule su visoke 103 sprata i sa njih se pruža više nego impresivan pogled na ceo Čikago, te na delove susednih država Indijane i Viskonsina.

O parkovima sam već napisao koju reč, ali ni čitava knjiga ne bi bila previše da bi se ishvalili isti. Izuzetno mi se svideo Grant Park u kome pored regularno očaravajućeg parkovskog lendskejpinga postoji i jedna od najrečitijih skuplktorskih kompozicija posvećenih pacifizmu. U pitanju su dva konjanika, okrenuta jedan drugome, oba "Indijanci" koji se nalaze u pozama koje podražavaju zatezanje luka za strele - umetnik je, u ovoj grupi koja prosto kipi od testosterona, izostavio i luk i strele! Izuzetno moćan prikaz besmisla ratovanja. Skulptor je nedovoljno poznat svetskoj umetničkoj javnosti, ali ste vi možda čuli za njega: zvao se Ivan Meštrović.

Drugi sa društvenog aspekta veoma važan park je Milenijumski park. Sačinjen je od nekoliko celina, pri čemu je svaka posebno umetničko delo, poseban umetnički paviljon. Meni je bila veoma interesantna Bluz pozornica (Čikago je nezvanična prestonica bluesa), a najviše sam uživao u tzv. Čikaškom zrnu. "Zrno" je ogromnih dimenzija i načinjeno je od 350 pretopljenih plehanih tanjira. Izuzetno je glatke površine i u njemu se ogledaju i reflektuju okolne zgrade, kao i drveće iz parka. Zrno je postala posebna turistička destinacija - savršeno mesto za uhvatiti po koju fotografiju.

O muzejima bih takođe mogao da pričam danima. Veoma sam se prijatno iznenadio postavkama u Muzeju Prirodne Istorije Field - od američkih civilizacija i kultura, preko Starog Egipta, Afrike i Dinosaurusa. Ne bih mogao da izdvojim ni jednu izložbu, sve su mi nekako kao "moja deca". Samo napominjem da su u muzeju izloženi lavovi ljudožderi iz zapadne Afrike i najočuvaniji skelet tirenosaurusa reksa, nazvan po naučnici koja ga je otkrila - Sju.

Posebno mesto u obilasku Čikaga u mom slučaju imao je obilazak Akvarijuma "Sheed". Nebrojene vrste karipskih povećih riba, akvarijumi sa ribama Azije i Afrike, postavka sa morskim konjićima, korali Filipina, delfini, kitovi beluge, ajkule, raže... Opuštajuće, umirujuće, plavo...

Za domaćine smo imali Dejanove rođake, a ja sam iskoristio priliku da se upoznam i sa mojim rođacima. Hvala svima.

Klopa u Čikagu je raznovstna, a poseban utisak na nas su ostavili tzv. pica iz dubokog pleha (deap dish pizza), sarma jedne Dejanove tetke, gibanica druge tetke, te odlicna thai supa.

Sasvim sigurno sam zaboravio da pomenem nešto izuzetno lepo i važno, ali nema veze. Baš mi je prijalo da se prisećam doživljaja iz Vetrovitog Drugog grada.